Monah je usnio zakopani zlatiborski manastir, krenuo u potragu, a onda se desilo čudo! Pogledajte kako svetinja danas izgleda! (FOTO/VIDEO)

Priča o neobičnom manastiru kod Užica tinjala je u meni poput iskre bez plamena, čekajući svoje vreme da bude ispričana. Kako to obično biva sa svetinjama, ona je pronašla put do nas.

Tog jutra uputili smo se ka selu Goločevina, mestu kojeg nema na mapi Srbije, ali znakovi pored puta naterali su nas da skrenemo nešto ranije. Ka manastiru Dubrava.

Iako je kolovoz kojim smo krenuli bio izazovniji za naš niži automobil, prizori koji su se stvarali pred nama, terali su nas da nastavljamo pravo. Sve ono što urbana sredina guši, sada je netaknuta priroda nadoknađivala. Jele sa prvim mrazom, divlje konje na livadama, slobodne krave na ispaši...

Krivine koje kao da miluju brda, i prate meandre reke Uvac, u svom zagrljaju skrivale su manastir u kotlini. 

Sve više mu se približavajući, putem kojim ljudska noga ne ide često, rastao je osećaj spokoja. Znali smo da bogomolje u čoveku bude mir, ali ovo je za nas bilo potpuno novo iskustvo.

Ispod brda sa krstom, osvanuo je velelepni manastirski kompleks, sa svega nekoliko automobila ispred, mahom za potrebe sveštenih lica.

Bili smo jedini u tom trenutku koji su došli da vide manastir, jedva dolazeći do daha zbog prizora pred nama, obratila nam se jedna od monahinja rečima: "Pomaže Bog" uz pitanje da li smo za čaj. Nakon dugog puta, osetili smo se kao da smo opet kod kuće.

Manastir Dubrava, inače je ženski, a pored centralnog dela, kompleks čine i manja, obnovljena crkva posvećena Svetom velikomučeniku Pantelejmonu i crkva posvećena Svetom Vasiliju Ostroškom.  Ispod manastira nalazi se izvor Svete Petke sa vidikovcem na meandre reke Uvac, koji smo odlučili da posetimo dok nam čaj ne bude gotov.

Vraćajući se, primetili smo prelepo uređenu baštu punu cveća, koje uprkos kasnoj jeseni, i dalje odoleva, a čaj nas je čekao na jednom od letnjikovaca, sa kojih se pruža panorama na obronke Zlatibora.

Sestre kažu da vernici dolaze, ali da to najviše zavisi od godišnjeg doba, u trenutku kada smo ga mi posetili, bili smo jedini. Malenu i veliku crkvu, u koje je obavezan ulazak sa dugom suknjom, krasile su sveže oslikane freske naših svetaca. Skoro da je neverovatno poverovati da je, ne tako davne 1999. godine na ovom mestu, bilo samo jedno stablo hrasta i usnula molitva oca Danila.

San o izgubljenom manastiru

Te 1999. godine, otac Danilo, tada monah na Hilandaru, usnuo je neobičan san. Naime, prema verovanju, u njemu mu se javio patrijarh German poručujući mu da potraži izgubljeni manastir u kojem se krije veliko blago. 

Otac Danilo odlučuje da ga posluša, i kreće na hodočašće. Stigao je do manastira Uvac gde je zatražio blagoslov, a zatim više od dve godine lutao po zlatiborskim padinama u potrazi za ruševinama svetinje.

U proleće, na goloj livadi, primetio je samo jedan hrast. To je bio znak koji je tražio. Tik do njega, ležao je usnuli manastir. Naredne tri godine boravio je u obližnjoj pastirskoj kolibi ili pešačio iz Uvca kako bi radio na njegovom otkrivanju.

U pomoć su mu pritekli i meštani iz Zavoda za zaštitu spomenika kulture iz Kraljeva koji su otpočeli otkopavanje ruševina i tom prilikom su pronađene dva metra visoke ruševine manastirske crkve, a pedesetak metara dalje i ostaci manastirskog konaka.

Međutim, pored ruševina, našli su još nešto, "ukazano" blago.

Usnulo blago

Do manastira vode dva puta, onaj stariji, preko obronaka planine, makadamski, i onaj noviji, nastao vojnim miniranjem kako bi se pružio sigurniji put do njega. Ipak, ne bi bilo ni manastira, ni puta, da ne bi oca Danila!

24sedam/Katarina Mihajlović

Prilikom iskopavanja ruševina manastira, na mestu gde se nalazio oltar, na dubini svega 80 centimentara, pronađen je kovčeg, a u njemu savršeno očuvanih 260 mletačkih zlatnika!

Pretpostavlja se da se manastir nalazio na trgovinskom putu Turaka, a da su kaluđeri, sklanjajući se od njih, sakrili zlatnike. Nakon pronalaska, prema saznanjima, zlatnike je otkupila država i tako pomogla obnovu manastira.

Čudo za čudom

Prema jednom od verovanja izgradnju crkve Svetog Vasilija Ostroškog pomogla je i porodica Stojanović iz Amerike. Naime, Goran Stojanović, poreklom Srbin, dvadeset godina nije mogao da ima decu, sve dok nije usnuo Presvetu Bogorodicu koja mu je rekla da dođe u Dubravu i pomogne izgradnju crkve.

Poslušavši je, kao ktitor crkve 2007. godine dobio je ćerku, a kada je podigao i crkveni zvonik 2008. godine dobio je i sina.

Nakon čaja, zaključujemo da moramo dalje, odlazeći sa spokojom i verom u čudo!

Bonus video:

 

 

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi