Novinari sa velikim N: Najveća žurnalistička pera Srbije dobijaju ulice u prestonici

Svetski priznata novinarska pera Srbije – Bogdan Tirnanić, Miroslav Miro Radojčić, Predrag Milojević i Aleksandar Tijanić, koja su ostavila nenadmašiv pečat u novinarstvu i utkala posebnu dozu individualizma, nezavisnosti, i bezuslovne ljubavi prema pisanju, dobijaju ulice u prestonici, po predlogu koji će zvanično biti usvojen 30. novembra na sednici Skupštine grada Beograda.

Bogdan Tirnanić (1941-2009) – poslednji Mohikanac individualizma

Istinska znamenitost Beograda, poslednji Mohikanac individualizma, esejista, filmski kritičar, publicista i glumac – Bogdan Tirnanić zvani Tirke, bio je čovek sa širokom lepezom interesovanja – film, sport, stripovi, rokenrol, estrada, književnost, televizija, kultura u najširem smislu.

Stigao je do četvrtog razreda Desete beogradske gimnazije, koju nikad nije završio. Taj jaz u formalnom obrazovanju za njega nije predstavljao hendikep, jer ga je nadomestio obilnim znanjem koje je sticao van školskih klupa. U kafanama je razmenjivao esenciju duha sa najumnijim ljudima i naučio jednu od najvažnijih lekcija: za kafanskim stolom nije mesto onome ko je dosadan.

– Intelektualca ne određuje njegova školska upućenost u određenu sferu ljudskog duha, već ga određuje njegova sposobnost da kritički promišlja svet, unapred odlučan da bez roptanja prihvati konsekvence tog promišljanja – govorio je Tirke.

Svoj prvi članak Tirnanić je objavio 1960-ih godina u “Susretu”, listu Saveza omladine Beograda. Takođe, radio je dve decenije u “NIN”-u, u kojem je bio urednik kulture i jedno vreme i glavni urednik. Pisao je i za “Borbu”, “TV reviju”, “Oko”, “Književnu reč”, “Telegraf”, “Dnevni telegraf”, “Nedeljni telegraf”, “Nacional”, “Kurir” i “Pres”, kao i u mnogim listovima nekadašnje Jugoslavije.

Radio je i na Televiziji Beograd, kao i na Televiziji Politika, gde je bio zamenik urednika. Glavni urednik bio je i časopisa “Nju moment”, ali i kreativni direktor agencije “Sači i Sači”.

Bio je i veliki navijač FK “Crvena zvezda”, čiji je član uprave ostao sve do smrti.

Preminuo je u Urgentnom centru u 68. godini, a povodom vesti o Tirnanićevoj smrti, tadašnji predsednik Srbije Boris Tadić izjavio je: “Nedostajaće nam i njegovo britko analitičko pero i duh dorćolskog šmekera kojim je obeležio vreme u kojem je živeo.”

Predrag Milojević (1901-1999) – najveće svetsko novinarsko pero

Jedna od najvažnjih ličnosti srpskog novinarstva, književnik i prevodilac, Predrag Milojević u 19. godini zaronio je u vode pisaćih mašina, gde je i ostao do svoje devedesete godine života.

U prednji red “Politikinih” novinara izbio je svojom glavnom rubrikom – političkom kozerijom u “Beogradskoj nedelji”, koja je bila zamišljena kao satira nepriličnih pojava u društvenom i političkom životu. Redakcija ga je slala na kraće specijalne dopisničke zadatke u Carigrad, Peštu, Atinu, Rim i Sofiju, da bi 1929. godine postao dopisnik iz Berlina.

Svoju žurnalističku nenadmašivost pokazao je i time što je čak dva puta intervjuisao lidera Trećeg Rajha Adolfa Hitlera, sedeo je i sa Musolinijem, pio viski sa Vinstonom Čerčilom, sporio se sa Nikolom Pašićem, i o tome pisao nezaboravne reportaže i intervjue.

– Pravo je rekao Gete: “Lakše je početi pisati nego prestati”. Jer ništa drugo u životu nisam radio, ni umeo – objašnjavao je svoju strast za pisanjem.

Bio je prvi član Nezavisnog udruženja novinara Srbije, koje je osnovano 1994, a umro je u dubokoj starosti, septembra 1999. godine.

Miroslav Miro Radojčić (1920-2000) – doajen jugoslovenskog novinarstva

Doajen jugoslovenskog novinarstva i dugogodišnji novinar “Politike”, polovinom prošlog veka poslat je u inostranstvo kao dopisnik najstarijeg srpskog lista.

Radojčić će ostati zapamćen kao čovek koji je Jugoslovenima otkrio teniski turnir u Vimbldonu, odakle je slao fenomenalne izveštaje spominjući i neizbežne jagode sa šlagom. Postao je lični prozor srpskog novinarskog čitalaštva iz Sjedinjenih Država i Velike Britanije.

Prva slova u novinarstvu pisao je u “Politici”, gde je radio kao novinar-reporter izveštavajući sa beogradskih ulica.

Rođen je 1920. godine u Sarajevu, gde je završio Prvu mušku gimnaziju, i to kao najuspešniji đak. Na pragu Drugog svetskog rata sa porodicom se doselio u Beograd.

Aleksandar Tijanić (1949-2013) – optimistički Kafka

Dugogodišnji generalni direktor RTS-a, bivši ministar informisanja, savetnik predsednika SR Jugslavije Vojislava Koštunice, a pre svega novinar, Aleksandar Tijanić, poslednji uzdah ispustio je na pločniku, ispred svoje zgrade u Bulevaru Mihajla Pupina, tog 28. oktobra 2013. godine, nakon podmukle bolesti koju je, na nogama, vukao mesecima pre toga.

Rođen je 13. decembra 1949. u Đakovici, a živeo je u Podujevu, Prištini i Beogradu. Malo se zna o tome da je u mladosti, sa kosom dugom preko ramena, organizovao rok koncerte, pa i prvo gostovanje “Bijelog dugmeta” u Beogradu. Studirao je žurnalistiku na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, odakle ga je osnivač žurnalističke katedre profesor Sergije Lukač, kao talentovanog studenta, pozvao u nedeljnik “NIN”, u vreme kada je tadašnji glavni urednik tog nedeljnika Dragan Marković okupio za to vreme uspešnu novinarsku generaciju.

U NIN-u je izbrusio svoj talenat i postao opšte poznat po svojim putopisima i reportaža, a najviše po britkom jeziku kojim je u svojim komentarima bespoštedno “sekao” sve čega se dotakne – od društvenih problema do upiranja prstom u pojedince koje je smatrao najodgovornijim za probleme o kojima je pisao.

– Svaki put kad sam digao pero na nekog, dizao sam ruku na sebe – sumirao je tri decenije svoje novinarske karijere u svom poslednjem intervjuu koji je dao za nedeljnik “Vreme”.

Po izbijanju rata na prostoru bivše Jugoslavije, jedno vreme je uređivao i “Sportski žurnal”, a posle osnivanja TV “Politika” bio je njen prvi direktor (1993-1994), potom i prvi direktor BK televizije (1994-1996).

Za ministra informisanja u Vladi Srbije, koju je predvodio Mirko Marjanović, izabran je 1996. godine, ali je posle šest meseci podneo ostavku, ubrzo po izbijanju masovnih protesta građana širom Srbije zbog krađe lokalnih izbora, u novembru iste godine.

Potom je 1997. pokrenuo dnevni list “Građanin”, u kome je imao redovnu kolumnu, kao i Bogdan Tirnanić, ali su te novine brzo ugašene. Nastavio je s pisanjem 1998. u “Dnevnom telegrafu”, a potom i u nedeljniku “Evropljanin”, sve do gašenja lista posle likvidacije vlasnika Slavka Ćuruvije, 11. aprila 1999. godine.

Posle oktobarskih promena (2001–2004) bio je i savetnik za informisanje predsednika SRJ Vojislava Koštunice. Na kraju je napisao tekst u kome je konstatovao da je Koštunica imao snagu Đerdapa, ali da ju je sveo na snagu čkiljave petrolejke.

Kažu da je Koštunica, još na mestu predsednika SRJ, čitajući taj tekst žmirkao na način koji otkriva njegovo neraspoloženje, ali je za ipak generalnog direktora RTS-a Aleksandar Tijanić izabran 2004. godine, u vreme prve Koštuničine vlade.

Pročitajte još:

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi