7 neobičnih pojedinosti o velikanima klasične muzike: Verovao da mu glava može "otpasti" dok diriguje, misteriozna smrt i mačak na klaviru

Lepota, dragocenost i neprolaznost klasične muzike se nikada ne dovodi u pitanje. Remek-dela koja traju vekovima i danas inspirišu umetnike i donose radost ljubiteljima svega što su stvorili Mocart, List, Betoven, Šubert i mnogi drugi. Međutim, u životima ovih genijalnih ljudi dešavale su nesvakidašnje stvari o kojima se malo zna, a često su i oni sami bili zatočenici sopstvenih karaktera i osobina koje su ih ponekad dovodile do tačke bez povratka. Izdvojili smo 7 zanimljivosti koje govore u prilog toj činjenici.

Profimedia

Betovenova Eroika (Pobeda) i Osveta (Vendeta)

Ludvig van Betovenova Simfonija br. 5 u c-molu, često nazvana „Sudbinska simfonija“ zbog svog prepoznatljivog, dramatičnog motiva, jedno je od najpoznatijih dela klasične muzike. Prvi put je izvedena 1808. godine u Beču, i od tada se smatra remek-delom simfonijske literature. Iako nije komponovana u Betovenovim mladalačkim danima (već kao rezultat njegovog rada u tridesetim godinama), u njoj je Betoven izrazio jedinstvenu snagu, borbu i energiju koja simbolizuje trijumf nad sudbinom, što se često povezuje s motivima pobede i otpornosti.

Taj karakterističan motiv simfonije (sol-sol-sol-mi u c-molu) bio je upečatljiv zbog svoje ritmičke strukture koja je postala simbolična tokom Drugog svetskog rata. Naime, kada se transkribuje Morzeovom azbukom (tačka-tačka-tačka-crta), ovaj ritam predstavlja slovo „V“, što se povezuje s rečju „Victory“ (pobeda) na engleskom. Motiv je korišćen kao signal za povezivanje sa radio-stanicom u Londonu, koja je emitovala poruke otpora tokom rata, što je dodatno učvrstilo simboličku vrednost ovog dela kao muzike pobede i istrajnosti.

„Eroika“ (ili „Herojska“) je, međutim, naziv koji se obično odnosi na Simfoniju br. 3 u Es-duru, koja je prvobitno bila posvećena Napoleonu Bonaparti, pre nego što je Betoven razočaran Napoleonovim autokratskim ponašanjem odlučio da posvetu povuče. Na taj način, Betovenova dela, poput Simfonija br. 3 i br. 5, zauvek su ostala simboli borbe i pobede nad nesigurnostima, bilo kroz lične, političke ili univerzalne izazove.

Profimedia

Feliks alijas Fani Mendelson

Nemački kompozitor Feliks Mendelson bio je čudo od deteta kada je muzika u pitanju, ali ne i jedini takav u porodici. Njegova sestra Fani Mendelson, bila je podjednako talentovani muzičar i tekstopisac. Međutim, s obzirom na to je da Fani bila žensko, porodica joj nije dozvolila da se muzički usavršava, a Feliks je i sam priznao da je objavio nekoliko njenih kompozicija pod svojim imenom. Primer za to je pesma ,,Italija”, koju je navodno Feliks komponovao za kraljicu Viktoriju, a koja je postala njena omiljena pesma. Ova kompozicija zapravo je Fanino delo, a kraljica nije znala da je pesmu komponovala jedna žena.

Unsplash

Skarlatijeva mačka na klaviru

Domeniko Skarlati, italijanski barokni kompozitor, poznat je po svojim klavirskim sonatama koje često koriste neobične zvučne efekte i tehnički izazove. „Mačja fuga“ (ili „Fuga o mački“) u g-molu jedno je od njegovih dela koja su inspirisana neobičnim izvorom – njegovom mačkom po imenu Pulćinela. Prema priči, Pulćinela je jednog dana prelazila preko klavijature i, hodajući po dirkama, proizvela niz disonantnih, nasumičnih tonova. Zaintrigiran ovom slučajnom „melodijom“, Skarlati je odlučio da koristi ovaj motiv kao osnovu za svoju fugu.

„Mačja fuga“ uključuje jedinstvene skokove između tonova i suzdržane harmonije, što dočarava neočekivanost pokreta mačjih šapa po klavijaturi. Delo se smatra jednim od najzabavnijih i najoriginalnijih u Skarlatijevom opusu, dokazujeći njegovu sposobnost da pronalazi inspiraciju u svakodnevnim situacijama i improvizuje čak i na osnovu „kompozicija“ svog ljubimca.

Iako nije jedno od Skarlatijevih najpoznatijih dela, „Mačja fuga“ je postala kuriozitet u muzičkom svetu, prikazujući koliko su spontane inspiracije doprinele stvaranju nekih od najzanimljivijih kompozicija u istoriji barokne muzike.

Pexels

Pas Franca Lista

Fetišizam i slepo obožavanje slavnih ličnosti nisu fenomeni modernog doba, već su prisutni u društvima širom sveta vekovima unazad. Fenomen oko kompozitora Franca Lista, poznat i kao "Lisztomanija," bio je jedan od prvih zabeleženih primera masovne opsesije obožavalaca prema jednoj osobi. List, virtuozni pijanista i kompozitor iz 19. veka, izazivao je pravu histeriju gde god bi nastupao, a njegovi koncerti su često dovodili publiku do euforije, suza, pa čak i nesvestica.

Obožavaoci su Listu stalno slali pisma sa zahtevima za pramenove njegove kose, komadiće odeće, pa čak i ostatke njegovih slomljenih klavirski žica, želeći bilo kakvu ličnu uspomenu na njega. Zbog nemogućnosti da ispuni sve te zahteve, List je u jednom trenutku pribegao kreativnom rešenju. Nabavio je psa i počeo da prikuplja njegove dlake, koje je zatim slao obožavaocima umesto svojih.

Ovaj fenomen u kojem su obožavaoci idealizovali svaku sitnicu vezanu za Lista često se tumači kao deo šire kulturne fascinacije romantizmom u to vreme. Romantizam je isticao emocije, strast, umetničku slobodu i genijalnost pojedinca, čime su umetnici poput Lista postajali gotovo božanstvene figure za mase.

Profimedia

Mocart vs Margaret

Wolfgang Amadeus Mozart je zaista poznat po svojim briljantnim kompozicijama, ali je manje poznata njegova sklonost ka prilično živopisnom, ponekad i vulgarnom izražavanju. Mozart je bio zabavan i prilično nestašan duh, što se ogleda u pismima koja je pisao članovima svoje porodice i prijateljima. Ova pisma, posebno ona upućena njegovoj sestri i rođacima, često su sadržavala igre reči, šale i otvoreno nepristojan jezik, ponekad čak i vulgarnosti koje su bile suprotne njegovom javnom imidžu genijalnog kompozitora.

Neki istoričari muzike smatraju da je njegova potreba za humorom i upotrebom prljavih reči možda bila deo opuštanja i suočavanja sa ogromnim pritiskom i očekivanjima koja je imao još od detinjstva. Drugi pretpostavljaju da je to jednostavno bio deo njegove razigrane i nesputane ličnosti. U to vreme, čak i aristokratija nije uvek zazirala od izražavanja kroz humor i vulgarnost u privatnim razgovorima, ali je Mozartova sklonost prema ovoj vrsti izražavanja bila izraženija od uobičajenog.

Margaret Tačer je bila zatečena tim otkrićem i izrazila je nevericu da je tako rafinirani muzički genije imao i tu „nepristojnu“ stranu. Ta reakciona tačka može se smatrati i delom percepcije Mocarta kroz prizmu viktorijanskih vrednosti, u kojima su umetnost i moralan život često posmatrani kao nerazdvojni.

Šubert bez kraja

Simfonija br. 8 Franca Šuberta poznatija je pod nazivom „Nedovršena“, jer je autor komponovao i izveo delo sa samo dva stava, što nije bilo uobičajeno za ovaj muzički oblik u to doba. Mišljenja o tome zašto je to uradio su različita. Mogao je biti u pitanju eksperiment, ili nedostatak optimizma. Šubert je bio ubeđen da neće moći da završi delo, pa ga je ostavio nedovršeno. Postoje i zagovornici pretpostavke da ga je otkriće da boluje od sifilisa duboko potreslo i sprečilo da završi simfoniju.

Međutim, najprihvatljivija je teorija da su dva završena stava ove simfonije bila toliko savršena i sama po sebi dovoljna da izraze ono što je Šubert želeo da prenese, pa klasičan završetak simfonije nije bio potreban.

Tanjug/Marko Đoković

Čajkovski i strah u doba kolere

Petar Iljič Čajkovski, jedan od najpoznatijih ruskih kompozitora 19. veka, autor je ikoničnih dela kao što su baleti „Krcko Oraščić“, „Labudovo jezero“ i „Uspavana lepotica“. Iako je bio muzički virtuoz i inspiracija generacijama umetnika, bio je poznat i po izuzetnoj senzibilnosti i dubokim ličnim strahovima, uključujući hipohondriju i teskobu. Verovao je da mu glava može "otpasti" dok diriguje, pa bi često držao bradu dok je nastupao. Takođe je, usled opsesivnog straha od bolesti, izbegavao sva pića koja nisu bila sigurno zatvorena kako bi se zaštitio od potencijalnih zaraza.

Njegova smrt 1893. godine ostala je misterija. Zvanično se smatralo da je Čajkovski umro od kolere, nakon što je, navodno, popio vodu iz zaraženog izvora, što je bilo u skladu s njegovim zdravstvenim strahovima. Ipak, postoji kontroverzna teorija koju je iznela sovjetska muzičarka Aleksandra Orlova, prema kojoj Čajkovski nije umro od prirodnih uzroka već je počinio samoubistvo. Orlova tvrdi da je kompozitor bio pod ogromnim pritiskom jer su mu pretili obelodanjivanjem njegove homoseksualne orijentacije, što bi u tadašnjoj Rusiji izazvalo veliki skandal i ugrozilo njegovu karijeru, društveni status i ugled.

Orlovina teorija sugeriše da je Čajkovski navodno popio arsenik kako bi izbegao sramotu i javnu osudu. Iako se ova teorija godinama istražuje i i dalje intrigira istoričare, dokumentarni dokazi koji bi je definitivno potvrdili ili opovrgli nisu pronađeni.

Bonus video:

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi