Knez Mihailo: Najveći gospodin među srpskim vladarima (FOTO)

Na današnji dan 1823. godine rođen je Mihailo Obrenović knez Srbije od 1839. do 1842. i od 1860. do 1868. godine.

Njegova prva vladavina se završila zbacivanjem 1842, a druga atentatom.

Mihailo je bio drugi sin kneza Miloša i Ljubice Obrenović. Po očevoj abdikaciji pošao je sa njim u izgnanstvo, ali ubrzo je po smrti svog starijeg brata Milana, stupio na presto Srbije. Pošto je bio maloletan, neko vreme je umesto njega vladalo namesništvo koji su činili Jevrem Obrenović, Toma Vučić Perišić i Avram Petronijević. Zbačen je u buni koju je vodio Toma Vučić Perišić. Posle zbacivanja je putovao Evropom i oženio se groficom Julijom Hunjadi.

Nakon što je na Svetoandrejskoj skupštini zbačen knez Aleksandar Karađorđević, Mihailo se vratio u Srbiju. Po očevoj smrti 1860. godine po drugi put postao knez Srbije. Ovoga puta je imao više iskustva u diplomatiji i upravljanju državom. Jedan od velikih uspeha kneza Mihaila bilo je uklanjanje osmanlijskih tvrđava, posada i flote iz Srbije. Knez Mihailo je prvi imao ideju za stvaranje Balkanskog saveza, ali zbog nepoverenja prema Crnoj Gori i Bugarskoj, do tog saveza nije još došlo.

U unutrašnjoj politici knez Mihailo je vladao autokratski. Ubijen je 1868. godine kao žrtva atentata na Košutnjaku. Mihaila je nasledio njegov sinovac Milan Obrenović, unuk Miloševog brata Jevrema.

Detinjstvo je proveo u Kragujevcu, pa zatim Požarevcu i Beogradu. Osim Mihaila, Miloš i Ljubica su imali još Milana, Todora, Mariju, Gabrijelu, Savku (Jelisavetu) i Petriju.

Petrija je bila udata za barona Teodora pl. Hadži-Bajića od Varadije. Druga kći, Savka, bila je udata za barona Jovana pl. Nikolića od Rudne u Temišvaru.

Mihailo je završio školovanje u Požarevcu, da bi se zatim sa svojom majkom preselio u Beč. Njegov stariji brat, Milan I Obrenović, dobio je presto po pravu nasledstva 1. juna 1839. Međutim, bio je slabog zdravstvenog stanja i često je poboljevao. Vladao je svega mesec dana i umro 8. jula 1839. u Beogradu. Nakon njegove smrti u Beogradu su se skupili narodne starešine i odlučile da se na presto dovede drugi Milošev sin, Mihailo Obrenović.

Prva vladavina 

U to vreme Mihailo Obrenović se nalazio u Bukureštu, na jednom posedu svoga oca. Narodne starešine su poslale kneginju Ljubicu i Antu Protića u Rumuniju, da dovedu kneza Mihaila.

Knez je pre dolaska u Srbiju otišao sa svojom majkom kod turskog sultana Abdul Medžida, koji ga je dočekao sa velikim počastima. Sultan mu je tada podario zvanje mušira i odlikovao ga ordenom Iftihara. Praćen svojom svitom, knez Mihailo otišao je u Srbiju 2. marta 1840. godine.

Na kneževski presto stupio je prvi put 26. juna 1839. (po julijanskom kalendaru) i vladao je do 25. avgusta 1842. godine. Pošto je bio maloletan, određeno mu je Namesništvo u sledećem sastavu: Jevrem Obrenović, Toma Vučić Perišić i Avram Petronijević. Porta je potvrdila njegov izbor kao izabranog vladara, a ne kao naslednog. Veoma mlad i neiskusan, Mihailo se nije najbolje snalazio u složenim prilikama unutrašnjeg i spoljašnjeg položaja Srbije. Svrgnut je 1842. u buni koju je predvodio jedan od najistaknutijih ustavobraniteljskih prvaka, Toma Vučić-Perišić. Ustavobranitelji su na skupštini izabrali novog kneza Aleksandra Karađorđevića.

Wikipedia

 

Druga vladavina

Knez Mihailo Obrenović (1860-1868) je došao po drugi put na presto posle smrti svoga oca, kneza Miloša, 14. septembra 1860. godine. Na početku njegove druge vladavine učinjene su značajne promene u politici Srbije. Ukinut je “Turski ustav”, došla su sasvim druga zakonska naređenja, koja je donela Narodna Skupština, a knez sankcionisao. Knez Mihailo je doneo i naredbe za uređenje narodne vojske i zakone o porezima.

Apsolutizam kneza Mihaila se osim u politici, ispoljavao i u njegovom odnosu prema prosvetnim i pravosudnim ustanovama kao i prema omladinskom pokretu koji je u to vreme poprimio značajne razmere. Tako je 1864. naredio da se ukine Društvo srpske slovesnosti.

Knez Mihailo je razvio svoj veliki rad na polju unutrašnje i spoljašnje politike, s devizom: “Zakon je najviša volja u Srbiji.” 3. juna 1862. godine, na Čukur česmi je pala i srpska krv, a Turci su počeli da bombarduju Beograd. Knez Mihailo je tada otputovao u Loznicu i pripremao je rat sa Turskom za oslobođenje srpskih gradova. U Beogradu dolazi 23. jula 1862. godine i na ministarskoj sednici poziva sve Srbe da se odupru Turskim pretenzijama. Tada na scenu dolazi mudra Mihailova spoljna politika. Prvo je na engleski dvor poslao Filipa Hristića da se kod Engleza protestuje zbog turskih pretenzija, i da se diplomatskim putem izbori nezavisnost Srbije.

Već 23. septembra 1862. knez Mihailo javlja narodu da je uspeo zadobiti zadovoljenje da se Turci isele iz Srbije, osim gradova, u kojima će ostati samo posade vojske i da se gradovi Užice i Soko poruše. Na praznik Duhovi, 23. maja 1865., knez Mihailo je svim borcima iz Miloševog ustanka, koji su doživeli proslavu pedesetogodišnjice obnovljene slobode, podario spomenicu koja je bila salivena od prvoga topa kneza Miloša i nazivala se Takovski krst.

Sa bugarskim emigrantima u Bukureštu 14. januara 1867. zaključio je Bukureštanski ugovor o zajedničkoj državi Srba i Bugara

Ubistvo kneza 

Dok je knez Mihailo Obrenović zavodio apsolutizam u zemlji, protiv njega je sklopljena zavera sa ciljem da se on ubije i da na vlast ponovo dođe Aleksandar Karađorđević. Atentatori su bili braća Radovanovići, koji su se svetili za smrt svoga brata Ljubomira Radovanovića. Kosta Radovanović, glavni izvršilac ubistva je bio imućan i ugledan trgovac. Njegov brat Pavle Radovanović, advokat i dva puta kandidat za narodnog poslanika, je bio s njim za vreme atentata, a treći od braće je bio Đorđe Radovanović. Neposredni pomagači u ubistvu su bili Lazar Marić, bivši predsednik beogradskog okružnog su da i Stanoje Rogić, bivši trgovac.

U nedelju, 29. maja (10. juna po gregorijanskom) 1868. oko 10 časova ujutru knez Mihailo je krenuo kočijama da se preveze do Košutnjaka. Sa njim je išao njegov ađutant Svetozar Garašanin, sin predsednika vlade Ilije Garašanina, a u kočijama su do kneza sedele Anka Konstantinović, njegova sestra od strica i njena ćerka Katarina, sa kojom je knez želeo da se oženi. Međutim, Mihailo i Katarina su bili u rodbinskoj vezi (ona mu je bila sestričina), pa se brak nije mogao ozvaničiti. U crkvi je zabranjen brak do šestog kolena, i njemu su se protivili crkveni i državni zvaničnici, pa se Mihailo tajno verio sa Katarinom tri dana uoči atentata.

U parku na Košutnjaku pojavili su se Pavle i Kosta Radovanović u svečanim crnim odelima, cilindrima na glavama i uperenim pištoljima u pravcu kneževe kočije. Prvi je pred kočijom izleteo Kosta. Njega je knez Mihailo Obrenović prepoznao zbog spora oko njegovog brata Ljubomira. Poslednje reči kneza koje je sam priznao Kosta na suđenju su bile: “Dakle, istina je.” Knez ih je govorio na francuskom jeziku jer su dame do njega znale francuski.

Na suđenju je Kosta izjavio da nije želo ubiti nikog drugog već samo kneza. Katarina je pokušala da se nasloni na kneza i da ne da Radovanoviću da puca. Lakej koji je vozio kočiju je preklinjao braću da ne čine ludost. Prvi je počeo pucati Kosta, pridružio mu se Pavle. Knez Mihailo je ubijen sa tri hica, a takođe je stradala i Anka Konstantinović koja je svojim telom pokušala da zaštiti kneza za vreme pucnjave, dok je Svetozar Garašanin ranjen pao sa konja i onesvestio se. Lakše ranjena Katarina i poslužitelj Mita pobegli su u šumu, dok se gospa Tomanija, već posle prvog pucnja, okrenula nazad ka Beogradu i prva javila o atentatu.

Wikipedia

 

Braća su počela da beže niz Košutnjak prema Topčideru gde su ih čekali ostali zaverenici. Tu ih je spazila i jedna vojna patrola i uhapsila ih. Neki su bili i ranjeni prilikom bekstva. Saznavši za atentat, vlasti su odmah obezbedile sve važne državne institucije i stavili pod kontrolu vojsku i policiju, tako da zaverenici nisu ostvarili svoj naum o prevratu.

Svi zaverenici su izvedeni na saslušanje istog dana, a glavnu reč je vodio Nikola Hristić. Presuda je bila – smrt. Zaverenici su streljani u ponoć na Karaburmi, a u čitavoj Kneževini je bila velika žalost. Zbog poverljivih dokumenata o apsolutističkom režimu kneza Mihaila i presude na smrt Ljube Radovanovića, vlada je sakrila dokumenta sa salušanja i uzroke atentata. Ko je sve iza zavere stajao (pre svega neko od Karađorđevića), nikada nije pouzdano utvrđeno. Dokumentacija sa suđenja je proglašena državnom tajnom i sakrivena je. Javnosti je samo rečeno da su strani plaćenici ubili kneza Mihaila i da su kažnjeni smrću. Nacionalna žalost je trajala tri dana.

Odmah nakon ubistva kneza Mihaila Narodna skupština je donela zaključke da će presto preuzeti Aleksandar Karađorđević. Međutim ministar vojni Milivoje Blaznavac, zauzeo je suprotan stav, te je u toku noći rešio da pitanje prestola reši pomoću vojske. Blaznavac ubacio je svog kandidata pretedenta iz Obrenovićeve dinastije. U tome je preduhitrio vladu i Namesništvo. Prvi mu je prišao ministar unutrašnjih dela Nikola Hristić, stavljajući mu se na raspolaganje sa kompletnom policijom. 11. juna 1868. godine u Beograd je stigao knez Milan Obrenović iz Pariza.

Knez Mihailo je sahranjen na tadašnjem groblju kod crkve svetog Marka u Beogradu uz vojne počasti. Danas se njegov grob nalazi u Sabornoj crkvi u Beogradu

Bonus video

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi