SAD na Bliskom istoku prave grešku SSSR-a: Rasipaju resurse, a ništa se ne pitaju

Konfrontacija između Irana i Izraela traje već nekoliko nedelja, dok nijedna strana koja je direktno ili indirektno uključena u bliskoistočnu politiku ne želi da događaji tamo eskaliraju u veći vojni sukob.

Zato se aktivno radi na tome da se u ovom važnom regionu pronađe neka vrsta unutrašnje ravnoteže, ali svetlo na kraju tunela i dalje se ne vidi.

Moguće je da bi neki unutrašnji faktori mogli da isprovociraju Izraelce na napad punim intenzitetom na Teheran, zbog čega bi Iran bio primoran da odgovori punom snagom.

Profimedia

Ali teško je zamisliti da će bi bilo šta što bi Izrael uradio, osim nuklearnog udara, moglo da natera Iran da napusti svoju opreznu strategiju, što znači da će trenutna kriza na kraju dovesti do nove runde uzdržanije diplomatske aktivnosti, piše za RT Timofej Bordačev, direktor programa ruskog trusta mozgova Valadaj klub.

- Postepeno će se međunarodni odnosi na Bliskom istoku uvesti u novu normalu u kojoj će se različiti interesi međusobno balansirati, jer je za svaku zemlju prioritet opstanak i to će sprečiti bilo kakve zaista nepromišljene postupke - napisao je on.

SAD su vezane ruke

Najvažnije pitanje, od kog zavisi sudbina Bliskog istoka, jeste koliko će sve glavne države regiona biti nezavisne u svojim akcijama.

- Iz ukrajinskog primera vidimo da prava tragedija počinje kada država prestane da štiti sopstvene interese i postane samo oruđe u rukama moćnije sile. Nešto slično bi na kraju moglo da se desi celoj zapadnoj Evropi. Ali zemlja koja misli o sebi i svojoj budućnosti nikada neće donositi odluke čije bi posledice mogle dovesti do njenog uništenja. Nisu svi Ukrajina - smatra Bordačev.

Profimedia

Dosadašnja situacija po pitanju nezavisnosti vodećih zemalja Bliskog istoka izgleda optimistično. Čak ni Izrael, koji je tradicionalno vezan za SAD kroz širok spektar političkih i ekonomskih kontakata, ne može se posmatrati kao puki predstavnik američkih interesa, smatra komentator.

- To objašnjava iritaciju koju izraelske vlasti često izazivaju u Vašingtonu. Može se reći da Izrael vode opasni avanturisti i radikali, ali oni nisu prazne marionete SAD. To je u suprotnosti sa režimom u Kijevu, čiji su predstavnici jednostavno izvršioci američkih odluka - piše on.

- Štaviše, ne možemo reći da neko spolja kontroliše akcije vodećih arapskih zemalja ili Irana. Svi su suvereni u svojim odlukama. Ovo stvara veliki problem za Amerikance - krize koje se sada pojavljuju na Bliskom istoku nisu manifestacija američkih planova, već imaju svoj život. A ovo je najozbiljniji izazov američkim pretenzijama na hegemoniju. Ova fundamentalna promena je zbog činjenice da su sami Amerikanci izgubili veliki deo sposobnosti da kontrolišu svoje "potčinjene". Ali i zato što druge dve velike sile ne pokušavaju da nateraju zemlje Bliskog istoka da slepo slede njihove interese - dodao je.

Nemešanje Rusije i Kine

Kina se sve više uključuje u regionalnu politiku. Nedavno je u Pekingu potpisan sporazum između različitih frakcija palestinskog nacionalnog pokreta, a prošle godine Kinezi su posredovali u sporazumu o obnavljanju diplomatskih odnosa između Irana i Saudijske Arabije.

Profimedia

Kineske kompanije takođe sprovode ili planiraju nekoliko velikih investicionih projekata u regionu, ali sve ovo i dalje ne znači da je Peking voljan ili u stanju da nametne svoju volju.

- Ovo je utoliko više slučaj kada je u pitanju ruska politika. Ne radi se o tome da se od zemlje na Bliskom istoku napravi puki izvršilac. U tom pogledu, to je sasvim drugačije od načina na koji se tamo ponašao SSSR. Njegova politika u regionu bila je podređena jednom cilju - globalnoj konfrontaciji sa SAD i njenim saveznicima. Ruske akcije sada takođe shvataju ovaj faktor ozbiljno, ali ne kao cilj sam po sebi, već kao deo veoma široke strategije usmerene na oblikovanje pravednijeg međunarodnog poretka - ističe Bordačev.

SSSR nije bio zainteresovan za takve stvari i uopšte nije razmišljao u terminima globalnog političkog delovanja, gde svaka država ima svoja prava i obaveze, podseća komentator.

- U tom smislu, njegova strategija i praktična dejstva u regionu bili su mnogo sličniji onome što sada rade Amerikanci. I oni su se suočili sa istim problemima. U određenom trenutku borba za globalnu hegemoniju postaje sama sebi cilj, a prednosti koje se dobijaju u tom procesu odnose se pre na inertnost pozicije zemlje u celini nego na razboritost konkretnih odluka - navodi on.

SAD su i dalje najjača ekonomska i politička sila na planeti i imaju ogromne propagandne resurse pomoću kojih utiču na informativni prostor.

Profimedia

- Sve to automatski daje Vašingtonu veliku prednost u svakoj situaciji. Ali rastu i troškovi koji se prebacuju na pleća običnih građana. Sovjetska politika prema zemljama u razvoju u Africi, Aziji i Latinskoj Americi nekada je upala u ovu zamku. SAD su i dalje najopasnija sila. Ali ova sposobnost je postala deo igre koju zemlje regiona igraju među sobom. To više ne određuje njihove postupke - smatra Bordačev.

- Američke diplomate i obaveštajne službe lako sarađuju sa najradikalnijim pokretima, čak i sa teroristima, često ih čak stvaraju i podržavaju. Ali kako državna politika postaje manje fleksibilna, ni to nije dovoljno - dodaje on.

Sadašnji odgovor SAD na krizu između Izraela i njegovih suseda, koja se razvlači od oktobra 2023. godine, ukazuje na to.

- Vidi se da Vašington više reaguje na ono što se dešava, a da ne govorimo o rasipanju resursa umesto o upravljanju situacijom. Zapamtite, SSSR se takođe ponašao prilično samouvereno sve dok se njegova ekonomska sposobnost da direktno podržava pojedinačne saveznike nije urušila - objašnjava on.

Profimedia

- Odluke koje je SSSR donosio o svojoj politici na Bliskom istoku nisu uzimale u obzir sopstvene unutrašnje političke faktore, pre svega, multikonfesionalni i multietnički sastav samog Sovjetskog Saveza. Dominantna je bila ideja o novom sovjetskom čoveku koji će zameniti raznolikost religija i kultura. To je ograničilo fleksibilnost spoljnopolitičkih odluka. Rusija, sa svoje strane, sebe vidi kao muslimansku zemlju ništa manje nego hrišćansku. To znači da se zabrinutosti i strahovi muslimana ne uzimaju samo u obzir u spoljnoj politici, već se tretiraju ravnopravno sa težnjama drugih verskih konfesija - kaže Bordačev.

Za Amerikance verski i etnički faktor nije toliko važan. Za njih, kao i za SSSR, apstraktni interesi države su na prvom mestu, napominje on.

- Zato se politika sve više zasniva na onome što Vašington želi od zemalja regiona, a ne na onome što one same žele. Rezultat, što nije iznenađujuće, jeste pat-pozicija. Stoga ne treba da budemo nostalgični zbog prestiža koji je SSSR nekada imao na Bliskom istoku. On nije bio od koristi u rešavanju najvažnijih zadataka na unutrašnjem planu i u široj spoljnoj politici. Slično tome, želja da se igra prva violina u regionalnim poslovima ne pomaže SAD, koje sada zapravo ponavljaju sovjetske greške - zaključio je stručnjak.

Bonus video

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi