"Dobro, kada ću ja da umrem?": Pitanje koje je ledilo krv u žilama i roditeljima i lekarima

Oni su bili oči u oči sa rakom. Bez vremena da budu uplašeni, jer su bili još deca, ali odlučni da budu hrabri.

Aleksandra Ljajić (22) i Dušan Zlatanović (21) pobedili su opake bolesti, koje su im dijagnostikovane dok su bili još tinejdžeri. Dvoje mladih ljudi su za “24sedam” otvorili dušu, a ovo su njihove priče.

Aleksandra 

Aleksandra je sa nepunih 14 godina dobila strašnu dijagnozu – akutna limfoblastna leukemija ili rak krvi. Nije imala nikakve simptome, da je opaka bolest u njenom organizmu, otkrila je – sasvim slučajno!

Sve je krenulo od blage temperature, iako prve i uobičajene analize nisu ukazale da nešto sa Aleksandrom nije kako treba, njena majka, kao da je znala da nešto nije uredu, i nije odustajala.

– Posle više pretraga, koje su pokazivale perfektne rezulate analiza, pedijatar iz “Tiršove” me je uputio da uradim i biohemiju. Tada su rezultati pokazali da mi je CRP povišen. Normalan, za devojčicu mojih godina je tri, a meni je bio čak 153 – kaže Aleksandra i dodaje da su tada doktori posumnjali na malignitet, ali joj ništa nisu rekli.

Prvo testiranje, koje je usledilo dan posle, zauvek će pamtiti.

– Vadili su mi koštanu srž iz kuka. Naživo. Nisu me pripremili i rekli koliko će to da boli. Mislim da me tada cela bolnica čula, koliko sam vrištala – priseća se Aleksandra.

Narednog dana, opet je trebalo da odradi analize, ali ovaj put iz kičme, što je ona, na prvu, odbila.

– U međuvremenu su mami saopštili da sumnjaju na malignitet i da moraju to da provere. Ona mi nije rekla šta je u pitanju, ali me ubedila da odem i uradim i te analize – kaže naša sagovornica.

Posle tih rezultata, rekli su joj sve.

Prva reakcija, ove hrabre tada četrnaestogodišnjakinje, kada je saznala šta joj se dešava, kako i ona sama kaže, bila je hladna. Pitanje koje je tada postavila ljudima koji su bili oko nje, roditeljima, doktorima, izazvalo je muk:

– Dobro, kada ću ja da umrem?

Krenulo je lečenje i tada je, priseća se, bila izolovana i nije išla u školu.

Činjenica, da će joj opasti kosa, teško joj je pala.

– U početku sam krila kosu od sebe. Kada se probudim okružena opalom kosom, ja to sklonim, bacim, ne gledam i pravim se da je tu na glavi – kaže ova mlada devojka.

Kada joj je kosa skroz opala, kupili su periku, koju je stavila samo jednom:

– To nisam bila ja i nisam htela da se krijem, ja se nekako nisam osećala bolje kad je stavim.

Neizmerna podrška

Uz podršku porodice i prijatelja, celo lečenje joj je lakše padalo.

– Kada bih se osećala bolje, dolazilo bi mi društvo. Moja najbolja drugarica je uvek tu bila za mene. Dolazila je svaki dan, i gurala sve sa mnom kroz smeh i šalu. Onda sam počela i ja da se mirim sa tim. Govorila sam sebi: To će proći i nastavlja se život, onde gde sam stala – kroz osmeh priča Aleksandra.

Osam meseci hemoterapije, u četiri ciklusa, za Aleksandru bilo je naporno, teško, ali je ona je sve izdržala i izborila se. Optimizam je nije napuštao. Posle poslednjeg ciklusa, usledilo je lečenje, koje je trajalo 16 meseci, uz održavanje lekovima i redovne kontrole.

U decembru 2012. godine je završila sa terapijom. Tada se upoznala i sa organizacijom NURDOR, u kojoj i danas volontira.

– Kampovi koje su oni organizovali su mi povratili samopouzdanje. Tu sam pronašla dosta ljudi, sa kojima sam mogla da pričam o svemu kroz šta sam prošla i da razmenjujem iskustva, jer su ti ljudi prošli ili prolaze kroz isto kao što sam i ja – kaže Aleksandra i dodaje da je tada odlučila da rak za nju – nije tabu tema.

Aleksandra je danas studentkinja četvrte godine na Fakultetu organizacionih nauka. Pored toga, kada je slobodna i nema ispitne obaveze, radi u jednom kafiću u naselju gde živi. Tako, kako i sama kaže, olakšava svojima i trudi se da zaradi za svoj dinar.

Po(r)uka

Da joj je rak više doneo, nego odneo, Aleksandra je sigurna i to sve zato što je, kako kaže, ona odlučila tako.

– Naučio me je da ne postoji problem koji je nerešiv, nego je samo potrebno malo više vremena i truda. Doneo mi je mnogo prijatelja, koja ovako ne bih nikada upoznala – zaključuje ona.

Dušan 

Kod Dušana je, kako priča, krenulo sve spontano. Otišao je kod fizijatra iz sasvim nekih drugih razloga, a ona je primetila izbočinu na vratu i savetovala mu da ode kod doktora. Tada počinje njegova borba.

Odmah je otišao kod lekara i, sa tada nepunih 15 godina, saznao je da ima takozvanu folikularnu leziju, odnosno tumor.

– Dok se čovek ne operiše, ne može da se zna da li je tumor maligni ili benigni. Simptome nikakve nisam imao. Odmah posle operacije, usledilo je lečenja radioaktivnim jodom. Bila je to 2014. godina katastrofičnih majskih poplava u Srbiji. Sve je bilo neizvesno, gde ću se lečiti, da li je bezbedno da odem. Mesta u Beogradu nije bilo, pa sam otišao u Ćupriju i tamo primio prvu terapiju. Za nekoliko meseci bila je i druga, koja je meni, nekako, teže pala – navodi ovaj hrabri mladić.

Svu njenu težinu, osetio je, kada je počeo da halucinira, a i kosa mu je opadala, što se u takvim slučajevim retko događa.

– Posle toga, saznao sam da nisam morao ni da primam tu drugu terapiju, već da je od toga profitirao doktor koji mi je upravo to i propisao – kaže Dušan i dodaje da je taj lekar kasnije i smenjen i da se ne bavi više time.

Tokom lečenja, odnosno drugo polugodište osmog razreda, Dušan nije išao u školu:
– Dok su druga deca razmišljala kako će za maturu i šta će upisati, ja sam razmišljao da li ću se izlečiti.

Na sreću, sve je ispalo kako treba i Dušan je iz te bitke izašao kao pobednik.

Pročitajte i

Zorica (5,5) boluje od teške bolesti i prvo je dete koje je u tom stanju krenulo u jedan srpski vrtić

Alarmantno:Pacijenti koji boluju od srca i drugih teških hroničnih bolesti sad teško stižu do lekara

Po(r)uka

Dušanu je rak doneo dosta prijatelja, ali ga je naučio i pravim vrednostima i to je ona svetlija strana bolesti.

– Sve stvari koje možemo da opipamo su prolazne. Zdravlje, sreća i prijateljstvo ne mogu da se kupe – ukazuje on.

Tada je, priča nam, upoznao i jednu devojku, zvala se Ivana:

– Dogovorili smo se da ćemo zajedno da puštamo kosu, za jednu tada aktuelnu akciju doniranja kose. I, sad je tu ta mračna strana. Ivana se nije izlečila. Međutim, ja sam u znak sećanja na nju krenuo da puštam kosu.

Dušan danas radi, ali u svoje slobodno vreme volontira u NURDOR-u, gde, kako kaže, pokušava da pokaže deci da se rak može pobediti.

Kao da je neko drugi u pitanju

Dušanova i Aleksandrina priča su u knjizi novinarke Ane Vušović Marković “S druge strane stakla: Razgovori sa decom koja su pobedila rak”. Danas, godinu kasnije od izlaska knjige, intervjui sa decom koja su preživela teške bolesti, su ekranizovani i napravljene su emisije, na RTS2, koje se emituju ponedeljkom. Aleksandrinu priču ljudi su mogli da čuju prošlog ponedeljka, a ona otkriva kako joj je bilo dok ju je gledala:

-Dok sam gledala priču o sebi, nije mi teško palo. Imala sam osećaj, kao da ne prepričavam svoj život, nego kao nešto što se desilo nekoj drugoj osobi. S druge strane, teže mi pada kada pričam o drugoj deci, a koja, na primer, nisu dobila svoju bitku i to je jedini trenutak kada sam zaplakala na snimanju – navodi Aleksandra, a Dušan dodaje da je za njega snimanje bilo zanimljivo iskustvo i čeka da sebe vidi sad u ponedeljak.

– Želeo sam da prenesem ljudima emociju koju sam osećao i koju sada osećam. Da im prenesem najmračnije, ali i najlepše strane lečenja i da je sasvim moguće da život nastavi dalje da teče.

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi