Jedan sasvim drugačiji intervju: Pero Zubac pričao je samo minut i po, a objasnio šta mnogi nisu

Pero Zubac je napisao jednu od najlepših ljubavnih poema na ovim prostorima “Mostarske kiše”. I to bilo dovoljno za jedan život.

Ali Pero Zubac je pesnik, književnik, novinar, scenarista, autor više od 50 knjiga… njegove stihove recitovao je Šerbedžija, pevao Kerber u pesmi o Svetlani, čitali stranci na mnogim jezicima gde su ga prevodili…

Pero Zubac je jedan vredan čovek. Vredan kao čovek i vredan za ljude.

Čovek koga smo zatekli na jednoj novinarskoj konferenciji, pomalo zamišljenog, skrivenog iza prepoznatljivih brkova, pogleda koji zadire duboko u vas.

Hoće on da nam da intervju, ali čekaju ga prijatelji, domaćini koji su ga pozvali na konferenciju. A mi nećemo samo onaj “obični” intervju o njegovim pesmama, njegovom radu… nego neki životni. Jer znate svi kako ovih dana žive lekari, političari, muzičari, glumci… Svi nam kažu da im je teško. Ali kako žive pesnici? O tome se slabo piše… Pa, kako živi ovih dana Pero Zubac?

– Dobro, usamljenički pretežno. U nekoj odabranoj tišini. Viđam svoje unuke, svoju decu, a sa prijateljima razgovaram telefonom.

Priča lagano, ali razgovetno. Ponekad se učini kao da izlazi neka poezija iz njega čak i dok daje intervju. Intervju o zlu koje je zaustavilo čovečanstvo. O godini koju kao i da nismo živeli. O životu koji je obeležila još jedna teška godina. A tu godinu sa nama podneo je i jedan pesnik. Ovaj koji nam priča kako ju je podneo?

– Pa dobro. Ja sam čovek koji se naučio jednom monaškom životu. Ništa mi ne smeta. Ni samoća, ni izdvojenost. Postoje ti moderni načini kontaktiranja sa ljudima. Nisam teško podneo. Vakcinisan sam na vreme, kao i svi normalni ljudi. Dnevno izlazim kratko, odvedem unuku iz vrtića do njene kuće i to je sve.

Smiren je dok priča Pera Zubac – pesnik, pisac, sanjar. Ne žali se na izolaciju, ne žali se na to što s prijateljima priča telefonom, ne žali se što kafane ne rade, što radnje rade skraćeno, što mora da se čuva a možda bi šetao po čitav dan… Pesnici najviše ljube slobodu, ali ovaj se ne žali na izolovanost zbog virusa. Ne žali se Pero Zubac, već smireno odgovara, odmereno, čak i sa blagim osmehom ispod brkova. I ne samo da se ne žali, nego ima i reči hvale! Hvali nas iako ponekad znamo puno da grešimo. A šta mislite o našem društvu, gospodine Zubac?

– Svaki normalan čovek će vam reći da misli sve najbolje.

I eto, u jednoj rečenici objasni kako se stvarno voli svoja zemlja i narod. Jer, zna Pero Zubac da ni jedno društvo nije savršeno. Ali ovo njegovo može biti samo najbolje. Jer samo je ono njegovo, i samo je on njegov. I zna pesnik Zubac da ima u Srbiji i ono što mu smeta, al žuri sad, možda će jednom imati više vremena da odgovori na to pitanje.

Pročitajte još:

Nesvakidašnje obeležavanje Svetskog dana poezije: 100 pesnika i bezbroj stihova

Srbija i Republika Srpska dobijaju monografiju o svojim herojima i neimarima

– Pričao bih ja šta mi smeta, ali moram da krenem na put! Hvala!

Zovu ga prijatelji, vreme je za pozdrave. A eto, ne bih da ispadne da ga nisam pitao i o njegovom radu. Mada, toliko je već uradio da bi veliki pesnik bio ni jednu reč više da ne napiše. Ali, onda to ne bi bio on. Pitam ga, za kraj, da li sprema neku novu zbirku?

– Uvek će biti ponešto novo. Evo zovu me, pa idem… Hvala!

I tako, pozdravismo se. Sa Perom Zubcem nisam dogovarao ovaj intervju. Nismo se čak ni upoznali pre tog dana. Ne sećam se ni da smo ikada negde videli. Znao sam ga samo po jednoj knjizi pesama što sam je dobio još u osnovnoj školi. Pogledah posle, i shvatih da sam za ovih 22 godine novinarstva uradio najkraći intervju u životu. A moguće i u istoriji našeg novinarstva. Sa Perom Zubcem pričao sam samo minut i 25 sekundi… Pričao je pesnik tako kratko, a rekao je tako puno! Doviđena gospodine Zubac! Hvala na razgovoru, nadam se viđenju na nekom drugom intervjuu.

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi