Ispovest srpske novinarke koja je pukom srećom izbegla smrt pod Kulama bliznakinjama: Duša mi je vrištala!

Napravivši svojevrsni osvrt na udar na Kule bliznakinje 11. septembra 2001. godine u Njujorku, gradu u kom je u to vreme radila i živela, novinarka i spisateljica Nevenka Jovičić pružila je u svojoj knjizi na uvid strahotu samog shvatanja da je među poginulima mogla da bude i ona. Ljude iz svoje tadašnje okoline, ističe, dan-danas pamti, sigurna da su je "gledali znajući da odlaze". 

Sa njima je tog dana, igrom slučaja, putovala vozom, bez jedne cipele, razmišljajući kako će posle bosa do posla, koji je nekoliko stanica istim prevoznim sredstvom bio udaljen od Kula bliznakinja. U tom trenutku, pretpostavljala je da zato (što nema cipelu) "uporno zure u nju, njene noge". Kasnije, uvidela je da su to možda bili oni značajni, poslednji pogledi, a delove njene ispovesti prenosimo vam u celosti. 

Mesto gde su Kule bliznakinje stajale, Profimedia

- Na peronu sam. Zagušljiv, vruć, lepljiv vazduh svuda oko mene. Pluća ga uzimaju tek pomalo, tek toliko da preživim. Stojim kao ukopana, gledam voz koji odlazi, žmirkava zadnja svetla crvene se u mračnom tunelu i sve su sitnija i mutnija. Odlaze u neku crnu rupu... Pogledom otpratih svoj voz sa oznakom "E". Ode u nekakvu čudnovatu izmaglicu. Ode dalje prema jugu, prema poslednjoj stanici, tačno ispod Svetskog trgovinskog centra, ispod dva oblakodera koje nazvaše Kule bliznakinje - pisala je ona.  

- ...Gledam na sat, dobro je. Stići ću na vreme, nema još devet - dodala je nešto zatim, objašnjavajući i kako je funkcionisala ordinacija psihijatra u kojoj je onda našla sekretarski posao; lekar je, kao po običaju, i tog dana tražio od svih koji dođu u njegovu ordinaciju da ispričaju barem jedan vic, jer "smeh leči sve". 

Tog dana, međutim, začuo se vrisak. 

Napad na Kule bliznakinje, Profimedia

- Prodoran, dubok, cepa dušu. Ko to vrišti? Ovo nije bolnica, obično nam ovde niko ne umire. Vazduh para nekakav užas. Tragam okom, gledam ljude, svima oči kao prikovane na televizor baš iznad moje glave. U šta zure? - pitala se, na šta je narod povikao: "Kula gori". 

Galamu, pa jauke, pojačalo je rušenje i druge kule. Nevenka je sve od sebe dala, držala se, dok nije saznala - za voz. 

- Opet vrisak. Ovoga puta, vrišti moja duša. "Doktore, doktore, ja sam u tom vozu bila... Oni su svi mrtvi... Svi su mrtvi!" "Ko je mrtav, kakav voz, šta ti je, sedi ovde... Dobro, polako", zaštitnički me grli. "Ja sam u tom vozu bila, baš u tom vozu i skoro da sam nastradala... Noga mi se zaglavila... I sve sam ih videla... Sve njih koji su otišli do zadnje stanice ispod kula... I sad su baš javili da je taj voz... Ostao zgnječen ispod njih..." Plačem, gušim se, grcam, vidim ugljenisana lica iz svog voza.

- ...Sad su mrtvi, leševi, trebalo je da i ja s njima budem, da i ja umrem. Zato su me tako gledali. Oni su znali da odlaze - pisala je Nevenka u svojoj knjizi "Krik iz ambisa", prvoj koju je napisala tragajući za sobom. 

Ovo, inače, nije i jedini put da je za života izbegla smrt. 

Napad na Kule bliznakinje, Profimedia

- Kako to da se čovek tako jasno seća svakog detalja koji je prethodio tragediji? Te četiri osobe koje su ostale iza mene u tom vozu, njihova lica, žive i danas u mom sećanju. I vrlo često zamišljam kako su strašno izgledali njihovi poslednji trenuci - iskrena je bila još na promociji pomenutog dela, kojoj je prisustvovala i ekipa 24sedam. 

- Moja priča će vam sve reći. I kako sam zakoračila na moj put, kako sam kao mala volela da letim, kako su me geopolitički vozovi odvukli u najčudnije kutke sveta i kako izbegnuh silne smrti, kako nomad postadoh, kako usred svih tih svetskih previranja ja, nekako, čudom živim, pronađoh sebe. Poklanjam vam moju priču - poručila je onda ona, što su prisutni pozdravili gromoglasnim aplauzom. 

Bonus video:

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi