Želim da srce mog preminulog sina nastavi da kuca: U trenutku kada je izgubila dete hrabra majka je odlučila da spasi nekome život
Od 28 porodica s kojima je razgovarano o doniranju organa preminulog člana svega devet njih je dalo saglasnost
Mogli smo da spasemo više od 100 života ove godine, ali od 28 porodica s kojima smo razgovarali o doniranju organa svog preminulog člana svega devet njih je dalo saglasnost i urađeno je ukupno samo 30 transplantacija organa i tkiva. Tih 30 odsto je najmanji procenat saglasnosti za 10 godina, koliko ovo radim. A oko 1.600 pacijenata je na listama čekanja za transplantaciju. Ljudi u Srbiji moraju da shvate da je doniranje organa normalno, da će tim humanim činom omogućiti nekim roditeljima da i dalje imaju svoju decu, nekoj deci da rastu pored roditelja, braći da imaju sestre, sestrama braću... I da će neko njima drag, ko je, nažalost, izgubio bitku za život, kroz sve te ljude na neki način živeti, kaže za Kurir anesteziolog asist. dr Saša Knežević, koordinator za transplantacije UKC Srbije, i ističe:
- Oduševila me je nedavno jedna porodica iz zabačenog sela na kraju Srbije. Otac i brat su najpre negativno reagovali, ali sasvim pristojno, a majka je rekla: "Želim da srce mog preminulog sina nastavi da kuca, ako je to moguće". I nesebično dala saglasnost, što su potom učinili i otac i brat, čime su pomogli nekoj drugoj porodici da bude srećna. Zahvalan sam svim porodicama koje su u velikoj ličnoj tragediji pomogle drugima.
Profimedia
Inače, zbog loše situacije sa donorima nedavno je odjeknula vest da je za nekoliko dana bilo tri donora, što je omogućilo 17 transplantacija (po tri srca i jetre, pet bubrega i šest rožnjača). Ipak, dr Knežević kaže da je to nedovoljno i da bi trebalo bi da imamo oko 70 donora godišnje, a ove godine nemamo ni 10.
- Porazno je što naši građani moraju u inostranstvo na transplantacije jer nemamo dovoljno donora. Nismo imali dovoljno razuma da im damo te organe, nego smo ih zakopavali i spaljivali - priča dr Knežević.
Pročitajte još:
Podrška SPC
Doktor Saša Knežević kaže da je u više slučajeva imao situaciju da se porodica konsultuje sa lokalnim sveštenstvom.
- Imao sam više slučajeva da se porodica konsultuje sa svojim parohijskim sveštenicima, koji su u svim tim situacijama dali pozitivnu reč. Neki su čak i došli i držali molitvu za pokojnika u našim jedinicama intenzivnog lečenja, kao što dođe i naš paroh Zoran iz crkve kojoj pripada UKCS, kad god zatreba.
U poslednje vreme donori su uglavnom pacijenti kog kojih je nastupila moždana smrt usled krvarenja u mozgu a prema statistikama najviše ih je na prelazu između jeseni i zime, zbog promena vremena. S druge strane, preko leta ima dosta trauma glave što je drugi uzrok moždane smrti i radi se obično o motoristima.
Najteži je razgovor s porodicom kako bi dala saglasnost za doniranje organa, ćelija i tkiva.
- Povrede i bolesti njihovih najbližih, usled kojih nastaje moždana smrt, dolaze iznenada. Porodica nas prvi put vidi tad, kad se susreće sa iznenadnim gubitkom voljene osobe, na koji različito reaguju - neki burno, neki su potpuno povučeni - kaže Knežević i dodaje:
- Ne ljutim se na ljude koji nisu dali saglasnost. Razumem tragediju koja ih je zadesila. Ali razočaran sam što je to naša realnost, umesto normalnog, rutinskog doniranja organa. Sad treba da analiziramo zašto smo kao društvo došli do tog nivoa i kako da rešimo da nam ne umiru ljudi na listama čekanja za organe.
BONUS VIDEO
Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi
Komentari