INTERVJU Zoran Stojiljković: Mladi ne žele da rade loše poslove i za siću, ali ne bi ni da se bore

Na Međunarodni dan rada ove prve postkovid godine možemo zaključiti da se svet rada značajno promenio u odnosu na pre godinu ili dve. Kakvi su trendovi, kakve posledice nose i da li su mladi i obrazovani budućnost sindikalne borbe, za 24sedam pričao je Zoran Stojiljković, profesor Fakulteta političkih nauka i predsednik UGS "Nezavisnost“.

Mladi u svetu više ne žele da rade bilo šta, a trend "potrage za boljim poslom“ se vidi i u Srbiji. Otkud ta značajna promena?

Nikada nije ni bilo mnogo primamljivo raditi posao od kojeg ne može da se živi, a danas sva istraživanja mladih, i u svetu i kod nas, pokazuju da oni mnogo više vode računa od svojih roditelja o tome da bi posao trebalo da ih ispunjava i da bude kreativan. Ako se pritom obavlja izvan klasičnog radnog vremena i van klasičnog radnog prostora kancelarija, tim bolje. Korona je bila veliki okidač za preispitivanje, a digitalna ekonomija im sada ide naruku i takav stav će se samo širiti.

Brojne zemlje i savremene napredne kompanije eksperimentišu sa skraćenim radnim danom ili radnom nedeljom. Da li je to moderan put kojim će svi ići ili će se sve završiti samo kao eksperiment?

Pa, ne znam baš da li je moderan, jer još u dvadesetim godinama prošlog veka kod Pola Lafarga, inače zeta Karla Marksa, imate delo "Pravo na lenjost“, kao i desetak godina kasnije kod (Džona Majnarda) Kejnza „Ekonomske perspektive naših unuka“. U oba spisa se govori o dvadesetočasovnoj radnoj nedelji kao mnogo humanijoj i efikasnijoj u smislu rezultata rada. Naravno, ako se ne radi o nekoj fabrici koja se bazira na velikoj serijskoj proizvodnji, gde bitnu ulogu igraju veliki brojevi. Novo je samo što to sada kao eksperiment sprovode države kao što je Finska, i kapitalističke kompanije koje su konačno počele da uvažavaju rezultate istraživanja industrijskih psihologa koja su pokazala da četiri radna dana nedeljno u kojima se ne radi više od šest sati doprinose produktivnosti i inovativnosti rada, odnosno i firmi, i društvu, i pojedincu. Klasičnog rada i radnog vremena koje poznajemo svakako ćemo imati manje, pa se to nameće kao jedini logični put da radimo manje, a bolje.

Digitalna ekonomija, na drugom kraju lestvice, donosi rad na internet i mobilnim platformama ili preko interneta, zatim iznajmljivanje radnika gde su plate male, radni uslovi potpuno neregulisani i „od jutra do sutra“, a prava radnika postoje u tragovima. Da li se ova dva trenda sada kose jedan sa drugim?

Zoran Stojiljković, Foto: Printscreen/Youtube

Već dvadesetak godina socijalni i ekonomski razvoj ovde kod nas, na tzv. neoliberalnoj superperiferiji kapitalističkog sveta, obeležavaju dominacija i „pravila“ krupnog kapitala, pre svega inostranog, i u velikoj meri obespravljena radna snaga. A takav sistem prvo ubije ideju solidarnosti i stabilnosti. Sada smo došli do toga da dalji razvoj pokušava da se bazira na produkciji velikog broja loše plaćenih radnih mesta. Da svako ima makar neki posao i da se ta visoka zaposlenost doživljava kao lični i društveni uspeh. A takva zaposlenost ne obezbeđuje ni pokrivanje prosečne potrošačke korpe. Mladi na to uglavnom ne pristaju, pa imamo i uvoz radne snage. Videćemo kako će se to dalje odvijati na tržištu rada.

Mogu li ti "mladi buntovnici“ da budu budućnost sindikalnog pokreta i borbe za prava radnika?

Zbog nestabilnosti u društvu i opšteg manjka solidarnosti, mladi, pogotovo oni koji imaju potencijala da streme dobrim platama i poslovima koji nisu direktno vezani za lokalna ograničenja, imaju tendenciju da se „izmaknu“ od svega ovde i ne investiraju tu neku vrstu napora da poprave društvo. Svoju profesionalnu budućnost i posao vide u individualnom aranžmanu izvan matrice ugovora o radu, kolektivnih ugovora, kolektivnih pregovaranja... Čak su spremniji da uđu u neku vrstu ličnog rizika u kome možeš neko vreme da dobro zarađuješ preko interneta ali da ne razmišljaš mnogo o tome šta će biti s tobom posle pedesete. A pedeseta brzo dođe...

Ali, imali smo primer sindikalnog udruživanja radnika iz IT sektora, ili njegovog pokušaja, kada se povelo pitanje naplate poreza. Da li je to neki pozitivan signal?

To je bilo incidentno, pobunili su se kada je bio direktno tangiran njihov interes, i iz prećutnog dogovora da se porez ne plaća došlo se do toga da ga plaćaju kao i drugi. Videćemo da li će nastaviti da se zaista bore za svoja prava, za bolje uslove rada, a ne samo za porez. Ta borba ne može biti ni lokalna, jer kada naš stručnjak drži kurs engleskog jezika preko interneta nekom u Južnoj Koreji, tu samo globalno sindikalno organizovanje može dati rešenje.

Dok ne dođemo da globalnih rešenja, šta možemo da uradimo kod kuće, sa našim zakonom o radu?

Godinama se najavljuju promene tog zakona, i uvek se zbog nečega odlože, a sada je to bila korona. Mislim da je došlo krajnje vreme da se to sada i uradi, jer previše imamo parcijalnih rešenja koja se tiču rada, od "sezonskog“ zapošljavanja do raznoraznih agencija i neregulisanih pitanja, recimo, rada od kuće. A treba nam jedinstven kodeks rada, i to takav koji će se odnositi i na one koji su zaposleni privremeno i povremeno, a danas su izvan i zakona i prava na sindikalnu zaštitu. Takođe ne možete tražiti da "reprezentativnost“ sindikata mora realno da bude u procentima šest puta veća nego od političke partije ili grupacije da pređe cenzus za parlament. Kolega Mario Reljanović sa Pravnog fakulteta Univerziteta Union i Instituta za uporedno pravo je sa ekipom eksperata i uz pomoć Fondacije "Ulof Palme" napravio predlog izmena Zakona o radu, pa treba krenuti odatle.

U situaciji koju ste opisali stigao nam je još jedan famozni 1. maj. Šta je poruka na taj "radnički datum“?

U društvu prevladava stav – preživeti. Aktuelan je strah od toga šta donosi rat, recesija nam je izvesna, i normalna je neka vrsta apatije među radnicima. Za ozbiljniju radničku borbu vam je ipak potrebna stabilna situacija i visok nivo solidarnosti, a toga nemamo već godinama, od pandemija do ovog rata. Zbog toga ćemo morati da sačekamo i na odgovor na pitanje kada ćemo doći do toga da niko ne primi manju zaradu od one potrebne za pristojan život. U međuvremenu, moramo se modernim sredstvima boriti protiv modernih problema, i sindikalni pokret mora da prvenstveno više radi na promociji ideje solidarnosti, jer to svakako nije zastarela ideja. A svi moramo shvatiti da smo sindikat mi sami, a ne neki drugi ljudi koji su izašli u naše ime na "neke proteste".

BONUS VIDEO:

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi