STARI ZANATI Parfimerija "Sava" - porodična radnja u kojoj se i danas ručno prave najfiniji mirisi

Otac mi je uvek govorio: “Kada nešto radiš, gledaj da to radiš sa ljubavlju”. I to je ostao naš princip, evo decenijama.

Ovako za 24sedam počinje priču o istoriji porodične zanatske radnje, parfimerije “Sava”, u kojoj se mirisi i danas prave ručno, Nenad Jovanov, čovek sa istančanim čulom mirisa, koji nepogrešivo nijansira parfeme.

U sam koren nastanka ove neverovatne priče, upleteni su, ni manje ni više, nego Francuzi.

– Posle Prvog rata, bilo je dosta siročadi i ondašnji naši sunarodnici Francuzi, umeli su našu decu, siročiće da uzmu na neku vrstu oporavka i školovanja, jer je ta zemlja opasno postradala i izgubila dosta mladeži. Tako se i Dragomir Milenović Dragoš obreo u Francuskoj. Počeo je da radi u parfemskoj industriji, kao šegrt. No, zapazili su da ima fantastično čulo mirisa i tako je završio parfimersku školu i postao takozvani nos – kaže Nenad i dodaje da je Dragoš imao fantastičnu karijeru, ali ga je vukla nazad postojbina, pa se polovinom 30-ih godina prošlog veka vratio u Beograd.

Poznanstvo sa Milenovićem bilo je, ispostaviće se, presudno za pretke Nenada Jovanova, pa i odredilo njegov život i profesionalnu karijeru.

– Dragoš je ljubav prema francuskim mirisima, njihovoj kulturi, preneo na mog oca i strica, koji su zavoleli tu profesiju i počeli time da se bave. Ipak, sve je to bilo međuratno, teško vreme – priča Nenad i seća se kako je kroz nekoliko godina došlo do nacionalizacije, kada je konfiskovano oko 30.000 radnji.

Jedna od tih, 1948. godine, bila je i njihova parfimerija, koja se u to vreme nalazila na Topličinom vencu.

Šest godina kasnije, ponovo je dozvoljena registracija radnji, pa je njegova porodica otkupila ranije oduzeti nameštaj i opremu i nastavila posao u ulici Kralja Petra, broj 75.

– Do danas, osim nekoliko detalja, retko šta je promenjeno. Kao da se nalazite u vremenskoj kapsuli, jer je tako isto bilo i ’54 godine – ponosno naglašava Nenad.

Naredne godine bile su zlatne za ovakve zanatske radnje, jer se ova vrsta robe mogla kupiti jedino baš u njima. U to vreme su postojale čak 23 parfimerije i sve su radile punom parom.

Ipak, Nenad priča da se polovinom 60-ih godina zemlja otvara polako, uvoze se stvari, interesovanje jenjava, jedna po jedna radnja se gasi i na kraju ostaju samo oni, na istom mestu i dan-danas.

Spoj modernog i tradicionalnog

Specifičnim “plesom”, koji spaja tradicionalno i moderno u parfimerskom zanatu, unazad deceniju i po “pleše” i Nenadov sin, Nemanja. Iako je završio Fakultet dramskih umetnosti, stekao zvanje filmskog snimatelja, a potom se i ostvario u njemu, nikada nije izgubio vezu sa ovim zanatom.

– Kako vreme prolazi, postajao sam svesniji značaja onoga što sam uzeo zdravo za gotovo. To donosi jednu vrstu porodične odgovornosti, to je ono što je prirodno i očekivano, bez obzira za šta ste se formalno školovali – priča Nemanja.

Seća se da je, i kada je bio mali, sve gravitiralo ka parfimeriji, koja je bila mesto okupljanja porodice. Sve je krenulo od onoga – svrati, uzmi, ostavi u radnji…

Muški mirisi postaju jači, ženski slabiji

Parfemi su označeni kodovima, koji kupcima ne znače ništa, ali za Jovanove su veoma bitni, jer označavaju sastav eteričnog ulja. Kažu da kada pravite miris, nikada ne krećete od toga ovo će biti ženski/muški. Ipak, obojica su svedoci da kako godine prolaze, muški mirisi postaju sve jači, ženski slabe u odnosu na ranije, a pojavljuje se i puno uniseks mirisa.

Uz oca i te svakodnevne “slučajnosti” dolaska u parfimeriju, zavoleo je ovaj zanat, ovu radnju, svaki njen kutak, i zato, iako ne može u svemu da prkosi vremenu, gleda da ono što je staro ne zameni, nego da oplemeni i udahne mu duh novog.

Nemanja naglašava da, iako je ovo vreme Interneta, viška informacija, oni gledaju da u marketinškom smislu funkcionišu po najsporijem, ali dobro oprobanom, sistemu preporuke – od usta do usta. Unazad nekoliko godina, za ovu oazu mirisa, iz pera stranih novinara i blogera, čulo se sve do Kine i Japana.

O šarenolikom opusu domaćih mušterija koje dolaze možda najbolje svedoči činjenica da dve, pa i tri generacije dolaze u radnju. Sada su neke devojčice, koje su mame ili bake dovodile, postale stalni kupci parfimerije “Sava”.

Nesvakidašnja priča iza imena parfimerije “Sava”

Radnja pod novim imenom “Sava”, koje nosi do danas, konačno je zaživela 20. avgusta 1954. godine, a priča o nazivu je nesvakidašnja.

– Kada je dozvoljeno da radnja te godine opet zaživi, postojao je jedan uslov – ne smete da je zovete starim imenom (do tada se zvala „Đurđevak“). Vama je tada omogućeno da radite, ali ništa nije vraćeno, a moj otac je bio željan da nastavi posao. Ipak, bio je u velikoj dilemi, da li uopšte da se zadužuje – priseća se Nenad teške nedoumice o kojoj mu je njegov otac pričao.

– Tada mom ocu prođe kroz glavu jedna, pomalo, sujevjerna zamisao. Spletom okolnosti, mom ocu su se i jedan i drugi deda zvali Sava. Deda Sava Bogojević, kafedžija iz Jaše Tomića i deda Sava Jovanov kolar, bili su zanatlije i radili su svoje zanate sve dok su mogli da rade. I tati padne na pamet, ako su njih dvojica radili do kraja života, valjda ću i ja do kraja svog života na miru raditi svoj zanat. I tako je parfimerija dobila to ime, po mojim pradedama – kaže Nenad.

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi