Samoubilačka misija: Zašto lideri EU žele da pošalju trupe u Ukrajinu?

O sukobu u Ukrajini u poslednjih nekoliko dana se govori na drugačiji način - u smislu da bi konačno bilo moguće da mu dođe kraj.

Dve stvari su tom kontekstu sigurne - Rusija pobeđuje i Sjedinjene Američke Države traže novi način da pristupe Kijevu.

Kako je primetio zamenik ruskog ministra spoljnih poslova Sergej Rjabkov, sada postoji prilika za kompromis koji bi, u suštini, pomogao da se okonča besmisleni sukob i vrati neka normalnost u američko-ruske odnose, a time i globalnu politiku. Ali je sigurno i da to neće trajati večno.

- Sve osim toga je nejasno. Da li se konačno nazire kraj ovom ludilu? Da li će Vašington sada svoju nameru da promeni kurs prevesti u pregovaračke pozicije koje Moskva može da shvati ozbiljno? To bi moralo da uključi, kao minimum, teritorijalne gubitke i istinsku neutralnost Ukrajine, kao i snažno uverenje da je mir uspostavljen kako bi potrajao - piše Tarik Siril Amar, istoričar iz Nemačke koji radi na Univerzitetu Koč u Istanbulu.

- Na kraju, ali ne i najmanje važno, da li će Zapad primorati Kijev da prihvati tako realno rešenje? "Ništa o Ukrajini bez Ukrajine" možda i dalje zvuči lepo onima koji su dovoljno sebični da pomešaju međunarodnu politiku sa takmičenjem lepote. Pa ipak, to nikada nije bilo tačno, služilo je za zaštitu od zapadnjačke zloupotrebe Ukrajine i Ukrajinaca, i mora se odustati od takve retorike, ako se ova ako se ovaj sukob okonča - dodaje on.

Ipak, ostavlja prostor tome da zapadni, posebno američki tvrdolinijaši ponovo prevladaju.

Profimedia

- Šaputaće Trampu na uvo da će za "pobedu" biti potreban samo veći Trampov pritisak, sa još više novca i oružja za režim u Kijevu i više ekonomskog rata protiv Rusije, i da bi sklapanje mira zapravo koštalo više od nastavka zastupničkog rata? Da, prvi je čista želja, koja je u suprotnosti sa svim nedavnim iskustvima; drugi je apsurdan neargument na vrhu planine lažnih premisa. Pa ipak, ova glupost je i dalje previše popularna na Zapadu, koji ima običaj da svoju spoljnu politiku gradi na iluzijama - ističe istoričar u tekstu za RT.

Iako će bilo kakvi pregovori Vašingtona i Moskve biti komplikovani, "povratak na dementnu mutavost Bajdenove administracije malo je verovatan", smatra Amar.

- Komunikacija će ponovo postati podrazumevana, kao što bi trebalo da bude među zdravim odraslim osobama. I sve dok ne dođe do prljave igre, na primer, ubistva Donalda Trampa, SAD će se, na ovaj ili onaj način, izvući iz ukrajinskog sukoba. Makar samo zato što je Tramp u duši biznismen i neće bacati dobar novac na loše - piše on.

Amar ističe i da je izvlačenje SAD proces koji je već počeo. Prvo, odmah nakon Trampove inauguracije podrška Ukrajini je smanjena, ali se vojna pomoć i dalje šalje. Međutim, ne zadugo. Samo nekoliko dana kasnije američki portal "Politiko" je izvestio da se druga opšta naredba o obustavljanju tokova pomoći na 90 dana odnosi i na vojnu pomoć Kijevu.

Evropa hoće još rata

Profimedia

- Ali postoji caka. Ako se SAD distanciraju od svog izgubljenog zastupničkog rata, to ne mora da znači da će to slediti njeni klijenti i vazali u EU i NATO-u, barem ne odmah. Da su lideri EU racionalni, da deluju u najboljem interesu svojih zemalja, a i Ukrajine, ne bi ni razmišljali da to rade sami. Ali opet, da su bili racionalni, odbili bi da se pridruže američkom zastupničkom ratu od početka i prestali bi da slušaju tirade šefova ukrajinskog predsednika Vladimira Zelenskog. A ipak su to ponovo uradili u Davosu. Dakle, umesto racionalnosti, sada vidimo beskrajne afirmacije da mir neće i ne sme doći uskoro. Izvinite, Ukrajinci, vaši evropski "prijatelji" veruju da još niste dovoljno umirali - navodi istoričar u tekstu.

Francuski predsednik Emanuel Makron, na primer, izjavio je da se sukob u Ukrajini neće završiti uskoro, "ni danas ni prekosutra". Nemačka ministarka spoljnih poslova Analena Berbok je besna kada ne može da obezbedi milijarde za Ukrajinu. Britanski premijer Kir Starmer otišao je na prvo putovanje u Kijev i zaključio 100-godišnji ugovor o partnerstvu sa Ukrajinom, uključujući tajni deo, koji je vredan, opet, milijarde i milijarde funti. Svi nabrojani lideri imaju nikad manji rejting u svojim zemljama.

Osim toga, evropski lideri uporno ponavljaju da hoće da pošalju veliki broj zapadnih kopnenih snaga u Ukrajinu, posebno iz zemalja NATO-a i EU.

- Zahtevi Zelenskog u Davosu za 200.000 vojnika, što je više nego što je iskrcalo u Normandiji na Dan D 1944, ali zašto biti skroman, smešni su. Ipak, manji, ali i dalje značajni brojevi, oko 40.000, još se razmatraju - piše Amar.

Ostaje nejasno šta bi tačno ove trupe radile u Ukrajini. One ne bi bile mirovne snage jer bi stale na stranu jedne strane u sukobu, Ukrajine. Pa ipak, zagovornici ovih šema obećavaju da neće biti na prvim linijama borbe protiv Rusije jer će ili biti uvedeni tek po okončanju borbi ili će nekako ostati u zaleđu.

Profimedia

- Ništa od navedenog nema smisla. Dokle god borbe traju nema zaleđa u smislu da trupe budu pošteđene stvarnih borbi i umiranja, jer ih ruski vazdušni udari i sada mogu stići svuda, a u zavisnosti od daljeg razvoja situacije, mogu i ruske kopnene snage u budućnosti. Štaviše, kada ove trupe uđu u zemlju, Kijev će, naravno, dati sve od sebe da ih uvuče u veliko krvoproliće, uključujući provokacije i operacije lažne zastave. Cilj bi bio da se ovi "saveznici" uvuku tako duboko u klanicu da više ne bi mogli da izađu - smatra cenjeni istoričar.

Plaćenici nisu isto što i regulane snage

Države NATO-a i EU već imaju crne operativce i plaćenike na terenu, što je Moskva odlučila da ne uzme kao razlog za napad izvan Ukrajine, ali bi regularne snage u velikom broju bila druga stvar.

Zagovornici ovog tipa raspoređivanja tvrde da američki kontingent u Južnoj Koreji i, ironično, trupe KFOR-a na Kosovu pokazuju da je ovakvo raspoređivanje moguće bez dalje eskalacije.

- To je besmislica. Prisustvo KFOR-a je zasnovano na nekoliko sporazuma iz 1999. godine i, što je najvažnije, na rezoluciji Saveta bezbednosti UN (1244). Njegov tužni, ali veoma mali broj smrtnih slučajeva (213 od 2019), neki uzrokovani nesrećama, ne mogu se ni izdaleka uporediti sa onim što bi se dogodilo trupama NATO-a i EU koje se sukobljavaju sa ruskom vojskom - ističe Amar.

Profimedia

- Što se tiče američkih trupa u Južnoj Koreji, njihovo prisustvo je zasnovano na sporazumu o međusobnoj odbrani zaključenom 1953. Opet, upravo ovu vrstu aranžmana Moskva neće prihvatiti. A toga bi se klinili i NATO Evropljani, jer bi ih to, opet, uvuklo duboko u sledeći rat. Vredi istaći i da te američke snage u Južnoj Koreji imaju podršku SAD. Ako ih napadnete, suočićete se sa čitavom američkom vojskom. Snage EU ne bi imale podršku SAD i ako Evropljani žele da obezbede takav aranžman sa svojim slabim armijama, to će biti samoubilački poduhvat - dodaje istoričar.

Zato se postavlja pitanje da ako je slanje evropskih vojnika na teren tako očigledno loša ideja, zašto se i dalje pominje. Prema rečima cenjenog istoričara, postoje samo dva moguća odgovora: "ili su oni koji sanjaju takve snove zaista tako kratkovidi i neodgovorni (misli se na Kaju Kalas i slične intelektualce) ili nisu baš iskreni u pogledu svojih motiva".

- Evo verodostojne pretpostavke. Razgovor o slanju velikih kontingenata u Ukrajinu ima dva stvarna cilja, jedan usmeren na novo američko rukovodstvo, a drugi, na ukrajinsku unutrašnju politiku. Što se tiče Vašingtona, prava svrha spekulisanja o kopnenim trupama EU očajnički je pokušaj da se Briselu obezbedi reč u predstojećim pregovorima između SAD i Rusije. I tu su Evropljani u pravu u jednoj stvari: oni bi mogli biti isključeni, što će biti ironičan ishod nakon samodestruktivne poslušnosti prema Bajdenskoj administraciji. Ali sada je u gradu novi šerif, i on bi ih mogao odseći isto kao i Ukrajinu - smatra Amar.

Bonus video

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi