Tri roditeljske greške koje neprimetno podstiču tvrdoglavost kod dece i pretvaraju svakodnevne situacije u borbu

Svi roditelji znaju kako izgleda kada dete odluči da „neće i tačka“. Ta situacija često prerasta u iscrpljujući sukob, a roditelji se pitaju: Zašto me moje dete ignoriše? Zašto sve mora biti po njegovom? Iako je tvrdoglavost do neke mere deo dečjeg razvoja i ličnosti, često je pojačavaju upravo roditelji – i to nesvesno, kroz svakodnevne navike i reakcije.

Deca uče kroz ponašanje odraslih. Ako roditelji insistiraju na kontroli, ne pokazuju empatiju ili ne dozvoljavaju nijednu fleksibilnost, dete uči da se za sve mora boriti – glasno, uporno i bez odstupanja. Cilj nije da deca budu poslušna po svaku cenu, već da razviju veštine donošenja odluka, rešavanja problema i emocionalne regulacije. Evo koje tri greške roditelji najčešće prave kada se suoče s dečjom tvrdoglavošću.

Odbijate da ponekad prepustite pobedu

Roditelji često osećaju potrebu da „dobiju svaku bitku“ – iako to dugoročno može biti kontraproduktivno. Kada dete ima osećaj da mu se stalno naređuje i da njegove odluke nisu važne, ono će prirodno pojačati otpor. Tako ulazimo u začarani krug sukoba volja, u kom dete ne želi da popusti čak ni oko sitnica – jer oseća da nikada ne dobija pravo glasa.

Freepik

Rešenje je u tome da roditelji selektivno biraju bitke. Neke stvari zaista nisu važne: da li dete nosi cipele koje ne idu uz majicu? Ili različite čarape? Ako dopustite detetu da ponekad „pobedi“, veće su šanse da će vas poslušati kad zaista bude važno. Ipak, važno je naći meru – ne treba ni dozvoliti da dete uvek bira, jer se tako gubi osećaj za strukturu i sigurnost.

Ne pokazujete empatiju u ključnim momentima

Deca se ne bune samo zato što su tvrdoglava – često žele da budu shvaćena, saslušana i priznata. Kada roditelj autoritativno preseče svaku situaciju bez empatije, dete ne uči kako da se nosi sa sopstvenim emocijama, već se oseća bespomoćno i frustrirano.

Primer: ako dete ujutru odbija ponuđeni doručak, ne mora odmah da usledi oštro naređenje. Umesto toga, roditelj može reći: „Razumem da ti se ništa ne sviđa, ali sad nemamo vremena. Danas ćemo pojesti ovo, a sutra možeš sam da biraš.“ Time pokazujete da poštujete emocije deteta, ali i da postoje granice.

Profimedia

Empatija ne znači popuštanje – ona znači da dete vidi model kako se odrasli nose sa neprijatnim osećanjima, i tako uči da to primeni i samo.

Pokazujete potpunu nefleksibilnost

Roditelji često zaborave da su njihova reakcija i ponašanje najveći uzor deci. Ako dete vidi da roditelj ne zna da se nosi s promenom, frustracijom ili razočaranjem, ni ono neće umeti drugačije. Ako vi burno reagujete kada nema vašeg omiljenog jela u restoranu – dete uči da je to normalan odgovor na prepreke.

Zato je važno modelovati fleksibilnost. Priznajte kada vas nešto iznervira, ali pokažite kako se to prevazilazi: „Hmmm, baš sam želela to jelo, ali hajde da probam nešto drugo – možda mi se svidi.“ Time detetu poručujete da promena ne mora biti loša, i da prilagođavanje može doneti novo, možda i bolje iskustvo.

BONUS VIDEO:

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi