Svetinja koja je izgubila gotovo sve – osim smisla: Na pustom ostrvu ljudi i dalje traže utehu

Usred nestvarno plavog Hisarönskog zaliva, između Selimije i Bozburuna, nalazi se pusto ostrvo "Kamerije". Na njemu danas nema ni monaha ni stanovnika, ali svakoga dana stižu brodovi puni ljudi. Dolaze pred ruševine drevne pravoslavne svetinje, vezuju trake za stara stabla maslina, slažu kamen na kamen i ostavljaju svoje želje na mestu koje je čovek gotovo napustio – ali vera očigledno nije.

More oko ostrva Kamerije, poznatog i kao Kamelya ili Kameriye Adası, toliko je čisto da se pri prilasku brodom kroz plavetnilo naziru stene duboko ispod površine. U daljini se izdižu surovi obronci poluostrva Bozburun, prošarani stenama, makijom, maslinama i niskim mediteranskim rastinjem.

Na ostrvu nema hotela, prodavnica, restorana, automobila ni puteva, niti na njemu iko stalno živi. Ipak, Kamerije je tokom turističke sezone daleko od pustog mesta. Brodići svakodnevno pristaju uz njegovu obalu, dovodeći turiste iz Marmarisa, Hisarönua, Selimije i Bozburuna, ali i posetioce kojima ovo nije samo još jedna stanica za kupanje i fotografisanje.

Već pri dolasku čeka ih neobičan doček. Čim se začuje motor broda, između stena i žbunja pojavljuju se koze, danas praktično jedini stanovnici ostrva. Kao da su odavno naučile šta dolazak broda znači, bez mnogo straha prilaze ljudima očekujući hranu. Turisti ih hrane i fotografišu, a potom kamenitom stazom kreću prema unutrašnjosti ostrva.

Kako se obala udaljava, tako se pred posetiocima polako otkriva sasvim drugačija slika Kamerije. Među maslinama i mediteranskim rastinjem pojavljuju se ostaci kamenih građevina, zidovi bez krovova i otvori nekadašnjih prozora kroz koje se danas vidi samo more.

D. Milovanović

U njihovom središtu nalazi se ono zbog čega je ovo ostrvo vekovima imalo poseban značaj – stara grčka pravoslavna crkva i ostaci nekadašnjeg manastirskog kompleksa.

 

Svetinja kojoj vreme nije bilo najveći neprijatelj

O tačnoj starosti crkve postoje različiti podaci. Lokalni i turistički izvori često je opisuju kao vizantijsku, dok se u turskim medijima može pronaći podatak da je pravoslavna svetinja stara oko 1.800 godina. Precizno datovanje zato treba uzeti sa rezervom, ali je nesporno da crkva i okolne građevine predstavljaju važan trag grčkog pravoslavnog nasleđa ovog dela maloazijske obale.

O nekadašnjem značaju kompleksa danas svedoče kameni zidovi, svodovi i ostaci okolnih objekata, ali i podovi i delovi dvorišta ukrašeni mozaicima napravljenim od crnih, belih i sivih morskih oblutaka.

Međutim, posetioce ne dočekuje uređeni arheološki lokalitet. Naprotiv, već na prvi pogled vidljivo je koliko je svetinja prepuštena propadanju. Krovovi pojedinih građevina odavno ne postoje, od nekih objekata ostali su samo zidovi, dok je unutrašnjost crkve ogoljena, oštećena i pocrnela. Tragovi nekadašnjeg sakralnog prostora danas se tek naslućuju.

Upravo zbog toga Kamerije možda ostavlja snažniji utisak od mnogih pažljivo restauriranih istorijskih lokaliteta. Ovde prošlost nije odvojena od posetioca zaštitnim staklom i muzejskim vitrinama. Kroz nju se doslovno prolazi.

D. Milovanović

 

Godine prolazile, crkva propadala

Priča o propadanju svetinje traje decenijama. Još 2017. godine upozoravano je da crkvi i manastirskom kompleksu preti urušavanje, iako su planovi za restauraciju bili pripremljeni nekoliko godina ranije. Postojala je ideja da Kamerije postane značajna destinacija verskog turizma, ali su administrativni i pravni problemi zaustavili realizaciju projekta.

Poseban paradoks predstavlja činjenica da je ostrvo još 1965. godine proglašeno zaštićenim područjem prvog stepena, prema lokalnim izvorima koji su pratili planove za obnovu. Stručnjaci iz Mugle odlazili su svojevremeno čak i na obližnje grčko ostrvo Simi kako bi proučavali srodne crkve i prikupili dokumentaciju neophodnu za restauraciju.

Obnova, međutim, nije stigla, a vreme je nastavilo da čini svoje. Lokalni turistički radnici upozoravali su da je unutrašnjost opljačkana i da kompleks iz godine u godinu izgleda sve gore.

D. Milovanović

Istovremeno, interesovanje ljudi nije prestalo. Naprotiv, tokom sezone na ostrvo svakodnevno stižu brojni turisti, a zabeležene su i posete pravoslavnih Grka sa obližnjih ostrva Simi i Rodos, za koje Kamerije ima poseban istorijski i verski značaj.

I upravo tu nastaje najveći paradoks ovog mesta – svetinja je ostala bez svojih čuvara, ali ne i bez ljudi koji joj dolaze.

Hiljade želja na granama starih maslina

Možda najupečatljiviji prizor Kamerije nisu ni ruševine ni tirkizno more koje ih okružuje, već stare masline pored crkve.

Njihove grane prekrivene su hiljadama traka, kanapa i komadića tkanine različitih boja. Neke su tek vezane, druge su izbledele od sunca, soli i vetra, dok su pojedine toliko stare da su se gotovo sjedinile sa korom drveta.

Svaki taj mali čvor predstavlja nečiju želju, molitvu ili nadu. Neko je možda poželeo zdravlje, neko ljubav, dete ili povratak osobe koju voli, dok je neko na grani ostavio želju za koju nikada neće znati niko osim njega.

D. Milovanović

Iako danas ovaj prizor privlači pažnju gotovo svakog turiste, običaj vezivanja tkanine za drvo mnogo je stariji od savremenog turizma. Ne pripada isključivo Grcima ili Turcima, niti samo pravoslavlju ili islamu, već predstavlja deo mnogo starijeg sloja narodne religioznosti koji se u različitim oblicima može pronaći širom Anadolije, Balkana i Mediterana.

U turskoj tradiciji poznat je kao çaput bağlama, odnosno vezivanje komadića tkanine, dok se drvo na kojem se ostavljaju želje naziva dilek ağacı – drvo želja.

Suština rituala je jednostavna: čovek ono što ne može da drži u rukama – nadu, strah, bolest, molbu ili želju – simbolično vezuje za granu i ostavlja na mestu kojem pripisuje posebnu snagu.

Slični običaji postoje i u hrišćanskoj narodnoj tradiciji, gde su komadi tkanine ostavljani uz sveta mesta, izvore, grobove svetaca i drveće kao znak zaveta, molitve ili nade u isceljenje. Današnje masline na Kameriji zato predstavljaju neobičan spoj stare anadolijske tradicije, hrišćanske narodne pobožnosti i rituala koji su vremenom prihvatili i posetioci ostrva.

Posebno je zanimljivo što se za jednu od maslina tvrdi da je starija čak i od same crkve. Ako je tako, teško je pronaći bolju simboliku ovog mesta – građevina koju je čovek podigao polako nestaje, dok drvo pored nje još živi i na svojim granama prima nove želje.

 

Kamen na kamen – još jedan trag nade

Kada se pogled odvoji od šarenih maslina i spusti prema zemlji, pojavljuje se još jedan neobičan detalj. Oko svetinje mogu se videti male gomile kamenja koje su posetioci pažljivo slagali jednu na drugu.

Ni ovaj običaj nije deo zvaničnog pravoslavnog obreda. Kamene gomile su kroz istoriju služile za obeležavanje puteva, granica, grobova i mesta sećanja, dok se na savremenim turističkim i duhovnim mestima njihovo slaganje često povezuje sa željom, molitvom, ravnotežom ili jednostavnom potrebom čoveka da ostavi trag da je na tom mestu bio.

Na Kameriji se taj običaj gotovo neprimetno stopio sa ritualom vezivanja traka. Jedni zastanu pred maslinom i zavežu čvor, drugi pronađu nekoliko ravnih kamenčića i pažljivo ih slože, dok treći jednostavno uđu u ogoljenu crkvu i nekoliko trenutaka provedu u tišini.

I možda tek tada postaje jasno zašto ovo mesto, uprkos svemu što mu se dogodilo, nije izgubilo svoju snagu.

D. Milovanović

 

Svetinja koja je izgubila gotovo sve – osim smisla

Kamerije je možda najtužnije upravo onda kada shvatite koliko je lepo. Dok stojite među ruševinama, kroz otvore nekadašnjih prozora vidi se beskrajno plavo more, iznad porušenih zidova samo je nebo, a oko crkve rastu stare masline.

Priroda je prema ovom mestu bila darežljiva. Čovek mnogo manje.

Crkva je preživela vekove, promene država, naroda i granica, odlazak zajednice kojoj je pripadala i vreme koje je neumoljivo prolazilo, ali nije izbegla nemar. Ogoljeni i pocrneli zidovi i ostaci nekadašnjeg manastirskog kompleksa danas svedoče koliko lako vekovi istorije mogu biti prepušteni propadanju.

Pa ipak, Kamerije nije ostalo samo arheološki trag jednog nestalog vremena. Ljudi mu i dalje dolaze.

Nema monaha da ih dočekaju, ali svakoga dana brodovi pristaju uz obalu. Nema zvona da ih pozove, ali oni prelaze more da bi stigli do crkve. Mnogo toga što je nekada postojalo unutar tih zidova nestalo je, ali nije nestala ljudska potreba zbog koje su svetinje vekovima i nastajale – da se negde ostavi strah, izgovori molitva i sačuva nada da će je neko čuti.

Kada se sa ostrva ponovo krene prema brodu, možda zato u sećanju najduže ne ostanu ni ruševine ni more, već stare masline sa hiljadama izbledelih i novih traka. Svaka pripada drugom čoveku i drugoj priči, ali sve govore o istoj potrebi – da se makar jedan mali deo svoje nade ostavi na mestu za koje verujemo da može da je sačuva.

Brodovi će nastaviti da dolaze. Koze će ponovo izaći iz kamenjara čim začuju motore, novi ljudi će proći istom stazom i ući među iste porušene zidove, a na nekoj od maslina pojaviće se još jedna traka.

I možda je upravo to najlepša, ali i najbolnija priča Kamerije: čovek je uspeo da devastira svetinju, ali nije uspeo da ugasi potrebu ljudi da u njoj pronađu utehu.

 

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi