Da li bi bilo mira da je Sporazum iz Osla zaživeo: Pre trideset godina činilo se da su Izrael i Palestina na korak od rešenja sukoba

Sukob Izraela i Palestine traje skoro osamdeset godina. U tih nekoliko decenija vođeno je više arapsko-izraelskih ratova, a osim tih sukoba odvijali su se i brojni konflikti nižeg intenziteta. Može se reći da u Izraelu i Palestini, ali i na širem Bliskom Istoku, nema mira već samo primirja. Iako se opravdano na izraelsko-palestinske odnose gleda uglavnom kroz ratnu prizmu, ne može se reći da nije bilo i pokušaja da se dođe do nekakvog diplomatskog rešenja i okončanja sukoba.

Veoma često je to bilo pod pritiskom međunarodne zajednice, s obzirom na to da je ratni požar između Izraela i Palestine često pretio da izazove veliku globalnu nestabilnost, uticao je na ceo širi region, a ne zaboravimo i da se skoro svaka bliskoistočna kriza odražava(la) i na cenu energenata. 

Aktuelni okršaji najbolje pokazuju koliko su svi ti napori bili neuspešni. Najčešće su ti pokušaji sledili nakon najžešćih sukoba, pa ostaje da vidimo i da li će najnovija eskalacija nakon napada Hamasa i odmazde Izraela, voditi ka smirivanju situacije i nekakvom sporazumu ili naprotiv - ka još žešćem sukobu u koji bi potencijalno mogle da budu uključene i mnoge druge zemlje. 

Može li se ikada razrešiti bliskoistočni Gordijev čvor

Problemi u ovom višedecenijskom sporu nisu bili samo u tome što su vođeni brojni ratovi, već i u tome što ni rezolucije UN i potpisani sporazumi nisu poštovani. Češće se dešavalo da rezolucije koje su donošene i/li sporazumi koji su potpisiani ostanu mrtvo slovo na papiru nego što su zaista zaživeli i dosledno sprovođeni.

Profimedia

Ujedinjene nacije (UN) su 1947. godine izglasale da se Palestina podeli na dve države, jevrejsku i arapsku, a da Jerusalim postane grad pod međunarodnom upravom. Taj plan je prihvatila izraelska strana, ali ga je arapska strana odbila i plan nikada nije do kraja sproveden. Rezolucije UN je kršila i druga strana, kao npr. Rezoluciju 446 iz 1979. godine, koja je osudila gradnju izraelskih naselja na okupiranim teritorijama u Šestodnevnom ratu, kao i Rezoluciju 478 iz 1980. godine, koja se odnosi na status Jerusalima.  

Arapsko odbijanje UN plana iz 1947. godine je bilo odraz odricanja arapskog sveta Izraelu prava na postojanje, jer su smatrali da je to sve palestinska zemlja i da je stvaranje države Izrael velika nepravda koja je naneta njima. Tokom nekoliko decenija stalnih sukoba, niti su Arapi uspeli da unište državu Izrael, niti je Izrael uspeo da skrši palestinski otpor. Postalo je jasno da se mora barem pokušati naći neko kompromisno mirovno rešenje, a put do toga nije bio nimalo lak. iskristalisali su se vremenom razni mirovni predlozi i inicijative, a koji su išli od rešenja ka modelu jedne države, konfederacije Izraela i Palestine, do dvodržavnih rešenja. 

Jedan korak napred, tri koraka nazad

Prva zemlja u arapskom svetu koja je postigla mirovni sporazum sa Izraelom bio je Egipat, 1979. godine, a istim putem je pošao Jordan 1994. godine. U arapskom svetu postepeno se prihvatala ideja da je jedino trajno održivo rešenje u priznavanju države Izrael, u zamenu za nezavisnu palestinsku državu. U tom smislu je bila značajna i tzv. Arapska mirovna inicijativa iz 2002. godine. Ništa od ovoga do danas nije do kraja realizovano.

Problem je upravo u tome što je gotovo pa nemoguće u sadašnjim okolnostima razgraničiti te dve države na način koji bi obema bio prihvatljiv. Najveća jabuka razdora svakako jeste status izraelskih doseljenika na palestinskim teritorijama, kao i status Jerusalima, na koji obe strane pretenduju kao na prestonicu svoje države. 

Profimedia

Tako ni Sporazum iz Osla, u trenutku potpisivanja smatran istorijskim, nije nikada do kraja sproveden, a jedan od potpisnika je čak i ubijen. Sporazum je bio zamišljen kao okvir za odnose između Izraela i buduće palestinske države, nakon rešavanja drugih spornih pitanja.

Sporazum je postignut 20. avgusta, 1993. godine u glavnom gradu Norveške u Oslu, a potom, i su ga zvanično potpisali na ceremoniji u Vašingtonu 13. septembra Jaser Arafat i Jicak Rabin. Sporazum je predvideo stvaranje jedne Palestinske vlasti koja bi preuzela odgovornost za upravu na teritoriji pod svojom kontrolom. U Sporazumu je predviđeno i povlačenje izraelskih vojnih snaga sa područja buduće Palestinske autonomije, iz Pojasa Gaze i sa Zapadne obale. I nakon potpisivanja Sporazuma nastavljeni su sukobi dve strane, a do potpunog povlačenja Izraela sa definisane palestinske teritorije nikada nije došlo. Povlačenje iz Gaze je izvršeno tek 2005. godine, dok su na teritoriji Zapadne Obale Izraelci vojno prisutni i dan-danas. 

Sporazum ostao mrtvo slovo na papiru, a potpisnik ubijen

Sporazum je imao i svoj nastavak, Oslo 2, iz septembra 1995, koji su potpisali isti akteri u egipatskom gradu Taba. Nedugo nakon toga potpisnik i premijer Izraela Jicak Rabin ubijen je u atentatu. Ipak, treba reći da sporazum iz Osla nije bio mirovni sporazum i nije predviđao nezavisnu palestinsku državu u tom trenuztku, već samo autonomiju, odnosno suverenu samoupravu Palestinaca na sopstvenim teritorijama.

 

 

Ne samo da je Izrael i danas prisutan na Zapadnoj Obali, da jevrejski doseljenici i dalje grade nova naselja, nego se nakon najjnovije eskalacije sukoba Hamasa i Izraela iščekuje i ulazak izraelskih kopnenih trupa u Pojas Gaze. 

Ovaj sporazum je još jedan primer sporazuma potipsanih poslednjih decenija koji više izgledaju kao mrtvo slovo na papiru i kupovina vremena, čije sprovođenje određene strane učesnice nemaju nameru nikada da sprovedu. Primeri Sporazuma iz Osla, ali i Minskih sporazuma, Briselskih, jednostrano izlaženje SAD iz nuklearnog Sporazuma sa Iranom, samo potvrđuju staro pravilo da su pravila i sporazumi tu da se krše i da će u međunarodnim odnosima jači uvek kršiti sporazume kada im to bude odogovaralo.

Bonus video

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi