San je bio luksuz za odabrane: Ovako su siromašni provodili noći u Londonu

Viktorijanska Engleska bila je društvo ogromnih razlika: dok su bogati uživali u industrijskom procvatu, raskoši i udobnom životu, hiljade siromašnih u Londonu svakodnevno su se borile za osnovne potrebe. Za beskućnike i radnike bez sigurnih primanja, noć je često značila novu borbu za preživljavanje, a čak je i nekoliko sati sna imalo svoju cenu.

Mesto za sedenje za jedan peni

Najjeftinija mogućnost bila je takozvani "penny sit-up", odnosno prenoćište koje je koštalo samo jedan peni. Ljudi bi ulazili u velike prostorije, često povezane sa dobrotvornim organizacijama, i provodili noć sedeći na tvrdim drvenim klupama, bez mogućnosti da legnu i zaista se odmore.

Nadzornici su obilazili prostoriju i budili svakoga ko bi pokušao da zaspi. Svrha ovakvih skloništa bila je pre svega da ljude zaštite od hladnoće i kiše, ali uslovi su bili daleko od udobnih - gužva, vlaga, neprijatni mirisi i polusan bili su deo svakodnevice.

Za dva penija spavalo se oslonjeno na uže

Za dva penija siromašni su dobijali nešto neobičniju vrstu "kreveta". Ispred drvene klupe bilo bi postavljeno debelo uže preko kojeg bi osoba prebacila ruke i gornji deo tela, pokušavajući da tako provede noć u sedećem položaju.

Uže je sprečavalo ljude da padnu na pod, ali odmor je i dalje bio krajnje neugodan. Pred zoru bi nadzornik oslobađao ili presekao uže, zbog čega bi se ljudi gotovo istovremeno survali napred - jasan znak da je vreme za napuštanje skloništa.

Četiri penija za ležaj 

Oni koji su mogli da izdvoje četiri penija imali su mogućnost da konačno legnu. U skučenim drvenim pregradama, koje su zbog oblika podsećale na kovčege, spavalo se zbijeno, često uz veoma skromne pokrivače.

Iako je i ova opcija bila daleko od pravog kreveta, predstavljala je svojevrstan luksuz za ljude koji nisu imali gde da prenoće. U poređenju sa klupom ili užetom, mogućnost da se ispruže bila je veliki korak ka kakvom-takvom odmoru.

Kakva su još skloništa bila dostupna siromašnima?

Osim ovakvih prenoćišta, postojali su i drugi oblici jeftinog smeštaja za ljude bez doma ili stalnih prihoda. Međutim, zajedničko im je bilo to što su nudili tek minimum zaštite od ulice, često uz uslove koji bi danas bili nezamislivi.

Za veliki broj siromašnih Londonaca izbor nije bio između udobnog i neudobnog kreveta, već između lošeg skloništa i noći provedene na ulici. Cena prenoćišta zato je često predstavljala cenu same mogućnosti da se izbegnu hladnoća i kiša.

Izraz koji je ostao kao trag jednog vremena

Ovakvi prizori ostavili su trag i u popularnoj kulturi, pa se način spavanja preko užeta često povezuje sa engleskim izrazom "hangover". Ipak, iako priča o poreklu deluje slikovito, etimolozi uglavnom odbacuju ideju da je današnje značenje reči mamurluk nastalo upravo iz ove prakse.

Slične uslove života kasnije je opisivao i Džordž Orvel u knjizi "Niko i ništa u Parizu i Londonu", objavljenoj 1933. godine. Njegovi opisi pokazuju da su posledice ekstremnog siromaštva i teških uslova života opstajale dugo nakon završetka viktorijanske epohe.

Viktorijanski London tako ostaje simbol društva ogromnih suprotnosti. Dok su jedni noći provodili u raskošnim domovima, drugi su plaćali da bi nekoliko sati sedeli, oslanjali se na uže ili ležali u drvenim pregradama, podsećajući koliko je nekada i običan san mogao biti nedostižan luksuz.

BONUS VIDEO:

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi