Ispovest rudara rudnika Soko godinu dana nakon nesreće: Poznavao sam svakog poginulog, a na kraju mi je svako telo prešlo preko ruku

Prošlo je godinu dana od nesreće u rudniku mrkog ulja "Soko" kod Sokobanje.

Rudari Bojan Stajić (34), Branko Čokorilo (56), Bratislav Živković (59), Radovan Grujić (47), Darko Zlatković, Nenad Trivunac (37), Petar Petrović (31) i Branislav Zlatanović više nikada neće zakoračiti u rudarsko okno.

Krenuli su u treću smenu, u jamu rudnika gde im je bilo radno mesto, nisu ni slutili da će ih podmukli metan zauvek odvesti od njihovih porodica, prijatelja, kolega...

Tragedija se desila u 4.10 časova.

O njima, ali i mnogima koji su stradali u rudnike pre njih, i danas se govori među rudarima. Jedan koji ih spominje je i njihov kolega Vladica Bobičić.

Kaže da je svako telo preko svoji ruku preneo kada su ih iznosili iz jame koja ih je hranila i uzela.

- Pošto sam ja član čete za spasavanje, dobio sam poziv ujutru oko pola pet i došao u rudnik. Kada sam došao predočena mi je situacija od strane starešine čete, tako smo posle toga pravili strategiju kako ćemo i šta ćemo. Neke kolege su već silazile dole. Ja sam bio u grupi za spasavanje i mi smo bili određeni da iznesemo tela poginulih. Povređeni su već bili evakuisani - počinje on priču.

24sedam/Goran Sivački

Sudbina je, valjda, htela da se od onih sa kojima je radio mora oprostiti na ovaj način.

- Ja sam svakog kolegu podigao i stavio u nosila. Posle odobrenja nadležnih službi da možemo da iznesemo tela, tome smo pristupili - nastavlja Vladica.

Prva reakcija kada je čuo šta se desilo bio je strah da kolege više nisu živi.

- Ne znam kako da opišem taj osećaj. Neki adrenalin proradi u tebi. Gleda se kako da siđete dole, evakuisati sve i sprečiti neku dalju eskalaciju. Mada je to sve bilo sanirano, ali takve stvari vam se motaju po glavi - priča on.

Znao je sve poginule

Dodaje da je poznavao poginule kolege.

- Ja sam radio kao smenovođa godinama. To su mi kolege i drugari i reakcija je bila tužna. Prošla je godina, ali uvek postoji neki bojazan kao i u svakom poslu. Ko radi u jami razumeće me. Naš posao je rizičan i potpisujemo da radimo u metanskom režimu rada. Kao i svaki rizičan posao policajca, vojnika, vatrogasca... naš posao nije lak i ne može da bude potaman. Takve stvari se dese u rudniku, kao što se i nama desilo - kaže on.

24sedam/Goran Sivački

Dodaje da život mora da ide dalje, pa tako i posao.

- Nije prijatno da izgubite kolegu i poznatog čoveka, ali život ide dalje. Mora da se radi dalje, rudnik mora da ostane da radi a mi moramo da radimo na većoj bezbednosti i boljim uslovima za rad. Ne kažem da su oni bili loši, ali uvek može bolje - objašnjava Bobičić.

S obzirom da se u Aleksincu gotovo svi poznaju, tako i on često viđa porodice stradalih rudara. 

- I porodice moraju da žive dalje bez svojih najmilijih, što je tužno, ali je tako - kaže on.

Iako nisu fizički među njima, poginule kolege i dalje žive u rudnicima kroz priče.

- Postoji sećanje ne samo o njima, već o svakom poginulom kolegi. Jer takav je naš posao. Normalno je da pričamo. I zbog načina da bi izvukli pouke i predupredili takve događaje. Takve stvari ne mogu da se zaborave! Bilo bi loše da ne pričamo o njima. To su naše kolege i prijatelji i nikada ne treba da se zaborave!- zaključio je on.

BONUS VIDEO

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi