Izložba „Omaž velikanima“ u galeriji Singidunum: Likovna tradicija i lepota

Po rečima Emine Ćirić, istoričarke umetnosti, Radojka Samardžija je od onih savremenih slikara koji ne miruju ni časa. Gotovo do pune iscrpljenosti svog bića istražuje, pretače, poredi i traga za univerzalnim jezikom slike. Ne inspiriše je samo lepota i zanos, već traži suštinu znaka koji prenosi poruku kroz prostor i kroz vreme. Radojka Samardžija ume da zatitra žicu i prenese posmatraču dah istinske dobrote preko svog dela. Likovni izraz slikarka razvija decenijama. Njena umetnička traganja uvek su uplitala dva pravca, jedan je bio vlastita inspiracija i potreba da se likovno izrazi, a drugi da, inspirisana stvaralaštvom velikih umetnika, izatka neko novo sećanje na njih i njihova dela. Prvi koji je dotakao tananost njene slikarske duše bio je Dijak Gligorije, umetnik koji je ilustrovao Miroslavljevo jevanđelje. On je podstakao da daje novi život likovnim zapisima iz vizantijskih rukopisa. Istovremeno, bavila se citatima poznatih dela velikana modernog slikarstva – Pikasa, Klea, Miroa…Izvor su bila njihova najpoznatija dela, istraživala je segmente slike i stvarala svoje verzije.

U početku joj je Vizantija bila polazište, a moderna umetnost izlaz i likovni iskaz. Pravi likovni eksperiment visokog dometa bio je kada je inspirisana Gračaničkom Simonidom napravila sedam identičnih slika, različitog grafičkog i dekorativnog rešenja. Izložba “Sedam Simonida” bila je likovni događaj 2003. godine. U njenim apstraktnim ciklusima koristi simbole hrišćanstva, stvarajući novu, od kanona odmaknutu ikonu ovog vremena. Sa svega nekoliko simbola ona tvori jezgrovita platna. U njima ima i priče i simbola, i kazivanja, i ćutanja i mudrovanja. Izgrađujući temeljni vlastiti likovni jezik, umetnica stalno istražuje i ponire u istoriju likovnosti našeg podneblja. Vinčanska, i kultura Lepenskog vira, i vreme praistorijsko, podstakli su je na iscrpna proučavanja, a potom na likovne zapise i slike snažne inspiracije. Najnaprednije praistorijske kulture na svetu iz mlađeg i srednjeg neolitskog doba, dobijaju novi život na njenim platnima, u njenoj stvaralačkoj imaginaciji. Koloristički iščišćene do tančina, slike tog ciklusa Radojke Samardžije nisu samo omaž davnom pretku, već i jedinstven umetnički iskorak u našem vremenu. Spajajući drevno i savremeno ona pravi luk između onog što je bilo i onoga što je sada i ovde, svedočeći da je jezik umetnosti jedistven i da povezuje vreme, prostor i osećaj za uzvišeno.

Uvek u traganju, u isijavanju novog, u prečišćavanju svog estetskog dometa, Radojka danas ponire u suštinu i lepotu dela bugarskog umetnika Petera Mičeva. Na svoj način, svojom dušom kazuje o njemu i njegovoj slici. Snažno, gromoglasno. Prepoznala je u njegovim delima tu svedenost, vizantijski koren, izdužene figure i sve ono što trepti i u njenoj duši. Ono čime se može okarakterisati stvarlački put ove slikarke, najkraće rečeno je, vaskrsavanje davno zapletenih vrednosti likovne tradicije i lepote, koja nosi neprolazne poruke kroz vreme.

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi