Zoran Stojiljković: Mladi i obrazovani će se snaći, a privreda...

Mladi danas u svetu ali i u Srbiji imaju veliki problem svoje radne perspektive ali će se oni bolje snaći od onih zaposlenih koji su „u problemu“ šta će biti sa njima u digitalizaciji i robotizaciji već kada napune 40-tu, kaže za 24sedam u intervju povodom 1. maja - Praznika rada, Zoran Stojiljković, profesor Fakulteta političkih nauka i predsednik Saveta UGS „Nezavisnost“.

- Mladi ljudi su sve više školovani i sve više pragmatični u svojim orijentacijama. Naši poslovni ljudi se ljude kada se napravi anketa a mladi izjave da neće da rade za manje od 1.000 evra i da neće da rade sa nekompetentnim šefovima. A takve plate danas ima manje od desetak osto zaposlenih u Srbiji, jer medijalna zarada je jedna nešto iznad 500 evra. Međutim, oni će se snaći, što se ne može reći za one koji prevale četrdesetu a onda moraju da se za svoju budućnost bore štrajkom ili „na ulici“, kao što to sada čine Nemci ili Francuzi – kaže Stojiljković.

Izašli smo iz kovida, kažu da je energetska kriza za nama ali nema velikog optimizma. Šta nam sledi?

- Ovo što nas čeka je dosta duga kriza ovoga što se zove stagflacija, odnosno kada imate stagnaciju u privredi a istovremeno i visoku inflaciju. Razlozi su raznorazni, od energetske krize, rata u Ukrajini, sada i kolapsa banaka… a radnici su oni kojima to dođe na naplatu. A onda imate i novu globalnu, a takođe veoma problematičnu, situaciju za koju je smišljen i novi termin fragtegracija. To znači fragmeniranje ranijeg globalnog tržišta a integrisanje regionalnog, uglavnom politički nametnutog.

Je li to dobro ili loše za Srbiju?

Tu se mi nalazimo na razmeđi, jer privredno smo vezani 70 odsto za EU, a razvijamo veze sa Kinom i održavamo sa Rusijom. A kako je EU u recesiji, problem postaje još veći. Vi sad u Srbiji možete da neko vreme održavate standard visokim investicijama, ali pitanje je koliko možete da održite da vam cene gradnje infrastrukture budu 30 ili 50 odsto veće nego što bi trebalo. Sve ove krize nose izazove samo je pitanje ko ima dobar krizni menadžment da se na vreme prilagodi i to prevaziđe.

Šta bi taj krizni menadžment trebalo da uradi?

Mora se doneti strategija. Od one u poljoprivredi i energetike, što je sad već pitanje nacionalne sigurnosti, do politike zapošljavanja, rada i plaćanja tih zaposlenih. Pod pritiskom sveprisutne digitalizacije i nadolazeće robotizacije, dugoročno će uspeti samo oni koji budu rešili pitanje kako da dođu do univerzalnog dohotka i četvorodnevne radne nedelje. Francuzi su izračunali da jednim danom manje rada nedeljno otvaraju mesta za 1,7 miliona novih zaposlenih a da opet ima novca za održavanje penzijskog sistema. Pritom produktivnost se povećava a nema pada efikasnosti proizvodnje.

U svakodnevnom životu deluje da je problem digitalizacije i rada, da ne pominjemo robote, daleko od Srbije. Je li to tako?

Imamo već sada problem „digitalizacije“ i kod nas, pre svega u radu preko platformi s kojima obični ljudi najčešće dolaze u kontakt preko službi za dostavu hrane ili gradski prevoz. Ti ljudi nemaju nikakva prava a problem neće stati samo na dostavi hrane i nazovi taksi uslugama. Ceo sistem se kreće ka privremenom zapošljavanju i poslovima „po potrebi“. Imate sve širu primenu tog „algoritamskog upravljanja“, koje određuje i cenu i količinu rada potrebnog da bi se zaradila dnevnica, kao i količinu usluga i brzinu njihovog izvršavanja. Te norme su u velikom broju slučajeva neprihvatljive.

ATAImages/ Antonio Ahel

Rešavamo li taj problem?

Ne, ali nije ni lako. To je problem koji traži i međunarodnu saradnju i sindikata i država jer pitanje je „ko je poslodavac“ sa kim bi trebalo pregovarati. Kompanije koje drže platforme radnike koji faktični za njih rade predstavljaju kao „nezavisne kontraktore“, znači kvazi-samozaposlene. Mogu li „samozaposleni“ da se organizuju u sindikat? Kako klasičan sindikat ili država da pregovara sa „platformom“, kada je neko ko njome upravlja sa sedištem „negde u svetu“.

Ako radnici „preko platformi“ i nisu toliko vidljivi za sistem radnici na građevini kao vodećem sektor u svako jesu. A tu imamo sve više stranih radnika. Da li je to problem?

Kada nemate dobru razvojnu i sa demografijom usklađenu strategiju, naravno da će vam se dogoditi da morate da uvozite radnu snagu. I tu Srbija nije izuzetak ni u Evropi a ni u svetu. Međutim, problem Srbije je što uz to nema ni dobru politiku zarada, pa ne odlaze više ni samo oni visokoobrazovani već i kvalifikovani radnici a u nju dolaze nekvalifikovani radnici kojima su u odnosu na zarade kod kuće, dovoljne i naše minimalne zarade od nekoliko stotina evra. Sada kuvara ne možete da nađete a da ga ne platite više od 1.000 evra a kamoli vozača i slično. A inostrana radna snaga koja dolazi je cirkularna, nije to kao naši koji odu u Nemačku ili Austriju i tamo ostanu. Ovi malo rade ovde, pa odu, pa se eventualno vrate. Ne možete na tome da bazirane razvoj ekonomije.

Mogu li sindikati da pomognu pomenutim grupama radnika?

I sindikati imaju urgentnu potrebu za kriznim menadžmentom, pogotovo u delu mobilizacije radnika i umrežavanja. Tamo gde nema razlike između formalnog i neformalnog tržišta rada, kao što je u Srbiji, situacija nije toliko jasna i vidljiva jer iako je nezaposlenost smanjena na oko 10 odsto, to je učinjeno zahvaljujući pre svega rastu loše, nekvalitetne, nezaštićene, prekarne zaposlenosti. A onda sindikati u Srbiji dođu u poziciju da bi trebalo da štite poziciju velikog broja ljudi, a da dobrim delom na to nemaju ni zakonsko pravo. Naime, ovde možete da budete član sindikata samo ako ste stalno zaposleni. Ukoliko radite po ugovoru o famoznim privremenim i povremenim poslovima (PPP), nemate pravo na sindikalnu zaštitu. A da ne govorimo o neformalno zaposlenima, zaposlenima na nekakvim platformama, „digitalnim radnicima“, frilenserima, koji nemaju nikakva prava pa ni to sindikalno.

Šta je, osim promene Zakona o radu, rešenje za veće plate i pristojan standard život radnika?

- Vratiti odredbu da topli obrok i regres ne ulaze u minimalac, uvesti univerzalno zdravstveno i penzijsko osiguranje, univerzalni dečiji dodatak… I na kraju, uvesti konačno u ovoj zemlji progresivno oporezivanje zarada umesto svima 10 odsto jednako. Kada se ne bi plaćao porez do medijalne zarade, pošteni poslodavac mi mogao da poveća platu sa 60.000 hiljada na 65.000 ili 70.000. Onima sa platom od 150.000 bi porez ostao isti a platili bi više samo oni koji imaju tri i više puta veće plate od prosečnih. Imamo mi i dobre poslodavce, i to su u najvećoj meri domaći poslodavci, koji bi to uradili. Oni imaju rekao bi „podnošljive“ odnose sa zaposlenima i iste takve zarade ali, bojim se, da se ne pitaju mnogo o budućnosti nego sindikati.

BONUS VIDEO

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi