Dve Srpkinje za 24sedam sa Tajvana: Mi smo kao Alise u zemlji čuda

Neprocenjivo je bogatstvo imati prijatelja koji bi sa vama krenuo i na kraj sveta. Ili na neku destinaciju o kojoj znate uglavnom detalje koji izlaze na internet pretraživaču. Baš tako, Božici Marković i Aleksandri Ćirović, drugaricama iz školske klupe, nije smetalo što ne znaju mnogo o Tajvanu dok su donosile zajedničku odluku da se upute u veliku životnu avanturu.

Dve mlade odbojkašice (23) odlučile su da ove sezone igraju za Top Spid i da provedu šest meseci na ostrvu u istočnoj Aziji. Na početku su se osećale kao Alise u zemlji čuda, ali već sada uživaju sakupljajući nova iskustva, dragocena za nastavak karijere.

– Baš smo to poređenje koristile tokom prvih dana ovde – uz osmeh kaže Božica, koja je prethodne tri godine nosila dres Crvene zvezde. – Nisam mogla da zamislim da ću ovako daleko otići kad budem prvi put odlazila da igram preko granice. Ali eto, vatreno krštenje. Nas dve imamo istu menadžerku, koja je predložila da dođemo na Tajvan. Mi smo kao najbolje drugarice imale želju da igramo negde zajedno još odavno. Činilo se nemogućim, dok nije iskočila ova mogućnost. Neke opcije u Evropi su otpale zbog korone, pa je bilo primamljivo. Ovde je super, jer nema virusa.

Božica je do sada igrala u Beogradu, MD Zrenjaninu i Crvenoj zvezdi, dok je Aleksandra u Srbiji branila boje Vizure, a potom prešla u rumunsku Albu. Obe igračice su bile na širem spisku selektora Terzića za Olimpijske igre, koje su odložene. Igrale su u mlađim kategorijama reprezentacije, a Aleksandra je debitovala i za seniorski tim.

– Mi smo profesionalne igračice, tako da smo morale da se priviknemo na sve što nas je dočekalo ovde – lakše je promenu podnela Aleksandra. – Već sam bila u Aziji, znala sam otprilike kako sve to izgleda. Super je što smo zajedno, pa svaki slobodan trenutak možemo da iskoristimo da upoznamo nešto novo, da obiđemo razna mesta – sve je interesantno. Imamo slobodan ponedeljak, pa onda unapred osmislimo gde ćemo.

Ćirovićeva je objasnila i koje razlike su odmah uočile.

– Dugo im traju treninzi, dva puta dnevno se radi po tri sata. Igraju se dve utakmice vikendom, u subotu i nedelju, čak i nekim čudnim terminima oko podneva. Nemaju neku želju za druženjem. Odrade devojke trening i odlaze u sobu, što je nama baš čudno. Volimo da se opustimo, da izađemo negde, popijemo piće. Ne bi mi bilo uopšte lako da sam sama u ovakvom ambijentu, tako da je divno što imamo jedna drugu. 

Božica je bila spremna na veliku promenu i kada je hrana u pitanju.

– Baš nisam znala da li će mi se svideti. Nisam oduševljena, jer čak i ono što deluje da je slično hrani kod nas, ima potpuno drugačiji ukus jer se dodaje neki njihov začin. Mi spremamo same s vremena na vreme, pa sad mogu da kažem da znam da kuvam – uz osmeh konstatuje Markovićeva. – Nekad probamo njihove morske specijalitete, ono što deluje da može da bude ukusno.

Ćirovićeva se takođe dobro snalazi u kuhinji.

– Volimo da kuvamo, tako da ako nam se nešto jede, same spremimo – naša neka tradicionalna jela. A generalno obe volimo ribu, i s obzirom na to da je ovo ostrvo, onda ima mnogo izbora. Svašta novo otkrivamo.

Pročitajte još: Napuštala je odbojku, blistala u košarci, na fudbalu su je zvali Žigić… 

Kad je teren u pitanju, Božica, koja igra srednjeg blokera, smatra da joj je mnogo lakše snalaženje jer za dizača ima upravo Aleksandru.

– U našoj ekipi većina devojaka ne zna engleski, a od tri trenera jedan priča, i to slabije – pojašnjava Markovićeva. – Imamo prevodioca, tako da je kompletna komunikacija veoma zanimljiva. Stvarno ne bih mogla da zamislim da igram sa dizačem s kojim se ne razumem, pa mi je po tom pitanju olakšavajuća okolnost što imam nju.

Baš zbog pozicije na kojoj igra, Ćirovićeva se bacila i na učenje jezika.

– Pre dolaska ovde rekla bih da je nemoguće da se nauči kineski – kaže Aleksandra. – Ali, s obzirom na to kakva je situacija, mi smo morale da naučimo neke osnove. Lopta, prijem, servis… Takve reči smo usvojile jer je drugačije nemoguće da se funkcioniše. Sada već kada trener počne da objašnjava, mi odmah razumemo vežbu. Na početku me je pitao da li da oni uče moje akcije ili ja njihove. Odlučila sam da naučim ja, jer je to lakše nego sve one da se prilagode meni. Svakako, u nekim trenucima deluje kao da je drugi sport, zbog svega toga. Sigurno da će nam i ovakvo iskustvo značiti za nastavak karijere.

Aleksandra je pred dolazak dobila savete i od Nataše Čikiriz, saigračica iz Vizure koja je igrala za ovaj tim.

– Prenela mi je svoje iskustvo. Mislim da je to bila prva ili druga sezona da su dovodili strane igrače, pa su tek učili kao treba da se ponašaju s njima. Sad već u klubu znaju kako treba da se postave, šta da menjaju, šta da prilagode. U ligi, generalno ,u svakoj ekipi imaju po dve strane igračice. Znam da su u jednom timu dve Brazilke, u drugom su devojke iz Hrvatske i Slovačke – sa njima se družimo, išle smo i na piće i večeru. Ne znamo da li ima još srpskih sportista, mislim da bismo čule da ih ima.

Božica je pojasnila kako izgleda jedan običan izlazak u grad.

– Posle vikenda, kada imamo dve utakmice, prvo pola dana iskoristimo da dođemo sebi, a onda se spremimo da obiđemo nešto. Upoznajemo ljude sa Balkana ili strance koji nisu iz Azije. Malo nas je, i onda svi prilaze na ulici jedni drugima kad se prepoznaju da nisu odatle. Nas svi gledaju, jer smo visoke i drugačije od njih i onda se oduševljajvaju. Kao da smo stigle sa druge planete.

Iako je prošlo mnogo vremena od početka prijateljstva, dobro se obe sećaju mnogih zajedničkih uspomena.

– Imam osećaj kao da se znamo ceo život – konstatuje Aleksandra. – Upoznale smo se preko odbojke, a onda smo kasnije išle i u srednju školu zajedno – sedele smo u istoj klupi. I posle toga, dok smo obe bile u Srbiji, viđale smo se skoro svaki dan, tako da smo navikle jedna na drugu, i onda nam sada ovaj zajednički život nije ništa novo.

Pročitajte još – Ispovest Ljiljane Ranković: Šta je gore – bol u zglobu ili bol koji izazovu ružne reči

Božici je lepo što igra sa najboljom drugaricom, ali priznaje da je uživala i dok je vodila bitke protiv nje na terenu.

– Uvek mi je bilo zanimljivo, jer je dobro poznajem van terena. Igrale smo jedna protiv druge i dok sam bila u Beogradu, pa Zrenjaninu i u Zvezdi, tad je bilo najžešće. Na krv i nož. Bilo je uvek teško, jer je Ćira fenomenalan dizač, ali volela sam kad se sastanemo.

Tri godine je Markovićeva provela na “Marakani”, noseći crveno-beli dres.

– Bilo je tu lepih i manje lepih trenutaka, ali kad se sve sabere to je bio veoma lep period. Zapravo, najvišem pamtim ljude koji su bili deo cele te priče, jer kad sve prođe, ostaju ta poznanstva. Ja sam prošle sezone osetila da mi je vreme za promenu. Malo sam se brinula zbog korone, da li ću uspeti da nađem strani angažman, ali sve je ispalo dobro. Ovde se igra brža odbojka, drugačiji je sistem, igrači… Trudim se da napredujem i da budem spremna za još veće izazove.

Ćirovićeva je prethodne dve sezone provela u Albi Blaž, klubu koji je poznat po tome što uvek ima srpske igračice.

– Pa vrhunac je bio da kad ulaze u svlačionicu rumunske igračice i kažu: “Dobro jutro”. Bilo je sigurno sedam-osam naših uz kompletan srpski stručni štab. Nisam se osećala kao stranac, već kao da sam kod kuće. Imala sam super saigračice – igrala sam sa Silvijom Popović, Biankom Bušom, Majom Aleksić – one igraju sve u reprezentaciji. Darko Zakoč je uz Terzića naš najbolji trener. Stvarno sam bila prezadovoljna. Posle sam se pitala da li je trebalo da ostanem ili da odem, ali vidim da ipak nisam pogrešila, da sam bila spremna za promenu.

U najlepšem sećanju joj je ostao i boravak u Vizuri, gde je i skrenula pažnju na sebe.

– Na kraju svih pet sezona koliko sam bila tu, osvajale smo titule. Upoznala sam drugraice za ceo život i stvarno sam uživala – zaključila je priču Aleksandra Ćirović.

Pročitajte još: „Svaki dan na terenu je srećan dan“

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi