Boris Pingović za 24sedam: Sreća moja saučešće prima

02.12.2022

18:01

0

Autor: Dejan Ćirić

„Zaista mislim da sreća i tuga hodaju podruku i u umetnosti i u životu, da jedna drugu potkradaju i svedoče jedna o drugoj“, ističe glumac

Boris Pingović za 24sedam: Sreća moja saučešće prima
Boris Pingović - Copyright ATA Images/Mateja Stanisavljević

Glumac Boris Pingović će sutra, zajedno sa svojim prijateljem i kolegom Nebojšom Dugalićem, na velikom koncertu u Beogradu, proslaviti 18 godina njihovog kabarea „Da, to su bili dani“ i ispisati još jednu uspešnu stranicu u svojoj karijeri, koju je umetnost obeležila na mnoge načine. Kao i njega samog. Priča koja je pred vama otkriva mnogo toga o Borisovim danima, godinama i životu. Ispričana iskreno, autentično, hrabro, živopisno. Zabeležena kao portret glumca, pesnika, muzičara, čoveka... koji zna da izađe u oluju, ali i gde se sreća najlakše pronalazi.  

ATA Images/Antonio Ahel
 

Šta ste poneli iz Sremske Mitrovice kada ste krenuli putem umetnosti koji je očigledno za vas bio jedini pravi, a da i danas jeste putokaz, ili makar deo prošlosti koji predstavlja sidro i koren?

Nekako mi se čini da sam poneo samo ono što sam ujedno uspeo i da ostavim tamo. To su uspomene na bezbrižno detinjstvo, odrastanje, školske dane, neka draga mesta i drage ljude, najviše na drage ljude koji su se vremenom, nažalost, prilično rasejali, kako po horizontali, tako i po vertikali. Sidro se još nekako i da poneti sa sobom, pa se usidriš negde drugde, ali koren ne. On ostaje tamo gde si ponikao.

Koja vaša osobina vas je najviše izgradila kao umetnika, a koji ljudi i iskustva?

Od malih nogu nosim sa sobom snažno sećanje na to da je sve prolazno i da ovaj život živimo na veresiju. Ne znam koliko sam time kažnjen ili darivan, ali imam utisak da je upravo to neka tiha centrifugalna sila koja je lagano zbirala sve ono što vredi u meni, a čega često nisam ni sam bio dovoljno svestan. Posle ovoliko godina, zaista bi dugo trajalo da nabrajam ljude kojima sam zahvalan za dobra, ali i za loša iskustva koja su mi podarili. Beskrajno hvala i jednima i drugima.

Svaka greška boli na neki poseban način

Šta ste kroz glumu shvatili o sebi i svom životu i na koji način upoznali sebe, a da danas jeste temelj?

Gluma je „terenski posao” i svaki višak jalovog filozofiranja jednostavno smeta i kontraproduktivan je. Daleko od toga da sam to odmah shvatio, naprotiv, trebalo je vremena. U glumačkoj profesiji, svaka greška boli na neki poseban način i ne mili ti se da je ponavljaš, ali ipak, analizirajući gde si pogrešio, stvaraš sebi šansu da menjaš stvari, a posledično tome i sebe. Mislim da su i lepota i karma sadržane u tome što sebe nikada do kraja ne možemo upoznati, pa čak ni kroz umetnost. Radi se o procesu, za koji čak nisam siguran ni da umire s nama.

Promo/Narodno pozorište u Beogradu
 

Studirali ste sa legendarnom klasom, kod legendarnog profesora. Koje legende nikada nećete zaboraviti iz tog perioda?

Paradoksalno je da što se više vremenski odmičem od tih dana, nekako su mi sve življi. Mislim da su tome doprineli kako prerani odlazak našeg profesora Vladimira Jevtovića, tako i još raniji odlasci mojih klasića Nebojše Glogovca i Danijele Ugrenović. Ja sam svoje studentske dane prošao u nekakvom magnovenju. Tek sam kasnije shvatio i sistematizovao šta mi se sve dogodilo, a šta nije, u tom četvorogodišnjem procesu. Ipak, kada sam napokon zakoračio u profesiju i dobio priliku da delim scenu sa nekim legendarnim glumcima i glumicama, imao sam bitnu prednost u odnosu na onog sebe koji ih je do juče samo gledao diveći im se na televiziji ili u pozorištu.

Gluma, muzika, poezija. Šta vas još pored toga oslikava i opisuje u potpunosti?

Mislim da je reč „potpunost” u tom kontekstu malo preteška. Bilo čime da se bavimo ostavljamo neke tragove iza nas, neka dobra ili loša znamenja koja će svedočiti o nama. Nije lako živeti 24/7, sa stalnim sećanjem na činjenicu da svako bavljenje ostavlja posledice i menja svet nabolje ili nagore, ali to nam je što nam je. Krupne tektonike nastaju iz malih dinamizama i liče na njih, pa samim tim i na nas same. Da nije tako, možda bismo živeli u boljem svetu.

ATA Images/Mateja Stanisavljević
 

Sreća i tuga hodaju podruku

U čemu ste najviše svoji u tom „svetom trojstvu“? Ko ste kada perom zagrebete po papiru, ko kada se ogolite na sceni, ko kada notama dotaknete svoje i tuđa srca? 

Imam utisak da u svakoj od tih umetnosti, ili zanata, kako ko više voli, što si u većem trudu da pobegneš od sebe, sve si ogoljeniji i vidljiviji. Nema tu sigurne kuće i bezbednog utočišta, i zbog toga nije baš svako spreman na to. Ali, dobro… ne bi valjalo ni kada bi svi bili lekari, a kamoli, ne daj bože, glumci, pesnici ili muzičari. Ko bi onda pravio hleb?

Snažna emotivnost vas karakteriše kao glumca, u vašim ulogama se vidi taj, možda nesvestan, izraz jesenjinovske tragičnosti. Jeste li osvestili takvu ekspresiju svog umetničkog bića, ali i svoje datosti u privatnom životu?

Iskreno, nisam o sebi razmišljao na takav način, ali ako neko učitava takve sadržaje u ono čime se bavim, to može samo da mi imponuje. Privatni plan je u tom smislu potpuno nevažan. Svestan sam, na primer, da tog nečeg setnog ima u mojim pesmama, pa je moguće da se ponešto i prelilo. Postoji ono opšte mesto da su pesnici rođeni tužni, ali za glumce to nisam čuo.

Promo/Narodno pozorište u Beogradu
 

Šalim se, ali zaista mislim da sreća i tuga hodaju podruku i u umetnosti i u životu, da jedna drugu potkradaju i svedoče jedna o drugoj. U jednoj pesmi u kojoj opevavam neke svoje bezrazložne tuge, ima jedan stih u kojem kažem da sreća moja saučešće prima. Svakako je bolje da mi pesme budu tužne, nego ja.

Koja dosadašnja uloga je vaš svetionik, a koja pučina koju priželjkujete, i ako to isto primenimo na privatni život, šta je prvo na šta pomislite?

Trudim se da se ne opterećujem željama i pretpostavkama na temu budućih uloga i skloniji sam tome da se prepustim gore pomenutoj pučini, pa šta bude. Naučio sam vremenom da mi se želje ostvaruju tek onda kada prestanu to da budu, dakle kada prestanem da želim. To je dobro, jer me tada smirenje kandiduje da bolje mogu da odgovorim na izazove i na poslovnom i na privatnom planu. Naposletku, mislim da ima istine u onoj: ,,Ne dao Bog da nam se ostvari baš sve ono što želimo.”

Često izađem „u oluju“

Čini se da su vam životna i profesionalna iskustva i godine donele stabilnost, jednu vrstu blagosti, mir, mudrost, ali i iskru sete. Šta ih je stvorilo i koliko vas definišu?

Mislio sam da se s godinama i iskustvom čovek lišava određenih dilema karakterističnih za mladost, ali sa ove pozicije mogu da posvedočim da to nije sasvim tačno. Menjaju se samo prioriteti i način na koji primaš određene stvari, i to je blagodat iskustva, ali dileme ostaju. Ne samo da ostaju, nego nam se učitavaju vremenom čak i u lice i čine nas takvima kakvi jesmo. Ne znam, možda otud i ta seta, ako je ima. Godine su me pride naučile i to da budem blaži prema drugima i da imam veće razumevanje nego što sam ga imao ranije.

ATA Images/Milan Maričić
 

Zbog čega je na naslovnoj strani vaše knjige „Da ništa priznao ne bih“ srce okovano lancima? Ima li tu lične simbolike, i kakve?

Ne bih da rizikujem i da se usudim da tumačim simboliku. Time bih joj ukrao suštinu i učinio je bezrazložnom.

Šta vas zarobljava u životu, a kako se oslobađate?

Svi smo ponajviše zarobljeni onde gde se osećamo najkomotnije, a to su naše sopstvene zone komfora, sačinjene od raznih rutina i navika kojima ne možemo da odolimo. Iako je to sve neka vrsta kornjačinog oklopa u koji se skrivamo od grubosti života, tu smo bezbedni i ušuškani. Ipak,  često se naljutim na tog oportunistu u sebi i izađem ,,u oluju”. OK, pokisnem, često se i prehladim, ali se bar osećam slobodno.

Koje sopstvene greške su vam vezale ruke, a šta je bio ključ za taj katanac?

Samo one koje sam ponavljao, a ključ je bio u tome da ih ne ponavljam.

Šta nikada ne biste priznali, pre svega samom sebi?

E, sad, kada bih to izrekao, vrlo verovatno bi čuo onaj kome to nikako ne bih smeo da priznam.

ATA Images/Mateja Stanisavljević
 

Tu se sreća najlakše pronalazi

Verujete li u igru sudbine, na koji način je igrate i da li ponekad blefirate?

Život ne bi imao smisla ako ne bismo mogli da menjamo pozicije koje su nam, pa hajde da tako kažem, sudbinski zacrtane. Problem je u tome što možemo da ih menjamo ne samo nabolje, nego i nagore. Tu blefiranje ne pomaže mnogo.

Šta je vaš štit i odbrana sopstvenog i umetničkog bića, vrednosti, porodice, svakodnevice od ludila u kojem živimo?

Ne znam ni da li imam efikasan štit. Kad god mi se učini da sam ga pronašao svakodnevica me cinično demantuje. Pokušavam da se okružim onima do kojih mi je stalo, da sa njima uteknem od svega i podelim neke obične životne trenutke. Tu se sreća i najlakše pronalazi.

Šta je čini?

Koji god odgovor da dam na ovo pitanje, ima mnogo onih koji mi ne bi poverovali, tako da nije ni važno.

Za šta se najviše u životu borite?

Da ne odustanem od borbe i da me ne bude baš briga za sve, što je iskušenje koje mi se vrlo često dešava.

Promo/MTS Dvorana
 

Za koji period u životu kažete „da, to su bili dani“, i po čemu ih pamtite? A kakvi su ovi koje trenutno živite?

Danilo Kiš je u „Ranim jadima“ napisao, parafraziraću, da detinjstvo traje dok ne spoznamo da smo smrtni. Možda su baš ti dani detinjstva, kad mi se činilo da sam večan, bili ti dani u kojima je život za mene imao najmanje tajni i sve mi je bilo na neki čudan način jasno. Posle se sve zakomplikovalo i zamutilo, ali za svaki onaj dan u kojem se barem na trenutak približim tom davnom osećanju sveta koji sam tada imao, mogu da kažem da je TAJ dan.

I šta na sve to kaže Dugalić? Posebno u susret 3. decembru?

To ćete već morati njega da pitate, a pitajte ga jer je Nebojša jedan od onih koji zaista imaju šta da kažu.

Polako izlazimo iz još jedne godine. Kako gledate u budućnost?

Više nekako stidljivo virim, sa krhkom nadom da glupost i zlo ipak neće prevagnuti, ali tu poziciju nije nimalo lako držati.

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi

Najčitanije Vesti

Ostale vesti iz rubrike