Arpad Šterbik za 24sedam: Kad podvučem crtu, vidim da nisam džabe igrao rukomet...

Broj jedan koji je uglavnom bio na njegovim leđima, simbolično opisuje karijeru Arpada Šterbika (41). Na koje god mesto da je stigao, bila to reprezentacija ili klub, kao da je u koferima donosio tajni recept za uspeh. Jedan od najboljih rukometnih golmana svih vremena, koji ima vitrine ispunjene trofejima o kojima mnogi mogu samo da sanjaju, prošle godine je stavio tačku na profesionalnu karijeru. Međutim, salu Vesprema nije napustio, već je u njoj ostao da radi kao trener golmana.

Više od dve decenije stajao je na gol liniji i skupljao iskustvo, koje će sada pokušati da prenese mlađima. U trenucima kada se u Srbiji ponovo govori o rukometu u pozitivnom tonu Šterbik je za 24sedam pričao o igranju za našu reprezentaciju, prelasku u nacionalni tim Španije, uspesima, kraju karijere, Đeroni…

– Guram se, ali mi ne daju više na gol. Samo kad golmani odu u reprezentaciju, onda dobijem pet, šest dana da branim. Spremao sam se za januar, ali mi kažu da se Cupara u klub već vraća u ponedeljak – kroz šalu je počeo razgovor Šterbik, koji je 2005. godine i zvanično proglašen za najboljeg rukometaša planete. – Mogao sam još godinu ili dve da produžim, ali sve to postane mučenje kada ne možete da date sto odsto. Boli vas jedan deo tela, pa drugi, pa se ređaju sitne povrede… Zbog toga sam odlučio da okačim patike o klin. Nisu mi više prijala ni putovanja, sve mi je postalo dosadno. Znate kada neko igra 20 godina u Ligi šampiona, reprezentaciji, SEHA ligi, ne može da se poredi sa igračem koji je igrao samo subotom jedno takmičenje. Nedavno je na Instagram-u Škrbić okačio sliku sa SP u Egiptu 1999. godine i ja sam bio na njoj… Čudno je videti kad je još moj put počeo. 

Trenutni golman srpske reprezentacije Vladimir Cupara je pored terena u mađarskom Vespremu dobio novog učitelja.

– Iskreno, ja ne želim da budem trener. Ne gledam sebe tako, već kao osobu koja pomaže momcima koji su na golu da budu bolji. Zapravo, trener golmana kad se pogledaju vežbe na treningu može da bude bilo ko. Daš im tri skleka, tri skoka… Mi radimo vežbe za ruke, noge, za brzinu, sve po malo, ali moja želja je da njima pomognem pre svega kada je glava u pitanju. Ona je najbitnija jer moraju da razmišljaju i da donose brze odluke. Za igrača na ovoj poziciji postoje teži i lakši trenuci tokom utakmice, zato je najbitnije da je mentalno jak.

Zbog velike ljubavi prema Vespremu, Arpad je odlučio da na tom mestu završi igračku karijeru i počne novu priču.

– Ja ovde ni ugovor nisam potpisao – pojašnjava Šterbik svoju odluku. – Lepo mi je u društvu ovih ljudi. Bio sam od 2001. do 2004. godine u Vespremu, pa sam se 2018. vratio ponovo. Neke ljude iz kluba znam 20 godina. Trenera dugo poznajem, sa pomoćnim trenerom sam igrao. Tu je Marija Lojanica s kojom sam sarađivao u Vardaru, kad god sam imao nekih problema išao sam kod nje. Možda i ne bih prihvatio ovaj posao da su tu neki drugi ljudi. Razmišljamo na isti način, prijatelji smo i zato se sve tako namestilo.

Virus korona je tokom 2020. godine svima izuzetno uticao na životne odluke, pa tako i na Arpadove planove.

– Shvatio sam da će mi ako pauziram od marta do avgusta, biti potrebno godinu dana da se vratim u formu. Znam ranije kad su zimske pauze od dve nedelje, ja tek krajem februara počnem da branim kako želim. Tako da je zapravo virus presudio da se ne vraćam više na gol. Nije mi bilo teško da prelomim, jer sam još posle Vardara 2018. razmišljao da završim. Onda sam osetio da još imam želju, da me vuče, pa nisam. U suštini kada ti sve postane teško i ne prija ti trening, tada sam znaš da je kraj.

Odlazak takve legende sa terena još nisu svi obradili kao tačnu informaciju.

– Na granici dok su mi lupali pečat pre dve ili tri godine stalno su me govorili: “Zar ti još braniš, mislili smo da si prestao”. A sad kad sam prestao, onda me pitaju: “Zar si stvarno ostavio rukomet”. Neko misli da sam još tu, neko da sam davno prestao, ima raznih reakcija.

Šterbik priznaje da su njegove dečačke želje odavno ispunjene i da je kolekcijom koju poseduje veoma zadovoljan.

– Ma meni je kao klincu bio san da samo dva puta odigram u punoj dvorani – uz osmeh objašnjava. – Čovek uvek razmišlja da je mogao nešto više da osvoji i bude mu posle žao. Često sam poslednjih godina govorio nekim igračima da pokušaju da budu najbolji što mogu kada dođu na fajnal-for ili do završnice nekog prvenstva, jer ako ne budu žaliće zauvek. Kako prolazi vreme onda krene preispitivanje da li sam onda morao bolje, mogao sam, žao mi je i slično… Ja sam srećan jer sam uvek davao maksimum. Ostaje iza mene više od 20 trofeja i medalja, dve decenije igranja, velikih uspeha. Mislim da kada se podvuče crta, nisam džabe igrao rukomet.

Iako je tu rečenicu skromno izgovorio, svi ljubitelji rukometa znaju šta je sve doneo ovom sportu.

– Gde god sam igrao meni je bilo lepo. Krenuo sam u Kaću, gde smo napravili najveći klupski uspeh – osvojili EHF Čelendž kup. Posle došao u Vesprem i klub je prvi put igrao finale Lige šampiona. Prešao u Sijudad Real i tamo budemo prvi put prvaci Evrope, što se ponovilo i još dva puta. Tad sam branio super u pravoj formi. Bio sam mnogo mlađi nego sada. Posle je stigao sa Vardarom isto najveći klupski uspeh – osvajanje Lige šampiona. Samo mi je žao sa Barselonom što nismo bili šampioni Evrope, a tim je bio baš dobar. 

Njegovo ime je definitivno sinonim za uspeh. Klubovi su slavili što ga imaju na golu, a on je iz godine u godinu samo dokazivao vrhunsku klasu.

– Nisam sportski i atletski građen, ima mnogo golmana koji su brži i skočniji, pa zato je meni preostalo da branim na drugačiji način. Sporiji sam od ostalih i onda sam kao mentalista ulazio igračima u glave. Uspeo sam tako, išlo mi je, mogao sam da ih čitam… Jedan golman treba mnogo godina da brani i skuplja isustvo da bi došao na jedan nivo kada se protivnički igrači plaše njega. Tad je na dobrom putu. Naravno da je rad potreban, bez njega ne može ništa u bilo kom sportu. Ali, ima sportista koji su radili deset puta više nego ja, a nisu dostigli ovaj nivo. Ima onih koji igraju ili brane dobro sezonu, pa sledeću ne, pa opet se vrate… Ostati konstatan 20 godina u Ligi šampiona i reprezentaciji – za to je potrebna jaka glava, želja i volja. 

Pojasnio je Šterbik i da li je jaka glava potrebna i u bukvalnom smislu, a ne samo kad je mentalna snaga u pitanju.

– Kad dobiješ loptu u glavu tokom utakmice, ne boli te ništa, jer to znači da si odbranio. U nos ako te pogodi, bude kao na boksu, krenu suze na oči, ali si srećan jer nije lopta u golu. Problem je jedino ako te pogodi, a onda skrene u gol. Drugi dan je već drugačije – tad te sve boli, plave masnice su po rukama i nogama. Nekad brzo prođu, a nekad kockice od lopte duže ostanu po telu. Što više su me pogađali, to je bilo bolje…

A pogađali su ga često… Odbranama nije donosio samo trofeje klubovima, već i nacionalnim timovima. Rođen je u Senti, mađarskog je porekla, a reprezentativnu priču počeo je u dresu Jugoslavije.

– U reprezentacijama je dobar ambijent već pola uspeha. Ako su igrači došli radosni, ako su srećni dok provode vreme u tom dresu i ako su prijatelji, onda je sve daleko lakše. Prošao sam tu više generacija, na početku sam bio sa Perunom, Neđom, Škrbom… Posle je bila ekipa sa Ratkom Nikolićem, Krivokapićem… Bilo nam je lepo baš. Bili smo mala, siromašna država, ni blizu kad su uslovi u pitanju ostalim reprezentacijama. Bili smo skromni, ali borili smo se za našu zemlju. Uzeli smo dve bronze na svetskim prvenstvima u Egiptu (1999.) i Francuskoj (2001.), ne mogu da kažem da smo izvukli baš maksimum, ali blizu toga. Možda smo mogli u Sidneju na Olimpijskim igrama da uzmemo neku od medalja…

Tada se rukomet u našoj zemlji pratio sa mnogo većom pažnjom nego danas.

– Ma da, mislim da su Škrbić i Peruničić u tim godinama bili po popularnosti na nivou fudbalera. Kad pogledate sportove kao što su košarka, rukomet, vaterpolo i odbojka – očekivale su se od svih medalje. Imali smo odlične igrače u jakim klubovima. Nadam se da će takvo vreme da se vrati. 

Kada Arpadu više nije boravak u reprezentaciji mamio osmeh na lice, odlučio je da kaže “zbogom”. Loš ambijent u srpskom rukometu, sa kojim se i danas borimo, naterao ga je da prerano završi ovu priču… Poslednji put opremu zemlje u kojoj se rodio nosio je na EP 2006. godine.

– Bio sam tu kao kadet, junior, pa senior. Naravno da je bilo teško otići. Ali znate kako, kad čovek izgubi želju i motiv da se odaziva, šta drugo da se očekuje. Kao u bilo kom drugom poslu, odlazite na radno mesto i nije vam lepo, onda je bolje da što pre promenite nego da se mučite celog života. Jesam bio u tom trenutku mlad, ali mislim da sam na pravi način razmišljao. Nije mi izazivalo sreću kao pre i bilo je bolje da se već tada rastanemo. 

U tom trenutku nije mogao ni da zamisli da će kolekciju obogatiti sa još medalja sa najvećih reprezentativnih takmičenja. Jedino što nije dosanjao ni sa jednom selekcijom je olimpijsko zlato.

– Samo sam hteo da više ne igram za nacionalni tim. Nisam Srbiju napustio zbog Španije, nego se kasnije namestilo da su me pitali da pomognem i pristao sam. Bilo mi je i tu lepo jer je iz mog kluba bila većina igrača. Sve sam znao, nije bio onaj osećaj kao kad dolaziš prvi dan u školu. Ne bih mogao ni da uporedim gde je bilo lepše, teško je analizirati.

Sa Španijom je osvojio bronzu na SP 2011, pa svetsko zlato 2013. Na EP 2016. bio je srebrni, a dve godine kasnije kada se timu pridružio pred polufinale postao je i evropski šampion. Nije mu u tom periodu bilo čudno ni kad je sa druge strane terena Srbija.

– Postalo mi je to normalno, jer sam igrao u klubovima u Ligi šampiona: Barseloni, Vardaru, Vespremu… I često su te ekipe igrale jedna protiv druge. Tako da sam navikao da se sretnem sa bivšim saigračima, oči u oči. Na terenu smo neprijatelji, a posle utakmice drugari.

Davno je napustio srpski rukomet, ali dešavanja u toj sferi nije prestao da prati.

– U kontaktu sam sa ljudima iz RSS, sa trenerima, igračima… Znam šta se dešava, upućen sam.

Ovu 2021. godinu srpski tim je otvorio odličnim partijama u kvalifikacijama za EP 2022. sa Francuzima. Pod vođstvom novog selektora Tonija Đerone osvojili su tri boda iz dva meča, a danas će odmeriti snage sa Grčkom (17.00, Zrenjanin).

– Prvu utakmicu nisam gledao jer sam bio na odmoru, a na drugoj sam uhvatio drugo poluvreme. Lepo je bilo gledati, na TV su izgledali kao jedna dobra grupa, veoma borbena. Ja znam mnogo igrača po imenima, ali na primer da je neki trener iz Bundeslige gledao mislim da polovinu igrača ne bi znao. Borili su se do poslednje sekunde za pobedu ili bar taj bod. Veoma mi je bilo drago što vidim tu sliku. Nije bilo iskusnijih igrača koji iskaču po imenima i koji su zvezde. Mislim da su zbog toga oni koji su bili tu igrali još bolje, jer je svako želeo da da maksimum a ne čekao da neki stariji igrač odradi posao.

Pročitajte još

Šampionski geni: Sandra Kolaković za 24sedam o sinu koji je sa drugovima očarao Srbiju

Marsenić za 24sedam: Sami smo krivi što nas ljudi u Srbiji nisu pratili!

Ljudi, ne očekujte da “razbijamo” Grke posle deset minuta

Posle svega što se dešavalo u rukometu u prethodnoj deceniji, Arpad je svestan da dva susreta ne smeju da dozvole bilo kakvu euforiju.

– Prerano je pričati o nekim velikim rezultatima. Ove dve utakmice su bile odlične. Svi s kojima sam pričao su rekli – odbrana, napad, golmani – sve je bilo dobro. Ne treba da se opustimo, nego još više da radimo. Ja se nadam da Srbija može da napreduje u rukometu.

Poznaje novog selektora Tonija Đeronu i veruje da je pravo rešenje bio njegov dolazak.

– Španski treneri su za mene najbolji na svetu. Sad je Kil osvojio poslednju Ligu šampiona, ali pre toga su samo španski treneri osvajali – Kielce, Barsa, Vardar… Meni se sviđaju zato što su tehnički i taktički skoro savršeni. U Španiji momci od dva metra idu na basket, tako da su rukometaši uglavnom niski i moraju da “promuvaju” nekako loptu da bi je ostavili iza linije kao u američkom fudbalu. Nemaju šutere kao Nemci ili Francuzi koji sa deset metara da zabijaju golove. Kod Španaca imaš dva igrača od dva metra ili malo preko, a oni su odbrambeni a ne napadači. Tako da njihov sistem je specifičan i donosi rezultate – pronalizirao je za kraj Arpad Šterbik.

START SVETSKOG PRVENSTVA

Danas u Egiptu startuje Svetsko prvenstvu za rukometaše, na kome naša selekcija ne učestvuje. 

– Teško je prognozirati bilo šta u ovom trenutku. U Nemačkoj su neki otkazali, u Danskoj je povređen jedan od glavnih igrača. Hrvatska ne znam kakva će biti, Španija mislim da neće biti kompletna. Svi su u čudnim sastavima. Posle grupe ćemo biti sigurno pametniji, kad budemo videli na prvim utakmicama ko kako igra – pojasnio je Šterbik. – Ja sam ranijim prvenstvima pratio sve, a navijam uvek za Srbiju, Mađarsku i Španiju. Čak pratim i ženski rukomet. Jedan sam od retkih rukometaša koji redovno gleda te utakmice. 

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi