Tajna njene torbe, strah od lifta, kupovina zavesa, mokar peškir i jedno veliko "marš u pi*du materinu": Urnebesne anegdote Rade Savićević

Jedna od najvećih srpskih glumica svih vremena Radmila Savićević preminula je na današnji dan, 8. novembra 2001. godine, u Beogradu. Bila je jedna od najvoljenijih glumica iza koje su ostale legendarne uloge koje je samo Rada mogla da igra, a koje su čak i posle toliko godina i dalje aktuelne i rado gledane, posebno neprevaziđena Riska Golubović u seriji "Srećni ljudi", koja je bez dileme bila njena uloga života, bar kada je televizija u pitanju. 

Privatna arhiva/Momčilo Savićević

Tu su i nezaboravna Majka Vuka iz serije "Pozorište u kući", Žarka iz "Boljeg života" i niz drugih po kojima će Radmila ostati upamćena za sva vremena.

U pozorištu je bila toliko maestralna da su aplauzi na otvorenoj sceni kada se ona pojavi, bez da reč progovori, trajali i po deset minuta, a svi veliki glumci i reditelji se slažu da je bila glumica koja je posle Žanke Stokić najbolje igrala Gospođu Ministarku, a da je njena uloga Tetka Doke u predstavi "Zona Zamfirova" bila nešto što je nemoguće prevazići.

Radmila Savićević Predstava “Zona Zamfirova”, Savremeno pozorište, 1970.

Za knjigu „Radmila Savićević - prva i poslednja“ koja je objavljena 2016. godine, neki od naših najvećih glumaca i reditelja, kao i članovi Radine porodice, pričali su o ženi koju su smatrali jedinstvenom i nezamenljivom i koju su voleli svim srcem. U znak sećanja na veliku Radu Savićević prenosimo vam neke anegdote koje su sagovornici u pomenutoj knjizi upamtili kao posebno drage uspomene.

24sedam/Dejan Ćirić

Radina torba

Pozorišta su tada putovala na sve strane i to su bila velika gostovanja, koja su trajala po nekoliko dana. Rada je uvek sedela na prvom mestu, a pored nogu je imala torbu iz koje je hranila ceo autobus. Kome god da je nešto falilo tražio bi od nje:

„Rado, je l’ imaš krastavce?“

Ima Rada krastavce.

Onda neko kaže: „Al’ sigurno nemaš neku ljutu papriku?“

„Molim? Ima ljuta papričica!“

Nekom se prijelo nešto slatko - ima Rada i to. Bila je kao putujući restoran. Sve si mogao da nađeš u Radinoj torbi! U Radinoj torbi je bilo ljubavi i drugarstva, bilo je poetike, bilo je snage i jednog velikog razumevanja za sve ljude oko nje.

Mira Banjac

Njen oštar ali pravedan jezik me je fascinirao: „More marš u pi*ku materinu!“ i izađe napolje. Prisustvovao sam takvoj situaciji na jednoj probi. To je ta odbrana časti i poštenja, u čemu je Rada uvek bila beskompromisna. Od jedne žene očekivati tako nešto u našem svetu je gotovo nezamislivo, ali ona nikada nije dala na sebe. I samo se od osoba kakva je bila Rada, čak i posle takve situacije, može očekivati topao zagrljaj. Od drugih ne.

Slobodan Ćustić

Predstava “Poltron”, BDP, 1986.

Mi smo nikakve glumice

Mnogo smo putovali - u Švedsku, Francusku, tadašnju Čehoslovačku, u Solun: „Da kupimo, lale, zavese, da kupimo papúče.“ Uvek je imala spisak šta treba da kupi. I sva ta putovanja je pratilo bezbroj anegdota. Recimo, nije smela da uđe u lift. U Oberhofu, u Istočnoj Nemačkoj, igrali smo za naše radnike koji su zidali neki hotel od osamnaest spratova i mi baš na poslednjem spratu dobijemo sobu, jer su te bile sa najlepšim pogledom.

Možete li da zamislite nas dve koje osamnaest spratova idemo pešice, uz sve Radino „bogorađenje“ što na niškom, što na kruševačkom, što na književnom jeziku. Bukvalno sam plakala od smeha.

Onda je jedno vreme imala fazu nošenja šešira, ali sa takvim humorom, da sam ja bila oduševljena:

„Lale, mi smo nikakve glumice.“

„Što?“

„Nemamo šešír. Jesi ti videla, sve glumice nose šeširi.“

I onda smo u Pragu išle da kupimo šešire. Kao dve „suklate“ - jedna mlada i jedna starija glumica sa ogromnim, neverovatno upadljivim šeširima:

„E, sad smo, lale, prave glumice!“

Ljiljana Lašić

Radmila Savićević/BDP

„Ih, jao, ko da je nešto“

Sećam se snimanja filma „Džangrizalo“ na Babinom Kuku, u Dubrovniku. Imali smo scenu gde se Džangrizalo, koga je igrao Zoran Radmilović, utapa u moru i muškarci skaču da ga vade iz vode, Bekjarev, Čuma i Zarić, a mi žene smo na obali, Rada, Ljilja Dragutinović i ja.

Kad smo završili scenu, vraćamo se u hotel i nekako se uguramo u ogroman spoljni, stakleni lift, i mi glumci i šminkerke i garderoberke, skoro petnaestak ljudi. Rada se inače bojala lifta, ali je u taj ušla jer nas je bilo mnogo pa se valjda osećala sigurno.

Svi muškarci su bili mokri i goli, ogrnuti samo nekim frotirima, i jedan kolega napravi štos i razgrne svoj frotir na zaprepašćenje svih žena, osim Rade, koja je mrtva hladna kao iz topa rekla: „Ih, jao, ko da je nešto.“

Svi smo prasnuli u smeh jer je to samo ona mogla. Posle smo dugo prepričavali tu anegdotu i njenu reakciju, koja nas je spasila pomalo neprijatne situacije. Bila je neverovatno spontana i duhovita žena koja je volela da se šali i na svoj i na tuđ račun, simpatično i originalno bez ikakve uvredljivosti.

Danica Maksimović

Predstava “Dorćolska posla”, Kruševačko pozorište, 1951.

Šta reći o raskošnom, eruptivnom i ruralnom daru Radmile Savićević, nesvakidašnje vladarke glumišta?! Svu čaroliju svojih uloga gradila je srcem. Od Kruševca, preko Niškog pozorišta, gde sam je prvi put ugledao sa njenim Božidarom, do Beograda, gde je postala neizbežni majstor scene, filmova i televizijskih serija. Začuđujuća je njena jednostavnost u glumačkim kazivanjima i nadmetanjima! Nosila je iskrenost i ubedljivost kao krunu glumišta, koju niko nije mogao da spori. Sve do svog kraja igrala je srcem, instinktima, harizmom, zadivljujućom toplinom i prisnošću.

Milina je bila igrati sa njom. Uvek predana, vredna, prijatna i spremna za nadigravanje! A njen čapkunski, đavolski osmeh razgaljivao je ljude i gledališta i vraćao veru u dobrotu.

Ljubiša Samardžić

Radmila Savićević , predstava “Porodica Blo” Promo/Kruševačko pozorište

Nakon više od četrdeset godina „završili“ smo kao muž i žena

Malo se zna da je bila velika dama. Prava dama, besprekornog domaćeg vaspitanja, oličenje srpske žene, majke, sestre. Požrtvovana i snažna do poslednjeg trenutka dok se radi, bez ambicije za samoisticanjem, poštujući i shvatajući glumu kao zajednički čin. Nije živela u oblacima, bavila se temama iz života koje su sve nas tištile i mudro i sa razumevanjem ih tumačila i predviđala. Delili smo zajedničke probleme i dileme i jako sam voleo te naše razgovore i njene specifične komentare i upadice, kojima je umela da postavi stvari na svoje mesto, ako bi se neko od sagovornika uzneo više nego što je uobičajeno. Bilo je prijatno u njenom društvu, jer je bila zanimljiva osoba, koja je uvek imala nešto interesantno da kaže i prokomentariše. Šalili smo se kako mi je u pojedinim periodima karijere igrala neke tetke, da bismo nakon više od četrdeset godina „završili“ kao muž i žena. Govorio sam joj da sam je ja definitivno podmladio. Imali smo i neke svoje tajne. U životu se ljudi pronađu ili ne, i to se brzo oseti.

Bila je i ostala simbol srpske narodne žene, stuba familije. Simbol okrilja i skloništa u koje se prijatelj uvek može sa sigurnošću vratiti. Kroz svoje uloge, bila je simbol topline doma i nečeg što bi se moglo nazvati srećom. Ostavila je budućim generacijama u amanet prohodnost da se ne plaše da budu svoji, da veruju u sebe, i u to da umetnost nije samo nebeska, već i ovozemaljska, da je možemo pronaći, uvek i svuda, pored nas. Potrebno je samo biti radoznao i igrati se. Baš kao Rada, čiji je najveći uspeh bio to što su je voleli ljudi. Redom i bez izuzetka. Na kraju nam samo to i ostaje - koliko vredimo u očima drugih, a naročito onih koji ostaju iza nas.

Bata Živojinović

Predstava “Gospođa ministarka”, BDP 1978.

Usra ga ti Rado, usra ga ja Božo

Rada i Boža su sedamdesete godine došli u Beograd, i Rada mi je stalno u šali govorila: „Mamu im maminu, tek sad su me otkrili kao glumicu, a ja igram sto godina.“ Iz provincije je u to vreme bilo teško probiti se.

Kad je trebalo da se snimaju „Kamiondžije“, ona dobije informaciju da je uloga Violete Kruške pisana za nju i kaže: „Dođu kod mene ljudi da pregovaraju oko uslova. Lepo ih ja primim, slatko, voda, kafa i sve to. Boža sedi sa nama. A ja znam koliki je honorar Čkalja uzeo za tu seriju. U jednom trenutku, oni mi kažu: ’Ajde, gospođa Rado, da pređemo na finansije. Koji su vaši uslovi?’ Moj Boža ode u drugu sobu, uopšte to nije mogao da sluša.

Znajući koliko je dobio Čkalja, ja kažem istu cifru. Oni zapanjeni! A igrala bih“, kaže, „i džabe jer je ta uloga toliko lepo napisana.“ Drugo, tek je morala da se dokazuje u Beogradu. „Dobro, čuli smo vaše uslove, razmislićemo i za jedno dva-tri dana ćemo vas obavestiti.“ Oni odlaze, Boža izlazi iz sobe i kaže:

„Usra ga ti, Rado.“

„Usra ga ja, Božo.“

Međutim, posle dva-tri dana su je zvali da joj kažu da su prihvatili njene uslove.

Momčilo Savićević

Bonus video:

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi