Ovo niste znali o Radi Savićević: Kako je isterala prase i uz komad svile od obora napravila pozorište

Jedna od najvećih srpskih glumica svih vremena Radmila Savićević preminula  je na današnji dan, 8. novembra 2001. godine, u Beogradu. Knjiga „Radmila Savićević - prva i poslednja“ je jedinstveno delo o našoj najvoljenijoj glumici koje, pored ostalog, sadrži i citate iz mnogih Radinih intervjua koje je davala tokom svoje bogate karijere. U znak sećanja na čuvenu Risku i Majka Vuku prenosimo vam neke od njih, u kojima je Radmila otkrila mnogo o sebi, svom životu i profesiji.

Rada Savićević kao tetka Doka, predstava "Zona Zamfirova", Savremeno pozorište, 1970

Bez prijatelja moj bi život bio promašen

„Svodim te račune i ja, baš ovih poslednjih godina. Odlazim u penziju u aprilu iduće godine. Jedino što znam to je da sam divno, intenzivno živela, da mi je život bio pun, lep. Godine koje su ostale iza mene, meni su protekle u jednom za ponekoga nedostižnom zadovoljstvu, a to je da radim ono što volim. To je čini mi se, ono što ljudi nazivaju srećom. Ali za mene je sreća i to što ja danas mogu da kažem da imam jednu nemerljivu dragocenost. Imam prijatelje kojima mogu da se javim i u pola noći i od njih zatražim pomoć, podršku, utehu - možda. Bez njih, moj bi život bio promašen.“

„Ne bih mogla da živim sama, da budem usamljena. Volim da se smejem, da se radujem, uživam u životu, u onim svakodnevnim malim, u suštini, velikim stvarima, a za sve to su neophodni ljudi. Volim kafanu i sva ona mesta u kojima se oseća život. Ne bih mogla da živim ni bez rada. To mi je najveća inspiracija. Čini mi se da prestankom rada, prestaje život. Kad to kažem mislim na bilo koji rad. Možda ne bih mogla ni brak da zamislim drukčiji od onoga kakav je moj. To, možda, jedino drukčije ne zamišljam.“ (Politika, 20. 4. 1990.)

Privatna arhiva/Momčilo Savićević

„Gluma je posao kao i svaki drugi. Nekad je lakše, nekad teže. Nikad nisam umela da budem dama. Ni u svom repertoaru nisam igrala uloge nekih gospoja. Uvek sam imala uloge koje su zahtevale najkraći, ali zato najteži put do gledaoca.“ (Glas, Banja Luka, 18. 5.1985.)

Optimizam i sreća

„Optimizam nosim u sebi i nasledila sam ga verovatno od majke. Smeh je sreća, zdravlje i svim ljudima bih preporučila da se smeju kad im je najteže. Ispričaću vam nešto... Bila sam mlada, tek sam se udala. Moja svekrva Ljubica, prostirala je veš koji je sama oprala. Zimsko vreme, sneg, konopac se pokida i sve pade. A ona je stajala i smejala se. A morala je sve iz početka da uradi. Eto, to su iskustva, koja se valjda i godinama stiču i nose u sebi...“ (Blic, 5. 6. 1997.)

„Pozorište je ceo moj život. Često smo spremni da od teatra tražimo sve, ali retko se zapitamo šta smo mi dali tom teatru.“ (Nada, 1977.)

Printscreen/YouTube/Angel comrade

„Ja i danas mislim da sam sve mogla bolje. Taj osećaj drži glumca. Ali taj osećaj ne bi trebao da bude svojstven samo glumcima. Izbrišimo sve neuspehe i krenimo dalje.“

„Novac ipak nije dovoljan za sreću. Postoji to unutrašnje zadovoljstvo zbog uspešno obavljenog posla. Samo to je bitno. Stevan Sremac kaže u „Zoni Zamfirovoj“: Obraz nije velika stvar, ama je golem kapital.“

„Glumac se nikad ne oslobodi treme. To je pitanje odgovornosti. Uvek vas neke oči gledaju.“ (Novi list, Rijeka, 3. 2. 1991.)

Radmila kao domaćica

„Ljudi koji me ovako znaju misle da sam ja kompletna domaćica. Međutim moram da ti odam jednu malu tajnu: ja uopšte ne znam da mesim. I strašno sam se namučila za Novu godinu. Ja sam jednu tortu mesila šest, sedam sati i došlo mi je da je bacim kroz prozor jer je to strašno komplikovano za mene. Sve što mora da se meri – ja to brate kad kuvam radim sve od oka, po ukusu, sasvim... nekako drukčije, tu sam na svom terenu znaš...“ (TV novosti, 8. 3. 1974.)

Predstava “Poltron”, BDP, 1986.

„Pre neki dan, na pijaci jedan čovek mi reče: „E, majka Vuko, baš dobro igraš onu Žarku!“ Baš mi je milo, ipak se majka Vuka ne zaboravlja. Imala je ona u sebi neke naročite topline.“ (Zora, Beograd, 31. 12. 1990.)

„Ja tako govorim ljudima, Miko, Lale. Na osmeh odgovaram osmehom, na pozdrav pozdravom. Ja sam dobronameran čovek, sine. I društvena sam, imam drage prijatelje. Kada neko ima jednog pravog prijatelja, on je bogat čovek. A ja ih imam. Moja je kuća otvorena za njih, volim da spremim večeru, pa sednemo, ispričamo se. Strašno volim svoju kuću, svoj dom. To je moja oaza mira.“ (Una, Sarajevo, 17. 12. 1990.)

„U Kruševcu sam počinjala, u Nišu sazrevala, a u Beograd došla - da se poklonim i pokažem šta znam.“

„Snimila sam svega šest, sedam filmova. Nekako nisam baš za filmovanje. Ne umem da glumim ono: „dobar dan“, pa dođe - „rez“, pa opet „dobar dan“, i tako u krug po ceo dan.“ (Borba, 15. 4. 1995.)

Predstava “Dorćolska posla”, Kruševačko pozorište, 1951.

„Ja mislim da ne bih ni mogla da igram neku lošu, zlu ili takvu nekakvu žensku. Osmeh bi me izdao.“ (Radio revija, 1. 4. 1977.)

„Idem samo napred dokle se može. Nadam se da ću da uđem u 21. vek.“

„Sve svoje uloge duboko nosim u sebi. Ali, to je moja mala tajna, kako ih nosim, ne opterećujući time druge.“

„Nikada ne dajem svoj sud o tome šta i kako sam nešto uradila. To je moja intima. Ali, stalo mi je do tuđeg mišljenja.“

„Gluma je nešto najlepše što se meni desilo. Jer, ne verujem da bih u bilo kom drugom poslu bila toliko uporna i istrajna. Spadam u red onih koji misle da uvek mogu više i bolje da urade. Možda je to baš ono što me je držalo sve ovo vreme.“ (Politika ekspres, 12. 10. 1996.)

Radmila Savićević/BDP

„Umem da osetim kad me publika hoće i kad me sluša. Osećam puls kojim diše. Ume da me zaustavi. I ja nju. Glumac živi jedan, a u stvari proživi tri života. Na svetu ima mnogo bogatih ljudi, ali mi smo najbogatiji. Pogotovo ako ima sreću da doživi četrdeset godina rada punom parom. Ja sam prebogata i zato sam veoma srećna. Identifikacija mi ne smeta. Kad se sretnem sa publikom, klimnemo glavom i znamo šta mislimo. Lep je osećaj.“

„Udruženje Baksuza i ugursuza je postojalo i pre rata i sada je obnovljeno. Divno društvo, svake godine na zabavi osamdesetogodišnjaci igraju valcer. To su doživljaji koji me vuku u rodni grad. Tamo su moji prijatelji, rođaci, grobovi... Moj put je uostalom bio: Kruševac preko Stalaća do Niša, pa preko Stalaća u Beograd. Stalać je važna raskrsnica u mom životu. E sad, ne znam da li će me u 21. veku sahraniti ovde, ili ću opet preko Stalaća da „šibnem“ u moj Kruševac?“ (Večernje novosti, 23. 8. 1990.)

„Publika je najbolji pokazatelj nečije vrednosti i kvaliteta.“ (Politika, 24. 4. 1997.)

Radmila Savićević , predstava “Porodica Blo” Promo/Kruševačko pozorište

Od obora pozorište

„Osim putera i šljiva, volela sam da se igram pozorišta, volela sam da se bijem sa dečacima, da pravim „kostime“. Recimo, jednoga dana sam uzela od mame veliki komad prave svile i stuštila se u dvorište, otvorila vrata od obora i isterala „tamnošnje“ prase. Zatim sam okačila svilu i, pozorište je bilo gotovo... Bilo je tu i baleta i komedija i tragedija, u haljinama od papira i krunama „od zlata“. (Male novine, Sarajevo, 22. 2. 1981.)

„Mislila sam baš zato što sam tumačila te narodne žene da možda pripadam samo njima, međutim, eto, nije tako. Ja pripadam svim ljudima. Pripadam deci, pa i mladima.“ (TV novosti, 29. 12. 1993.)

„Ni u to vreme me nisu privlačile uloge kaćiperki i vrtirepki. Nekako sam uvek volela da igram zrele žene, žene pune životnog iskustva koje nešto mogu da pruže, koje znaju šta je to... živeti život.“

„Za sve ove godine, koliko se bavim ovim poslom, naučila sam da dobru kritiku treba primiti mirno, kao što mirno treba primiti i lošu, oduševljene aplauze kao i zvižduke. Tako treba primiti i sve ostalo.“ (TV novosti, 22. 6. 1979.)

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi