Dejan Majstorović za 24sedam: Prvo i poslednje zlato se posebno pamte, jedan otkaz je od mene načinio basketaša!

Godinama, basketaši tron bio je rezervisan za srpske ekipe i nacionalni tim naše zemlje. Da nije bilo onog jednog lošeg basketa u Tokiju, sada bi govorili da su vladari svega. Ali i bez tog zlata, koje mnogima fali, srpski basketaši su u istoriji sporta učinili mnogo više, postavili su temelj za budućnost generacijama koje dolaze, ali i ispisali stranice za ponos budućim pokolenjima.

Poslednji dani 2022. godine, bili su rezervisani za dodele nagrada najboljim srpskim sportistima, a ovog puta u konkurenciji timova, a u izboru Olimpijskog komiteta Srbije, basketaška reprezentacija je na tronu nasledila vaterpoliste. Najiskusnijem reprezentativcu Dejanu Majstoroviću, ovo je drugo takvo priznanje.

-Osećaj je fenomenalan, ovo je drugi put da sam prisustvovao ceremoniji dodele nagrada Olimpijskog komiteta. 2018. godine smo dobili istu nagradu, posle vaterpolista i pored naših košarkaša, odbojkaša, fudbalera, mi smo uspeli da osvojimo ovu nagradu. Ponosan sam na svoje saigrače i trenere i na način na koji smo igrali ove godine i na neki način na koji smo predstavljali našu zemlju na svetskom i Evropskom prvenstvu, tako da mislim da smo zaslužili nagradu u potpunosti – rekao je Majstorović u razgovoru za 24sedam jutro nakon preuzimanja nagrade, pa dodao da je osećaj biti nagrađen u svojoj zemlji, poseban i fenomenalan:

MN Press

- Nema veze što imam, ali nisam ni o tome razmišljao nešto preterano. To je onako, kao šlag na tortu na kraju godine, da dobiješ tu nagradu, kao još jedan dokaz koliko si bio uspešan. Naravno da sam bio srećan kad su mi javili, odmah sam zvao saigrače, malo smo se i šalili, rekoh evo šta sam vam sve doneo u životu, čak ćete dobiti i nagradu za najbolju ekipu u Srbiji, ima sad svi da vas znaju. Predivno jedno dešavanje, prisustvovati sa svim tim ljudima, biti u istoj sobi sa Ivanom Španović i Zurabom Datunašvilijem, gde smo pričali pre dodele, sve to je fenomenalno.

Majstorović je upravo jedan od najtrofejnijih srpskih basketaša sa četiri zlatne medalje sa svetskih šampionata, a kako navodi nije svako zlato isto. Posebno pamti ono prvo, koje prati i neverovatna priča.

- Ima razlike, iz razloga, što 2014. godine, kada sam ja prvi put igrao za reprezentaciju, uzeli smo srebrnu medalju, u tom trenutku, moji saigrači su imali zlato iz 2012. i tu sam imao problem, stalno su me zezali, i meni je samo bilo da na sledećem takmičenju, zlato mora da se osvoji. 2016. godine svetsko je bilo u oktobru i ja se mesec dana ranije povredim. Izvrnem zglob, puknu mi dva ligamenta i bilo je pitanje da li ću uspeti uopšte da odem na prvenstvo. Uspeo sam da se oporavim i da bez treninga odem na svetsko i osvojimo zlato i zbog tog spleta okolnosti, gde zamalo da ne odem, i uzmemo zlato, to prvenstvo za mene ima posebnu draž i prvo zlato verovatno. Eto ta prva zlatna i ova sad su možda malo drugačije – priznao je popularni Maestro, pa se osvrnuo na nacionalni tim i takmičenja tokom ove sezone:

- Ove godine smo imali dva nova igrača, potpuno novi tim, ljudi ne shvataju da je izuzetno teško igrati za reprezentaciju, da je to veliki pritsak i s čime se igrači nose pogotovo prvi put kad igraju. Prvi dan na svetskom smo odigrali malo slabije, dobili smo dva basketa 21:19 gde nismo igrali dobro, ali značio nam je taj dan, gde smo dobili dva teška basketa, vratilo nam se samopouzdanje i onda smo odigrali brutalno prvenstvo, nije mogao teži put. Nadali smo se finalu sa Letonijom, ali su oni izgubili u grupi i mi idemo na olimpijskog šampiona, koji nam je uvek najteži protivnik, u četvrtfinalu. Imali smo dan pauze, ali razmišljaš sve vreme o njima i tu smo pokazali ko smo i šta smo, pokazali karakter i ja sam posle toga znao da ćemo uzeti zlato. Bilo je teško i u polufinalu protiv Belgijanaca, nerešeno do poslednjeg minuta, a finale smo odigrali fenomenalno. Prva i poslednja medalja imaju možda malo veću težinu – objasnio je sagovornik 24sedam.

A nakon zlata na svetskom, reprezentacija je osvojila tron i na Evropskom, skoro tri meseca kasnije. Opšti utisak koji je u septembru vladao, do medalje u Gracu, stigli su lakše i ubedljivije.

- Kada smo već uzeli zlato na svetskom, išli smo mnogo rasterećenije tamo, ali ne daj Bože da ne napraviš neki uspeh, da ispadneš u četvrtfinalu, opet imaš svetsko zlato i to je bila olakšavajuća okolnost. Otišli smo puni samopouzdanja, lagano smo izlazili na teren. Evropsko smo odigrali čak bolje nego svetsko, polufinale smo dobili 21:10, finale smo vodili sve vreme 7,8 razlike. Neverovatna sezona iza nas, morali smo i trenera da ošišamo na ćelavo. Rekao je ako osvojimo i Evropsko i svetsko zlato i finalni world tur,  da će se ošišati. Trebali smo i da ga brijemo, ali stao sam uz njega, bilo mi je žao – dodao je uz osmeh Dejan o nekadašnjem saigraču, a sada treneru Žderu, pa se osvrnuo na priču o ekipi Uba:

 

 

- Malo je drugačije, dobili smo i pojačanje ove godine u Nemanji Baraću, koji nam je doneo snagu i karakter da ne stajemo i da imamo konstantnost tokom sezone, prva četiri mastersa smo ove godine osvojili, posle tih reprezentativnih obaveza mislim da smo malo pali, i fizički i psihički i emotivno i igrali smo malo slabije i onda je bio cilj - okej rizikujemo i Rijad i Hongkong da ne uradimo ništa, ali da u Abu Dabiju budemo dobri i tako smo se i spremali, otišli smo tamo sa puno samopouzdanja. Mi smo prošle godine ispali u četvrtfinalu i moji saigrači su godinu ranije isto ispali u četvrtfinalu. I s obzirom da smo prošle godine odigrali baš loše sa Antverpenom, malo je falilo da opet idemo na njih i to smo u jednom trenutku i priželjkivali, da im vratimo i dobili su nas i u Hongkongu i onda u poslednjem meču u grupi Lozana dobije Šakiai i idemo na Lozanu, koja je realno najslabija ekipa u njihovoj grupi. Odigrali smo turnir bez greške. Imali smo protiv Lozane i u finalu protiv Beča jedan minut loše igre, gde smo pali kad smo poveli sa velikom razlikom. Bio je pritisak, po meni iz razloga što nikad kao ekipa nismo osvojili world tour, niko od mojih saigrača, a imaju pritisak jer su prva ekipa na svetu i ideš na turnir koji nikada nisi osvojio, ali smo odigrali nerealno, prezadovoljan sam.

Svetsku titulu su slavili u decembru, a Majstorović već planira početak priprema za novu sezonu. To je put koji je već prošao sa Novim Sadom, pa ističe da je na njemu i saigračima da sa velikim samopouzdanjem pristupaju svakom narednom izazovu.

-Pa kako sad, iskreno sve ispočetka. da krenemo da treniramo što pre, ja to gledam od turnira do turnira, koji je prvi sledeći, za to se spremamo, da probamo da osvojimo i idemo polako. Na nama je da nađemo motivaciju da imamo još bolju sezonu. Svi možemo u novu sezonu da uđemo sa velikim samopouzdanjem, zbog osvojenog turnira i okončane sezone kao najbolja ekipa na svetu. Mislim da možemo da budemo bolji sledeće, nego što smo bili ove. To nam je cilj, videćemo.

Majstorović je sa nacionalnim timom osvojio sve najvažnije trofeje, pa se pitanje i samo nameće, gde pronalazi motivaciju za svaki sledeći nastup.

Foto: Fiba3x3

 

- Jeste, taj osećaj igranja za reprezentaciju je neverovatan. Imam problem da moramo da pobedimo sve, da uzmeš medalju, meni je to uvek motivacija.  Najveća svakako jesu te Olimpijske igre 2024. godine, ali i svako igranje za reprezentaciju. Mi se sad od februara spremamo za sezonu i nama je pik da budemo najbolji i na svetskom i na evropskom, to je meni cilj, ako osvojimo ta dva takmičenja, više ne moram ništa. To je tako i uvek se tako spremamo i uvek je reprezentacija bila na prvom mestu i uvek će tako i ostati – kazao je iskusan basketaš i na kratko “vratio film” na Olimpijske igre u Tokiju, od kojih su svi očekivali zlato, a vratili su se sa bronzanom medaljom:

- Više gledamo na to da je fenomenalna stvar što smo uzeli medalju na Olimpijskim igrama. Kad krenem da razmišljam dublje i više o Igrama, onda me zaboli taj poraz u polufinalu gde smo odigrali jako loše, ali trudim se da ne razmisljam tako i da budem samo ponosan što imam medalju. Bio sam u fazonu samo da odem i ljudi pričaju kao i pritisak, novine, nemam takav utisak. Kao - jel idete na zlato, ne mogu da kažem da ne idemo, kad idemo.

MN Press

 

Kao i većina basketaša ili može se reći, gotovo svi, i Majstorović je u jednom trenutku života igrao košarku na profesionalnom nivou, pa je došao do odluke, potpuno sudbinski, da se prebaci na basket.

- Možda da sam imao malo više sreće, možda sam mogao, ali realno je bilo da ne napravim, ali čim se ukazala prilika, čim je basket postao ozbiljniji i profesionalniji sport, odlučio sam se za basket. Te 2014. godine je bilo malo turnira i mi smo i dalje pokušavali svi da igramo 5x5 da bi imali od čega da živimo. Da kažem sudbina je to bila, potpisao sam za Segedin, a meni je finalni world tour bio u oktobru u Japanu, a klub mi nije dao da idem. I ja sam rekao saigračima, imao sam lep ugovor i oni su kupili kartu četvrtom igraču, da bi ja dobio  otkaz 10 dana pre turnira i bio sam srećan kao malo dete. Izlazim iz kancelarije, srećan, smejem se, tu mi drugar iz kluba, on se smorio više, kaže nije meni žao tebe nego mene, šta ću sad sam da radim. Nazvao sam saigrače, rekoh dobio sam otkaz, mogu da igram, ali već imate četvrtog. Rekli su ajde probaj da nađeš pare za kartu i onda sam išao da sakupim, bila je borba i odemo na finalni world tur, osvojimo i tu se totalno prebacim na basket. Kad smo osvojili, sledeće godine smo potpisali sponzorski ugopvor i to je bilo to – kazao nam je Majstorović kako je prelomio čime će se baviti u životu.

Sam basket iz sezone u sezonu mnogo napreduje, što se primećuje i po visini nagrada, ali i fokusu ekipa. Nekada su igrači sami brinuli o organizaciji puta, treningu, rehabilitaciji, a sada je sve to podignuto na mnogo profesionalniji nivo.

- Uvek smo imali hotel i klopu na svakom turniru, za karte smo se snalazili sami, sad je lakše jer su nagrade veće, nego pre sedam osam godina, i onda kad osvojimo imaš da normalno živiš, miran si kad treba da ides negde, sad i FIBA uplaćuje novac za avionske karte, to je malo manje para, pa moramo da dodamo, ali smo mirni. Trudimo se da vodimo i jednog trenera i fizioterapeuta, uživamo, prava smo velika porodica. Baš je profesionalizam, pogotovo kod nas, i bukvalno imamo dva kondiciona, dva trenera, fizioterapeuta i tu  smo u neku ruku mirni. Sada samo odem na trening i treniram, pre je bilo idi sam, pa napravi plan šta ćeš da radiš, kako ćeš da treniraš, koju teretanu, sad imaš plan, tako se radi, ovde cepamo jako, ovde spuštamo. možeš da odeŠ kod fizioterapeuta na terapiju, pre je bilo ideš plaćaš masažu, sada samo nazovem Stojana. Imamo sponzora iz Kine koji nam jako puno pomaže i koji nam omogućava da sve to funkcioniše tako, da je fizioterapeut svaki dan sa nama na treningu, dok nismo imali sponzora, mi smo išli kod Stojana i radili sve, ali on nije bio na treninzima, pošto je imao svoj posao, a sada je njegov posao fizioterapeut Uba. Sponzori iz Kine su nam sve to omogućili.

U narodu se redovno ponavlja da što je neko uspešniji, to je prisebniji. To se može reći i za Dejana Majstorovića, koji nakon velikih uspeha sa reprezentacijom i timovima, kako Uba, tako i Novog Sada i dalje na svoje trofeje i priznanja, ne gleda kao na nešto veliko.

- Taj momenat ja nemam, nekad kad neko drugi kaže, kao šta si ti sve osvojio, kad mi supruga kaže šta si sve osvojio, a opet se nerviraš što si odigrao loše, ne mogu da spavam idem da treniram još više, ali takav sam. Mislim da ću više o tim stvarima da razmišljam kad završim karijeru, ono što je jako lepo, moj otac ima dve ogromne knjige svih isečaka iz novina, kad sam bio mali, statistike kad sam davao po dva poena ili nula, kada sam igrao 5x5, to mi je mnogo drago što radi. Ja ne listam, možda za deset godina kad završim karijeru da pokažem deci. Malo se ja i šalim sa saigračima, niste osvojili nijedan masters bez mene, a onda oni meni kao da, ali si bio loš u odbrani tu i tu, ej da nije bilo mene igrali bi turnire po Srbiji i to je to, sad si najbolji na svetu, dok ja nisam igrao sa vama bili ste 15. i onda se po ceo dan prepucavamo Strahinja i ja – otkrio nam je Dejan, pa dodao da za fudbalskom karijerom ne žali:

- Sada ne, ali sam kao klinac zamišljao kako igrao u Zvezdi, pa u Real Madridu, zamišljao sam sebe kao Dejana Stankovića, Sinišu Mihajlovića, Zinedina Zidana, ali, krenulo je sve kako treba, prebacio sam se na košarku, ne žalim, ali generalno obožavam sve sportove, obožavam fudbal i odbojku i rukomet, ne bi mogao da igra, mnogo biju, više nego na basketu.

Na kraju, Majstorović nam se dotakao i kako izgleda kada na treningu ima trenutnog najboljeg igrača sveta, Strahinju Stojačića, koji uživa u šuterskom nadmetanju sa njim.

-Nije nimalo zanimljivo, pošto me nije pobedio na šuterskom treningu od kada smo počeli da treniramo zajedno. Ove godine i nismo puno šutirali, pošto mu svaki put urušim samopouzdanje pa ne može da igra, i onda smo to slabije radili na treningu da bi mogao da igra na turnirima kako zna i ume.

Bonus video

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi