Psiholog Nevena Lovrinčević rešava roditeljske dileme: „Deca posle treće godine treba da idu u vrtić“

Iza Nevene Lovrinčević stoji 25 godina rada sa decom i mladima. Prvenstveno se bavi psihodijagnostikom, poremećajima spavanja i prevencijom emocionalnih poremećaja i poremećaja ponašanja. U Centru za psihološku edukaciju, čiji je osnivač, vodi nekoliko seminara čiji je cilj efikasniji pedagoški pristup, koji vodi ka zdravijem i srećnijem razvoju dece.

Nevena Lovrinčević je autorka knjiga “Klopke za roditelje”, “Disciplina bez batina”, “Ko je gazda u vašoj kući” i “Težim putem do roditeljstva”, u izdanju Kreativnog centra.

Jedan od sve češćih problema roditelja jeste to što sve duže ostaju na poslu i sve manje vremena provode sa decom. Nevenu Lovrinčević smo pitali kako to može da se prevaziđe.

– Dužina vremena koje se provodi sa detetom za svakog roditelja koji je zaposlen može biti nešto što je opterećujuće. Često na posao odlazimo sa osećajem griže savesti zato što ćemo dugo biti odvojeni od naših mališana. Pitanja koja sebi postavljamo su ista ona koja su mučila i generacije pre naše, a koja se verovatno ni u budućnosti neće menjati: Da li ću detetu mnogo nedostajati? Hoće li osoba koja se brine o detetu to umeti da čini adekvatno? Šta ako dete misli da smo ga napustili?

– Ono što treba imati na umu jeste da je kvalitet važniji od kvantiteta. Vreme koje provodimo sa detetom treba da bude kvalitetno, a to ćemo postići tako što ćemo imati zajedničke aktivnosti, pričati, slušati ga… Kvalitetno vreme, kada ćemo se povezati sa detetom i baviti njime kroz zajedničke aktivnosti (ne mora to nužno biti igra, možemo zajedno i u kupovinu, ili da mesimo kolače, idemo u posetu prijateljima…), biće važnije od količine vremena koju provodimo zajedno.

Roditelji sve više nedostatak vremena nadomešćuju kupovinom poklona i često smo svedoci scena gde deca plaču i traže da im se nešto kupi. Stiče se utisak da oni upravljaju roditeljima:

– Naravno, kupovina igračaka ili drugih poklona kao način podmićivanja deteta da bi sarađivalo ili kao reakcija na grižu savesti roditelja potpuno je kontraproduktivna, što roditelji koji tome pribegavaju pre ili kasnije sami uvide. Ipak, to što su pogrešili nije razlog da sa tim ponašanjem nastave, već je vreme da promene taktiku i primene neke od efikasnih tehnika disciplinovanja.

Nevenu Lovrinčević smo pitali za mišljenje o tome da li je bolje da dete ima dadilju ili da ide u vrtić:

– Da li će dete čuvati osoba od poverenja ili će ići u vrtić, zavisi od više stvari: uzrasta deteta, detetovog zdravstvenog stanja, obaveza roditelja… Posle treće godine dobro je da dete provodi vreme u vrtiću, sa vršnjacima, ako je to moguće.

Danas je većina roditelja primorana da se osloni na „baka-deka servis”. Koliko oni mogu da zamene roditelje:

– Babe i dede nisu i ne mogu biti zamena za roditelje, ali su osobe koje će sa detetom ostvariti bliske veze, s kojima će biti manje granica (pojesti kolač više ili ostaviti razbacane igračke po celom stanu), a puno nežnosti i razumevanja. „Baka i deka servis” može za roditelje (samo ako je to prihvatljivo svima) biti i odlična pomoć u premošćavanju situacije kada vrtić ili dadilja nisu iz nekog razloga dostupni. Ipak, treba imati na umu i ograničenja koja nose godine u kojima su bake i deke i paziti na to da prevelika očekivanja, i roditelja, i baka, i deka, ne postanu opterećujuća za međusobne dobre odnose.

Nevenu Lovrinčević smo pitali i kako naučiti dete da bude disciplinovano i da poštuje određena pravila:

– Učenje deteta tome da je potrebno da poštuje pravila je proces koji se ne dešava preko noći. Za to je prvo potrebna mudrost roditelja da izabere pravi način za postavljanje granica, i da ne izabere batine! Ako ni zbog čega drugog, onda zbog jednostavnog razloga: postoji puno efikasnijih tehnika disciplinovanja. Potom treba da izabere kada i u odnosu na šta da postavi granice, te da u tome bude uporan, dosledan i staložen.

Kako se nastava održava sa skraćenim časovima, veći deo vremena deca provode kod kuće i uglavnom su zaokupljena internetom i televizijom, i tu mora da se zna red, kaže Nevena Lovrinčević:

– Internet i televizija detetu treba da budu dostupni u meri i u odnosu na sadržaje koje roditelj odobri. Roditelj je taj koji treba da postavi granice u vezi sa korišćenjem televizije i interneta, vodeći računa o detetovom uzrastu, okolnostima i kvalitetu sadržaja.

Većina roditelja smatra da sa decom treba graditi drugarski odnos. Nevena Lovrinčević je sasvim suprotnog mišljenja:

– Odnos deteta i roditelja, po mom mišljenju, ne treba graditi kao drugarski, jer roditelj i dete nisu drugari. Ne treba mešati bliskost i drugarstvo. Roditelji uvek treba da se trude da grade bliskost i poverenje sa detetom, a da drugarski odnos ostave onima kojima je on i namenjen: drugarima.

Pročitajte i ovo:

Kada je pravo vreme da dete ostane samo kod kuće: “Vežbajte dečju samostalnost”

Psihologija sporta: Kako bildujemo telo, tako bildujemo i psihu, objašnjava za naš portal psihoterapeut Marija Milenković.

Roditelji, pažnja: Nedostatak empatije kod dece podstiče razvoj agresivnosti!

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi