Ispovest Ljiljane Ranković: Šta je gore – bol u zglobu ili bol koji izazovu ružne reči

29.11.2020

10:52

0

Autor: Miljana Rogač

Jedna od naših trofejnijih odbojkašica za 24sedam o izazovima sa kojima se susrela tokom karijere...

MN Press

I danas da kaže „zbogom“ odbojci Ljiljana Ranković će moći da se pohvali odličnom karijerom – dvocifren broj trofeja, kapitenska traka u ekipi gde je bila sa Tijanom Bošković, MVP priznanja, igranje u Ligi šampiona… Svašta je uspela da postigne do 27. godine, ali nada se da će je zdravlje poslužiti pa da će kolekcija biti još bogatija.

Nekadašnja igračica Vizure, posle četiri godine provedene u Francuskoj, vratila se da igra u Srbiju. Odlično je počela sezonu sa ekipom Uba – osvojile su Superkup, a u prvenstvu i CEV kupu i dalje ne znaju za poraz. Za 24sedam Ljiljana je pričala o razlozima za povratak, ali i o mnogim teškim preprekama koje je preskakala tokom karijere.

Tokom pretposlednje sezone u Francuskoj doživela sam tešku povredu skočnog zgloba. Bilo je tada pitanje da li ću se ponovo operisati ili ne, ali ipak nisam. Oporavila sam se i vratila na teren, ali kako je sezona tekla meni je bilo sve gore i gore. U januaru ove godine sam se dogovorila sa klubom da dođem u Srbiju i odem na operaciju, kod doktora koji me već dva puta operisao – pojašnjava Rankovićeva.

Dok je trajao njen oporavak, celu planetu je zahvatila pandemija virusa korona.

– Klub je onda upao u probleme, sve igračice su raskinule ugovor, sem mene. Nedugo zatim sam onda i ja u dogovoru sa menadžerom završila saradnju sa Kanom. Čekala sam da vidim šta ću, pre svega mi je bilo bitno da se oporavim. Još ranije sam imala dogovor, obećala sam da ću karijeru da završim na Ubu, jer znam predsednika i mnogo ljudi u klubu. Jedan dan smo seli, pričali i pitali su me da li sam raspoložena da ovu sezonu odigram u Srbiji. Rekli su mi da prave ekipu za osvajanje trofeja, spomenuli su Sofiju Medić i Ljubicu Kecman, koje su se isto vratile iz insotranstva… I ostale devojke sam znala. Sa porodicom sam razgovarala i odlučila da potpišem. Mislim da je bila dobra odluka i zbog korone, a i zbog mog zdrastvenog stanja.

Samim tim što je Ub i završetak karijere stavila u isti kontekst, morala je da pojasni da li će se to desiti „jednog dana“ ili već sada razmišlja o kraju.

– Ako sa mojom nogom sve bude u redu, ako ne budem imala više tolike bolove, postoji mogućnost još da igram pa da se na Ub vratim posle još neke epizode u inostranstvu. Međutim, ukoliko ne bude sve kako treba i bolovi budu veći nego sada, onda ću završiti karijeru. Ja radim sve da se ne desi da tako rano kažem da je kraj. Da li ću ponovo otići preko granice negde da igram, sve zavisi. Kad se završi ova sezona videću šta ću.

Probemi sa zglobom kod Ljiljane su se pojavili još u tinejdžerskom periodu.

Imala sam do sada tri operacije, prvu sa samo 16 godina. Tad je bio baš težak zahvat, nisam posle godinu dana igrala. Mnogo skokova šteti zglobovima, strada nam i to, a i kolena. Nažalost… Stvarno mnogo radim na sebi, imam dobrog kondicionog trenera, doktor koji me operisao je uvek tu da me posavetuje. Imam i neke injekcije na biljnoj bazi koje primam. Za sada je sve u redu, nisu bolovi da ne mogu da se izdrže. U stvari ja imam veliki prag bola, možda je i do toga. Mnogo mogu da trpim, ali ukoliko se ovako nastavi i ako magnetna rezonanca za nekoliko meseci bude pokazala da je stanje noge sve lošije, onda ću sigurno ozbiljno razmisliti o kraju. Trudim se i radim sve što mi kažu, samo da se to ne desi.

Pročitajte još: Sećate se devojke koju su “delije” zaprosile? Ponovo je u Srbiji

Kada se vrati na svetlije teme, može da zaključi da u dresu Uba sve za sada ide po planu.

Sve utakmice koje smo do sada igrale, dobile smo ih. A ni na jednom meču nismo više od jednog seta izgubile. Takva situacija mi se desila i pre dve godine u Francuskoj i tada smo osvojile prvenstvo. Ipak, teško je održati takav kontinuitet. Stigne i umor, popusti koncentracija – sezona je duga, ima i povreda… Ali se iskreno nadam da ćemo završiti baš onako kako smo počele. Uzele smo Superkup, sad još jurimo Kup i titulu.

Ekipa i trener su joj dobro „legli“, iako je na početku bilo čudno.

Ovo mi je prvi put da u klubu imam ženskog trenera, pa zbog toga – uz osmeh pojašnjava Ljiljana. – Znam Marijanu Boričić od moje 15. godine, jer je bila selektor kadetske reprezentacije. Sjajan je trener, a i odličan psiholog. Bolje nas razume, nego što je to ranije bilo sa muškarcima… Njima je teško da shvate kako je nama ženama kad nas ostavi dečko ili imamo problem sa drugaricom. Sve to utiče na žene, a kad ti je muški trener takve stvari ga ne dotiču. Malo se i šalim, ali ima i istine.

Rankovićeva je odlučila da ostane da živi u Valjevu, a da na Ub odlazi na treninge i utakmice.

– Nekad se desi da ostanem, ako sam umorna. Imamo hotel i hranu, klub je sjajno organizovan, do sada u Srbiji nisam videla takve uslove. Meni je zanimljivije da putujem, nije daleko, možda imam pola sata do tamo od kuće, a toliko mi je u Francuskoj trebalo od stana do hale. U suštini možemo da ostanemo između treninga u hotelu, ali da prespavamo kad želimo uveče, svako može da radi kako mu prija. Važno je da imamo odličnu atmosferu u timu, za to nemam nikakvu zamerku.

U Srbiji su trenutno sva odbojkaška takmičenja zaustavljena do 11.decembra, zbog pooštrenih mera zaštite.

– Mnogo je nezgodno ovo sve za sportiste, jer taman uđeš u neki ritam, pa prekidaš pa se vraćaš. Ja sam sad pozitivna bila na koronu, ležala sam deset dana u krevetu, nisam se pomerala… Ne znam kad se vratim koliko će mi biti potrebno vremena da povratim snagu, pa da onda opet normalno igram. Razumem da je takva situacija u celom svetu i u svim segmentima života, ali je za telo i organizam sportista beš teško izdržati ove prekide, vraćanja i sve ostalo. Ali kad pogledam bolje da igramo i sa pauzama, nego da ne igramo uopšte.

Pre povratka u Srbiju, Ljiljana je lep period karijere provela u Francuskoj. Prvo je igrala za Le Kane, a onda za Kan.

Perfektan je bio život na Azurnoj obali. Trebalo mi je na početku vremena da se priviknem na francuski mentalitet i njihovu mirnoću, čak sam tad brojala dane do povratka kući. Ali, kasnije već sve bilo lakše. To je uređena zemlja u kojoj su svi fanatici za sport. Prelepo je igrati pred devet, deset hiljada ljudi, totalno je drugačija atmosfera nego kod nas. Osvajala sam tamo trofeje i uživala. Prve sezone sam bila u ekipi koja je realno bila za peto, šeto mesto, a mi smo došli do finala. Tu smo izgubili od Miluza, ali je utakmica bila fenomenalna. Igralo se na neutralnom terenu, na jednu dobijenu, ne kao finalna serija i oni su dobili 3:2. Bile su lepe i naredne godine, ali nažalost ta poveda me odvojila od terena. Posle toga me sačekala operacija i to je najteži period, sve pre je bilo savršeno.

U Srbiji je značajan trag ostavila u ekipi Vizure, kao i Partizana kako je taj isti tim nosio jedne sezone ime.

– U Francusku sam otišla posle osvojene MVP nagrade u Kupu i prvenstvu, posle četiri osvojene titule. Videla sam tada da je vreme da probam nešto drugo, jer sam se zasitila od toga da budem na istom mestu toliko godina. Imale smo tokom tog perioda sjajnu ekipu, dobar timski duh. Ja sam u Vizuru došla sa samo 14 fodina. Bilo je teško jer sam bila mala, ali vremenom sam se navikla. Tadašnjeg trenera Slobodana Radivojevića gledam kao oca. On je bio tu za sve što mi je trebalo, svima nam je uz njega bilo lakše.

MN Press

Kako su godine prolazile, tako se gradila jedna moćna ekipa na čelu sa Liljanom Ranković.

Jedno vreme je bila tu Slađana Erić, ali ja sam uglavnom bila najstarija, a 1993.godište. Bile smo dominantne, tada mnogo kvalitetnije od ostalih. Sad kad gledam u našem prvenstvu TENT, Jedinstvo, Zvezdu – vidim neke devojčice koje me oduševljavaju, stvarno pomislim „vau“. Da li baš neko ima tim kao mi tada, to već ne mogu da procenim… Čujem se sa saigračicama, skoro sam se videla sa Natašom Čikiriz, koja je sad u Rumuniji. Zapravo, kad su svi u inostranstvu, pa se leti vrate na samo 15-ak dana, onda je teško da se uklopimo. Ali, eto nedavno sam bila i sa Aleksandrom Stepanović i Milenom Dimić. Ostale smo sve u dobrim odnosima, pratimo i bodrimo jedna drugu. To je najbitnije.

Prošle godine je Rankovićeva imala javnu raspravu sa predsednikom i vlasnikom Vizure Zoranom Radojičićem, koji je u jednom intervjuu rekao da je ona došla u Vizuru iz „neomalterisane kuće iz Valjeva“…

– Mene su njegove reči pogodile. Ja sam provela u tom klubu osam godina, osvojila sve što se može osvojiti. Nikad nisam očekivala da mi bilo ko kaže hvala. Da neko komentariše kvalitet moje igre ili kakva sam osoba, nemam nikakav problem, svako ima pravo na mišljenje. Ali on je zadao tako nizak udarac. Pre priče o meni, slično je govorio o Tijani Bošković, Slađi Mirković, Nataši Čikiriz… Kako je on nama svima pomogao. Pa ako je tako, onda nema potrebe da se hvali okolo. Baš me potkačio na pogrešan način, jer je ružno da me proziva odakle sam i ko su moji roditelji. To je nebitno. Ja sam odgovorila na malo bezobrazan, ali kulturan način. Posle je on kao rekao da se izvinjava, ali ja u to izvinjenje nešto i ne verujem. Tog trenutka sam rekla šta sam imala i završila sam celu priču. I sad bih mu isto odgovorila, apsolutno. I sutra da ga vidim pružila bih mu ruku jer je to njegova sramota, a ne moja.

Nedavno je Vizura odlučila da ugasi prvi tim…

Videla sam to u medijima, a i neki ljudi su mi javljali da su rasprodali sve igračice i da više nemaju sredstava. S jedne strane mi je baš krivo, jer sam bila tu kad su se osvajali trofeji. Mnogo je dobrih igračice započelo tu svoj put… Pa jedna Tijana Bošković, najbolja igračica sveta, krenula je iz Vizure. Tužno je što se ugasilo. Skoro sam baš igrala u hali „Vizura“ protiv OK Beograd i srela sam ljude koje znam od ranije – od domara pa do žena koje čiste, baš su me oduševili. Oni su prema nama bili super i mnogo je lep osećaj bio kad sam se vratila i videla ih. Ipak sam tamo igrala čak osam godina – završila je Ljiljana Ranković.

 

RASPRAVA RADOJIČIĆ – RANKOVIĆ

Podsetimo kako je izgledala ta javna rasprava sa predsednikom Vizure.

– Devojčice dolaze u Vizuru sa 13, 14 godina. Kada vam neko poveri karijeru deteta, mislim da nema veće odgovornosti od toga. Ja sam prvo počastvovan, pošto ja to dete ne mogu da vratim u neomalterisanu kuću u okolini Valjeva. U pitanju je Ljilja Ranković, ako baš hoćete da vam kažem – bile su ovo reči Radojićića u intervjuu za sajt Odbojkaškog saveza Srbije.

Ljiljana je odgovorila na društvenim mrežama:

– Istina je. Ljiljana Ranković je došla u Vizuru sa četrnaest godina. Iz malog Valjeva i kako Vi kažete “neomalterisane kuće”. Ta ista devojka provela je osam godina u Vašem klubu vredno radeći za svaki dinar. Godinu dana pre nego sto sam napustila Vaš klub igrala sam polufinale i finale sa jakim bolovima. I dok ste vi ispijali šampanjac i slavili titulu ja sam pakovala svoje stvari i već sledećeg dana bila na operacionom stolu. I danas mogu da se setim kako sam provodila dane u “neomalterisanoj kući” i hodala sa štakama. A već sledeće godine kao kapiten Vašeg tima podigla tri pehara. Super kup, kup i na kraju titulu. Ispravite me ponovo ako grešim – MVP kupa i najbolji igrač sezone? Ljiljana Ranković, zar ne? Niste me uvredili gospodine, naprotiv dajete mi motiv za još veći rad. I evo i dan danas se vraćam mojoj kući, mom gradu i mojoj porodici. I ne znate kako je divan osećaj kada vas majka dočeka na pragu te iste kuće – napisala je Rankovićeva.

 

Komentari (0)

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Pre slanja komentara, molimo vas da se upoznate sa pravilima komentarisanja i uslovima korišćenja sajta.

Najčitanije vesti