Radoš Bajić za 24sedam: U tamnom i tragičnom okviru mog života su ničim izazvane smrti

Život i karijera Radoša Bajića nesumnjivo bi mogli da se pretoče u veoma interesantan film ili uzbudljvu seriju, ali s obzirom na to da je filmu i televiziji posvetio gotovo ceo svoj život, stvarajući mnoga sjajna dela, Radoš se odlučio za knjigu. Knjigu koju je pisao srcem i istinom, pa zato naslov „Moj život - moja priča“ dovoljno govori o tome šta je zabeleženo između njenih korica. Ispovest čoveka koji je sanjao velike snove i uspeo da ih ostvari.

Na tom putu, koji nije bio nimalo lak, stasao je kao ličnost i umetnik, ali pre svega kao čovek iz naroda, kome je porodica početak i kraj, a sve između trag koji i dalje ostavlja svojom nesalomivom željom da traje.

Promo / Contrast Studios

Intervju koji je pred vama je sigurno sažetija ispovest nego u knjizi, ali dovoljno snažna, emotivna, istinita i životna da otkrije mnogo toga što nismo znali, što oslikava njegov portret i portret njegove duše i sve ono što ga je učinilo takvim kakav jeste - čovekom koji se nije odrekao sebe.

Kada danas sagledate svoje dosadašnje životno i profesionalno iskustvo, da li ste, u skladu sa svojim snovima iz mladosti, svojim željama i ambicijama, učinili mnogo, malo ili dovoljno? 

Verujem da sam učinio dovoljno za jedan život, koji, Bogu hvala, traje još uvek u punom kapacitetu. Kad kažem dovoljno, slutim da još uvek nisam rekao poslednju reč i da mogu da dobacim kamen s ramena još dalje, bolje i snažnije. Možda je, imajući u vidu moje godine, teško u to poverovati, ali se ja uistinu tako osećam.

Pamtite li trenutak kada vas je ljubav prema umetnosti, uslovno rečeno, trgla iz sna, i da li ste odmah znali da je to vaš jedini mogući i pravi životni put?   

Još u detinjstvu i ranoj mladosti znao sam da neću biti inženjer jer se sa matematikom nikad nisam dovoljno razumeo, niti doktor jer sam kao mali često imao gnojave angine koje su lečene injekcijama penicilina sa velikim špricevima koji su se iskuvavali, koji su mi navukli strah od bolnica i ambulanti za ceo život. Kao dečak znao sam da uzmem šerpu, da je stavim na grudi i da podražavam sviranje na harmonici, sanjao sam da postanem dirigent, uvek kuburio sa fizikom i hemijom, a dobijao petice na pismenim zadacima iz srpskog jezika. Jednom rečju - rođenjem sam bio predodređen da se bavim umetnošću i duhovnim dimenzijama ljudskog delanja. 

Promo/Contrast studios

Sveto pismo mog života

Na tom putu, od mirisa dunja na ormaru u Medveđi do svetla velegrada i uspeha, šta su bili najznačajniji putokazi, a koje stranputice najopasnije?  

Rođen sam i stasavao u siromaštvu, oskudici i skromnosti. Moji roditelji seljaci vaspitavali su me u duhu izvorne srpske vere i pravoslavlja koje je po svojim temeljnim odrednicama sveto pismo mog života. I moj životni putokaz - da ljudima valja činiti dobro, da svakom pomognem onoliko koliko mogu, da  volim ljude, da čuvam i negujem  porodicu kao maticu svog života. Oduvek, pa i danas, stranputice nikad nisu bile u mojoj vizuri, nisu me doticale jer ih nisam primećivao, niti imao interes za njih. Uvek sam bio i ostao zagledan u pravac mog života na koji su me usmerili moj roditelji - na kome me je nadgledao Svevišnji i čuvala moja krsna slava.

Kako ste pisali knjigu „Moj život - moja priča“? Srcem, istinom, iskustvom, tugom, suzama, radošću, sećanjima... i čime još, a da vas oslikava u potpunosti? 

Pre svega srcem i istinom. Nijedan detalj svog života koji sam ispovedio u knjizi nije friziran, doterivan, hoblovan i lakiran. Surovo sam istinit kad se prvi put u svom profesionalnom veku javno otvaram i govorim o mojim porazima i pobedama, o usponima i padovima… Valjda zbog toga ljudi koji su imali knjigu u rukama i koji su je pročital, govore o tome da ona nije suvoparno egocentrično navođenje redosleda mog života već društvena, sociološka i kulturološka freska vremena u kojem sam živeo i živim i dan-danas. Zbog toga verujem da će knjiga u kojoj sam izneo svoj život na tacni preživeti i trajati.

Promo/Contrast studios

Tragični i tamni okvir života

Posle kog njenog poglavlja ste ostali emotivno potpuno prazni, kada ruka više nije mogla da piše, a srce da diktira? 

U tamnom i tragičnom okviru mog života, to je prerana i ničim izazvana smrt moje trinaestogodišnje sestrice Radmile, odlazak iza duge moje majke Vere i napad strašne i životno opasne bolesti na život moje supruge Milene. A u okviru životne radosti i lepote, to je rođenje mog sina Nedeljka i ćerke Jelene, završetak njihovih studija u Londonu, i normalno, rođenje mojih unuka, Sofije, Lenke, Aleksandra i Filipa.

Šta papir, možda, ipak nije mogao da istrpi? Šta je još uvek duboko u vama što je neizrecivo?  

Teško pitanje… Kada seljak prazni i istače bure sa vinom, ipak nešto ostane na dnu, da onako mućka… Te tako i moja ispovest u knjizi. Verujte mi, ne mogu da razaznam šta, ali sam siguran da ipak nisam sve rekao… Ništa nisam želeo da sakrijem, ali sam siguran da je, kao u onom buretu, nešto ostalo neizrečeno i nekazano.

24sedam/Katarina Mihajlović

Da li vas je nekad „ubila prejaka reč“? 

Mnogo puta! Ubijala me sopstvena reč jer ne mogu da podnesem laž, licemerje i dvoličnost. Pogotovo u prvoj polovini mog života. Kako je život odmicao, iskustvo me učilo da progutam po neku knedlu, da istrpim i stavim na sopstveno srce ono što ne dozvolim da izađe iz mene. Pa, dok izdrži… Poriv da sledim istinu je kod mene bio toliko veliki da mi se to mnogo puta u životu ozbiljno olupalo o glavu… A onda istrpim, prebolim i nastavim dalje.   

Najveći poraz i životna greška

Koje poglavlje svog života i karijere izdvajate kao najveću pobedu, a koje kao najveći poraz, najkardinalniju sopstvenu grešku? 

Sve moje pobede vezane su za stvaranje moje porodice, čiji smo tvorci moja supruga Milena i ja. Moj najveći poraz je desetogodišnji egzil iz profesije, od 1996. do 2006, iz koje sam bio izgnan jer sam odbio da se politički angažujem. Kasnije, u istom tom periodu, usledio je moj strašni bankrot u privatnom biznisu koji sam bi prinuđen da radim da bi preživela moja porodica. Moja i naša najveća životna greška je to što moja Milena i ja nismo rodili još dece.

Postigli ste veliki uspeh, stekli ime i ugled, ostavili trag koji još uvek rezbarite svojom umetnošću. S druge strane, bili ste i meta različitih pobuda, osporavan, kritikovan, zabranjivan... Šta je doprinelo tome da ostanete svoji, dosledni i nastavite dalje uprkos svemu? 

Ko o čemu - baba o uštipcima… Opet porodica. Pre svih moja Milena, moja tačka oslonca, snažna podrška i potpora. I ljubav, ljubav koja me nije napustila, ljubav prema supruzi, deci, ocu, prema dobroti, lepoti i dobrim ljudima. Moj životni put je javnosti zanimljiv samo zbog toga što ja prvi put sa njega sklanjam „snegove i šaš“. Inače, verujem da se malo razlikuje od života gotovo svakog čoveka. Svako od nas ima svoju borbu, svoju muku i svoju radost. Upravo ta promenljivost čini ono što je život.

24sedam/Katarina Mihajlović

Pomenuli ste u jednoj izjavi na promociji knjige da ste došli u Beograd sami, penjući se uz Balkansku ulicu, da niste imali gde da pojedete toplu supu. Šta ste tada nosili u srcu, šta u džepovima, a šta u glavi, i šta vam je najviše pomoglo da istrajete?   

U srcu sam nosio svoje snove, u džepovima onoliko koliko mi treba da preživim desetak dana, i to uz švercovanje u studentskoj menzi „Tri kostura“ na Obilićevom vencu, u glavi svest i oprez - da se sačuvam i sklonim od svih zala koja sam prepoznao u velikom gradu. Baš kao što sam ushićeno prepoznao i sve lepote, podsticaje, mogućnosti i nade da eventualno mogu da uspem, da opstanem, da probijem koru i postanem neko.

Često mi siđe jeza niz kičmu

Stamen ste čovek, potekao iz Morave i svega što ona simbolizuje, iz onog najboljeg što nosi srpsko selo, nikada niste krili ruke kada je na njima bilo žuljeva, ni brazde na licu od života, kad pokaže onu tešku stranu pa nam ugasi radost, ni sedu kosu, ni godine, ni tugu, ni sreću. Šta ste ipak morali da sakrijete kako se ne biste slomili i kako biste sačuvali taj vulkan emocija koji nosite, ali i osmeh?  

Nisam sakrio ništa… Sve što ste u pitanju naveli su turobnije strane gotovo svakog života. Uz trpež i uz bol koji sam, stežući zube, nadjačavao, uvek sam bio motivisan da istrajem, da pobedim, da budem jači i bolji. Možda je posredi genetska stamenost koju ste pomenuli, koja je odlika ljudi koji su rođeni na obalama Morave, u „moravskom čovečanstvu“ - kako je to govorio veliki Dobrica Ćosić.

Promo/Contrast studios

Svedok ste vremena, sudbina, ljudi, njihovih tragova i odlazaka, kako običnih koje ne poznajemo, tako i onih sa kojima ste radili, bili prijatelj. Veliki deo svega toga ste dokumentovali i sve to čuvate u sebi. Koliko je ponekad teško breme uspomena, na koji način ga nosite, a sa kim delite? 

Uspomene na dobre, valjane i lepe ljude - čoveka čine čovekom. U poslednje vreme često mi siđe jeza niz kičmu kad se racionalno zapitam: Da li zbilja više ljudi znam koji su napustili ovaj svet i otišli tamo odakle se niko nikada nije vratio - od onih sa kojima danas dišem isti vazduh i sa kojima živim. Pritom mislim na svoje prijatelje, rođake i divne ljude sa kojima sam sarađivao i profesionalno se sretao.

Promo/Contrast studios

Često se pitam, da li uistinu više nema ni Mande, ni Dragana Nikolića, ni Mirka Babića, ni Feđe Stojanovića, ni Milije Vukovića, ni Momira Bradića, ni Zlate Petković, Bate Živojinovića, ni Milene Dravić, ni Gidre Bojanića, ni Smokija Samardžića… To su sve ljudi koji čine znamenje mog profesionalnog života, sa kojima sam mnogo radio, i teško se mirim sa činjenicom da ih više nema.

Kruna karijere

Kada danas prošetate tlom sa kog ste potekli, stazama detinjstva i mladosti, kraj plotova i kuća koje još uvek stoje, kraj jabuka koje još rađaju, kraj obala Morave, kraj dvorišta gde ste prvi put osetili miris domaćeg hleba, kraj nekih samo vaših kutaka, šta govori srce?  

Srce mi govori da treba da budem srećan što sam se baš tu rodio. A razum mi neumitno govori da srpsko selo, nažalost, vene, nestaje i gasi se. To u meni generiše dešperatnost i nemoć. Jer ne mogu da učinim ništa više od onoga što iz petnih žila činim, a što sam, verujem, učinio u seriji „Selo gori“. Da se ljudi trgnu, i da selo ne nestane sa lica zemlje.

Promo / Contrast studios

„Heroji Halijarda“ će, kako ste jednom izjavili, biti kruna vaše karijere. Mnogo toga je već napisano, obelodanjeno, najavljeno. Šta, ipak, ne znamo, a predstavlja vaš najintimniji potpis na tom delu? 

„Halijard“ će biti priča o katarzi srpskog naroda u jednom od najtežih trenutaka naše nacionalne istorije. Sam čin spasavanja i evakuacije pilota je samo motorika priče koju želim da ispričam. Film i serija će, verujem, ostaviti trag u kinematografiji i kulturi srpske nacije, a verujem da ćemo možda uraditi i nešto ozbiljno u svetu - što će samo po sebi biti mnogo značajnije i od samog filma.

Radoš kao sin, kao suprug, otac, deda, prijatelj, glumac, reditelj, kolega, pisac... Ko je taj čovek? 

Sve to… Najbolji što mogu - makar se trudim.

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi