Nastavnica u Srbiji priznala da krši pravila da bi učila decu da misle: Đak me na času pitao neverovatnu stvar

Nastavnica književnosti iz Srbije opisala je kako na svojim časovima pokušava da učenicima ostavi više prostora za pitanja, razgovor i povezivanje gradiva sa svakodnevnim životom.

Kako je navela u svom tekstu, ne drži se uvek strogo uobičajenog toka časa, jer smatra da učenici tako mogu lakše da razumeju gradivo i da se osamostale u razmišljanju. Posebno ističe da na časovima književnosti nema „netačnih odgovora“, već da i odgovor koji vodi u pogrešnom smeru može da bude povod za razgovor i razmenu mišljenja.

Pravila rada, kako objašnjava, dogovaraju se sa učenicima već na početku petog razreda. Đaci svoje beleške vode u jednoj svesci, bez posebnog odvajanja školskih i domaćih zadataka, dok nastavnica posebnu pažnju obraća na njihovu sposobnost da objasne kako su došli do određenog zaključka.

Jedan takav čas ove nedelje krenuo je potpuno neočekivanim tokom, prenosi Telegraf.rs.

Pitanje učenika promenilo tok časa

Učenici petog razreda trebalo je da obrađuju grčki mit, ali je razgovor prethodno skrenuo na razliku između mitova i legendi.

Tada je jedan učenik podigao ruku, a nastavnica je očekivala da će prokomentarisati temu časa. Umesto toga, pitao ju je da li je bila na vašaru, budući da Šabac tih dana živi u znaku Čivijade i vašara.

Nastavnica je, kako navodi, shvatila da učenik u tom trenutku razmišlja o nečemu što nema direktne veze sa gradivom. Ipak, odlučila je da njegovo pitanje iskoristi za nastavak časa.

Odgovorila mu je da nije bila na vašaru, ali da planira da ode, a zatim je ostale učenike pitala kakvi su njihovi utisci i šta im se tamo najviše dopalo.

Razgovor je potom usmerila ka Čivijadi. Učenici su dobili pitanja o tome zašto se festival tako zove, kakav je njegov sadržaj i zašto se stanovnici Šapca nazivaju Čivijašima.

Od vašara do grčkih mitova

Pošto učenici nisu znali odgovore na sva pitanja, nastavnica im je ispričala priču o poreklu naziva i objasnila da se ona može posmatrati kao svojevrsna lokalna legenda.

Potom je napravila razliku između mita i legende, a učenici su dobili zadatak da zajedno menjaju priču i dodaju joj elemente karakteristične za mitove.

Razgovor je u jednom trenutku ponovo skrenuo na fudbal, pa su učenici počeli da raspravljaju o tome koga nazivaju legendom i zbog čega. Ipak, nastavnica je uspela da razgovor vrati na prvobitnu temu.

Kako ističe, učenici su na taj način povezali ono što im je poznato iz svakodnevnog života sa pojmovima koje su učili na času.

Na kraju časa, prema njenim rečima, učenici su razumeli razliku između mita i legende, a istovremeno su učestvovali u razgovoru i samostalno iznosili mišljenja.

Nastavnica smatra da upravo takav pristup može da pomogne učenicima da gradivo ne uče samo da bi ga reprodukovali na testu, već da pokušaju da ga povežu sa svetom oko sebe.

U svom tekstu ukazala je i na problem zaboravljanja gradiva nakon provere znanja. Kao primer navela je da učenici mogu da nauče definicije i pravila, ali da ih kasnije teško primenjuju u svakodnevnim situacijama.

Zbog toga smatra da nastavnik mora da pronađe način da zainteresuje učenike i podstakne njihovu radoznalost, uz zadržavanje osnovnih obrazovnih ciljeva.

Njena poruka je da slobodnija atmosfera na času ne znači odsustvo pravila. Naprotiv, učenici moraju da poštuju kulturu dijaloga, ali istovremeno treba da imaju dovoljno prostora da postave pitanje, čak i kada ono u prvi mah nema mnogo veze sa temom časa.

BONUS VIDEO

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi