Odeća iz svih krajeva sveta dolazi ovde da "umre": Teško je poverovati šta se sve nalazi usred pustinje (VIDEO)

Atakama, na severu Čilea, proteže se od Pacifika do Anda, a u pitanju je najsuvlja pustinja na svetu. Njeni krajolici često podsećaju na površinu Marsa.

Danas, Atakama je mesto gde se odlaže sva moguća bačena odeća, ali je ima previše s obzirom na rastuću masovnu proizvodnju jeftine garderobe koja se naziva "brza moda".

Ovaj fenomen je doveo do tolike količine otpada da su UN saopštile da se radi o vanrednoj situaciji po društvo i okolinu.

Proizvodnja garderobe se udvostručila od 2000. do 2014, a kupci su počeli da pazare 60 odsto više odeće, međutim, nose je kraće nego što je to ranije bio slučaj. Tri petine kupljene odeće završi na deponijama čak u istoj godini proizvodnje.

Većina pogona za uništavanje odeće se nalazi u Južnoj Aziji ili Africi, ali oni više ne mogu da prime tolike količine garderobe. Deponija nadomak Akre, prestonice Gane, sačinjena je 60 odsto od bačene odeće, a ide do 20 metara u visinu.

U čileanskoj pustinji je još gore. Tamo se nalaze gomile i gomile odeće iz svih krajeva sveta, a deponija se prostire dokle god pogled seže u predgrađu Alto Ospisija, grada sa 130.000 stanovnika. Farmerke, izbledele na suncu, naslagane su na planinu od kaputa od lažnog krzna, a na mnogim stvarima su i dalje prikačene cene.

- Šokiran sam što smo postali tekstilno đubrište za razvijene zemlje - rekao je Franklin Zepeda, direktor konsultantske kompanije za održivost "Con100cia Circular" koja savetuje preduzeća kako da usvoje praksu cirkularne ekonomije u cilju smanjenja otpada.

Kako odeća završava u pustinji?

Ukoliko se izolovana pustinja u Čileu čini neuobičajenom destinacijom za odlaganje odeće "brze mode", onda valja pomenuti da se u toj zemlji takođe nalazi i jedna od najvećih "djuti-fri" luka u Južnoj Americi - u obalskom gradu Ikikeu na zapadu Atakame. Milioni tona odeće svake godine stižu iz Evrope, Azije i obe Amerike, a prema podacima čileanske carine, prošle godine je u tu zemlju dopremljeno 44 miliona tona garderobe.

Profimedia

"Djuti-fri" luke su osmišljene da hrabre ekonomsku aktivnost dok se roba uvozi, a potom se ponovo izvozi bez uobičajenih poreza i taksa. Luka je uspostavljena u Ikikeu 1975. kako bi se stvorila nova radna mesta i poboljšala lokalna ekonomija. Čile je postao jedan od najvećih svetskih izvoznika polovne robe i tako je čitav grad transformisan. Kako je procvetala "brza moda", tako je buknuo i izvoz.

- Zona franka (slobodna zona) bila je prava revolucija za meštane grada. Odjednom su imali pristup stvarima o kojima su mogli samo da sanjaju, poput toga da poseduju automobil - rekao je sociolog Bernardo Gerero iz organizacije "Fundacion Crear" koja izučava gradsku istoriju i kulturu.

Gerero se seća devedesetih, kada je skoro svako u gradu nosio isti tip jakne nakon što bi roba stigla u luku. To je bio znak nadolazećih vremena.

Danas, oko 2.000 preduzeća svih tipova radi u slobodnoj zoni, a 57 odsto su inostrane firme. Na ulicama grada, na vratima mnogih magacina mogu se videti ručno oslikani logoi poznatih brendova, kao i nagomilani stari automobili. Slobodna zona je tako postala i svojevrsni depo za svetski otpad tekstila.

Profimedia

- U suštini, mi samo recikliramo svetsku odeću - rekao je Mehmet Jildiz, koji je iz Turske došao u Čile pre 20 godina. On vodi firmu za uvoz garderobe "Dilara", a uglavnom je reč o odeći iz SAD i Evrope koja je došla iz prodavnica polovne robe poput "Goodwilla". Čim roba stigne u Ikike, radnici je razvrstavaju u četiri kategorije, od premijum do lošeg kvaliteta. Potom se najbolji artikli šalju u Dominikansku Republiku, Panamu, Aziju, Afriku, pa čak ponovo u SAD.

Sakupljači sekundarnih sirovina

Odeća kojom uvoznici nisu zadovoljni završava u rukama vozača kamiona koji je prevoze do Alta Ospisija, gde ponovo prolazi kroz jednu rundu razvrstavanja, a onda se prodaje u malim radnjama ili na pijacama. Ono što se ni tu ne proda, odlazi u pustinju, gde će ostati da leži potpuno netaknuto, pošto je većina odeće sačinjena od sintetičkih materijala koji se ne razgrađuju. Sakupljači sekundarnih sirovina uzmu ono što imalo vredi.

Jedna beskućnica je preturala po hrpi poslovne odeće, uniformi za medicinske sestre, donjeg veša i kroksica. Ćebad je uzela jer su noći hladne, a jedan deo robe će pokušati da proda na pijaci.

Profimedia

- Za mene je sve ovde korisno. Imamo sreće što smo ovo našli - rekla je.

Odgovornost leži na proizvođačima

Iako je preprodaja nekad predstavljala rešenje, danas je količina robe tolika da se problem usložnjava, pa se traže drugi načini ponovne upotrebe odbačene odeće.

Franklin je osnovao startap "EcoFibra" koji gradi izolacione panele od tekstilnog otpada.

- Bio sam motivisan time što postoji ogromna količina otpada koji savršeno može biti pretvoren u sirov materijal za proizvodnju novih proizvoda, smanjujući tako količinu odeće u našoj pustinji - rekao je.

Profimedia

Zasada, paneli "EcoFibre" su iskorišćeni u gradnji više od 100 domova u Čileu.

Druge kompanije od odeće prave predivo, uključujući i sintetičku vunu, koja može biti iskorišćena za pravljenje nove robe.

Ipak, najsigurnije rešenje za obračunavanje sa otpadom leži u rukama čileanske vlade. Svetska banka procenjuje da će nastajati 3,4 milijarde tona đubreta svake godine do 2050. Kako se otpad gomila, tako sve veći broj zemalja donosi zakone prema kojima proizvođači treba da preuzmu finansijsku odgovornost za svoje proizvode, pogotovo na kraju njihovog "životnog veka". Takvi zakoni su već doneti u Indiji, Australiji, Japanu, Kanadi i pojedinim američkim saveznim državama.

Čile je 2016. doneo svoju verziju zakona po kojoj su proizvođači i uvoznici odgovorni za šest kategorija otpada: ulja za podmazivanje, elektronika, baterije, manje baterije, ambalaža i gume. Tekstil nije bio pomenut, pa se danas radi na uvođenju još tri tipa proizvoda u pomenuti zakon, uključujući i odeću.

 

BONUS VIDEO

 

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi