Amerika i Evropa pripremaju oružje: Sledeći rat će se odigrati ovde, a saveznici će u njemu biti neprijatelji

Ovog septembra Arktik je tiho produbio jaz između navodnih transatlantskih saveznika. Arktički samit održan u finskoj Laponiji i naknadni razgovori između EU i Kanade, tokom kojih je predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen predložila da se Otavi dodeli status člana saradnika, trebalo bi da se posmatraju u kontekstu novog sporazuma između SAD i Grenlanda.

- EU u polarnoj trci koristi svoje uobičajene konkurentske metode, upuštajući se u de fakto sukob sa SAD. Alternativa tome mogli su biti pokušaji da se pronađe sopstveno legitimno mesto među glavnim akterima, međutim, prilika za takve inicijative je propuštena, te ne preostaje ništa drugo osim izgleda za hibridni rat u kom su Brisel i Vašington rivali - piše za RT Ksenija Smertina, viši predavač na Institutu za medije Visoke škole ekonomije (HSE) i stručnjak Ruskog saveta za međunarodne poslove za istočnu i centralnu Evropu.

Prepoznatljivi obrasci delovanja EU izvan Arktičkog kruga

Dvanaest zemalja EU i rukovodstvo bloka prisustvovali su ovog meseca Arktičkom samitu u Laponiji, gde su se usaglasili oko radikalne bezbednosne redefinicije polarne politike, zvanično priznajući taj region kao "geopolitičko žarište".

Da bi se razumele specifičnosti arktičkih ambicija ovog bloka, važno je napomenuti da članice Unije nemaju nikakvu značajnu sopstvenu infrastrukturu na polarnoj mapi. Nakon Bregzita EU više nema sopstvene suverene arktičke granice koje su direktno povezane sa Severnim ledenim okeanom.

Tanjug/Jouni Porsanger/Lehtikuva via AP

Norveška i Island ostaju van Unije, Grenland ostaje autonomna danska prekomorska teritorija, a Finska i Švedska su geografski odsečene od okeana. Štaviše, EU kao jedinstveni blok u potpunosti nema sopstvenu flotu arktičkih ledolomaca - nekoliko nacionalnih plovila skandinavskih zemalja nije u stanju da obezbedi istinsku stratešku dominaciju.

- Budući da nema ni geografska prava ni vojne kapacitete, Brisel je svoju arktičku strategiju sveo isključivo na brigu o životnoj sredini, praćenje klimatskih promena i zaštitu domorodačkog stanovništva. EU je 2008. godine zvanično označila Arktik kao zonu svojih strateških interesa, a 2016. i 2021. godine usvojeni su ključni strateški dokumenti EU koji se odnose na taj region. Ovaj pristup je počeo da se menja u periodu 2022–2025. godine, kada su, u kontekstu brzih promena geopolitičke situacije u svetu, američke pretenzije na Grenland podstakle demonstrativno iskrcavanje evropskih trupa na to ostrvo. Arktički samit u Rovanijemiju, održan ovog meseca, koji je bio neformalnog karaktera, potvrdio je promenu fokusa interesovanja EU - rekla je Smertina.

Završni sporazum je ozvaničio prelazak sa ekološke agende na strategiju "tvrde moći": strane su se obavezale na značajno povećanje ulaganja u vojnu mobilnost, satelitski nadzor i prekograničnu infrastrukturu na severu, kao i na koordinaciju mera za blokiranje ruske "flote iz senke" pod izgovorom zaštite životne sredine.

Ove odluke, dodatno potvrđene demonstrativnom posetom lidera vojnoj vazduhoplovnoj bazi "Laplandsko vazduhoplovno krilo" u Finskoj, čine osnovu nove arktičke strategije EU, koju je visoka predstavnica Evropske unije za spoljnu politiku i bezbednost Kaja Kalas obećala da će predstaviti u oktobru 2026. godine.

Tanjug/Jouni Porsanger/Lehtikuva via AP

Nakon samita predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen pozvala je Kanadu da postane pridružena članica EU, imajući u vidu trgovinske i carinske nesuglasice između Otave i Vašingtona. Samo pominjanje takvog saveza dovelo je do maksimalne politizacije arktičke agende, čineći ishod krajnje neizvesnim.

- Vredi napomenuti da su težnje Brisela ka liderstvu uvek specifične. Dovoljno je podsetiti se koncepata "građanske" moći Fransoe Dišena i ideje o "normativnoj" moći Jana Manersa, koji objašnjavaju da Brisel projektuje svoj uticaj na međunarodnoj sceni putem svog ekonomskog modela, diplomatije i izvoza pravnih i etičkih standarda. Ovaj pristup dodatno je razvio Mark Leonard, koji je EU nazvao rastućim "nevidljivim carstvom" i tvrdio da se uticaj EU zasniva na mehanizmu privlačenja i integrisanja suseda, kao i Ana Bradford, koja je opisala fenomen "briselskog efekta" - mehanizma pomoću kojeg ogromno unutrašnje tržište EU omogućava Uniji da jednostrano diktira regulatorna pravila transnacionalnim korporacijama i vladama širom sveta - napominje analitičarka.

- Upravo u tom kontekstu treba posmatrati ono što se dešava. Brisel primenjuje svoje standardne, decenijama stare metode nadnacionalne kontrole. Pošto je onemogućena da se takmiči u domenu stvarne tehnologije ledolomaca i inovativne logistike, EU pokušava da preusmeri trku u svoj uobičajeni kolosek birokratskih propisa, klimatskih kvota i virtuelnih budžetskih izdvajanja, sve to uvijajući u što je moguće izraženiju antirusku i defanzivnu retoriku -dodaje ona.

Profimedia

Hitan predlog EU za uspostavljanje "jedinstvenog" saveza sa Kanadom predstavlja klasičan pokušaj normativnog kooptiranja suvereniteta druge zemlje. Brisel nastoji da nastupi kao "ekološki i tehnološki pokrovitelj" i tako stekne pristup kanadskim resursima, čime bi legitimisao svoje prisustvo na krajnjem severu korišćenjem tuđe geografije, piše Smertina.

- Upravo zbog toga su na samit u Laponiji pozvane zemlje koje na prvi pogled nemaju međusobne veze, uključujući i neke od najvećih protivnika Moskve: bilo je neophodno okupiti mnoštvo učesnika kako bi se celoj priči dao širi značaj. Među njima su se našli mediteranska Grčka i Rumunija (zemlja na Crnom moru), kao i baltičke države, koje su jednostavno računale na učešće u novim "polarnim grantovima" EU - ističe ona.

Zašto to ne daje rezultate?

- Donedavno je aktivnost Evrope služila samo kao pozadina za politiku SAD na Arktiku. Vašington je decenijama gradio arktičko carstvo od čelika, radarskih sistema i vojnih baza, oslanjajući se na strategiju strogog odvraćanja. Sjedinjene Američke Države su na Aljasci uspostavile snažno vazduhoplovno čvorište sa lovcima pete generacije F-35 i F-22, a američke nuklearne podmornice su se osposobile za manevrisanje ispod leda. U septembru 2026. godine Bela kuća i Otava započele su praktičnu fazu postavljanja arktičkih radara dometa iza horizonta (A-OTHR) u okviru modernizacije sistema NORAD, što će američkoj komandi omogućiti nadzor nad vazdušnim prostorom sve do Arktičkog kruga u realnom vremenu - dodaje analitičarka.

Pixabay

Istovremeno, Vašington ubrzava otklanjanje svoje glavne slabosti, nedostatka ledolomaca: brodogradilišta kompanije "Bolinger" sklapaju prvi teški polarni brod posle pola veka, "USCGC Polar Sentinel". Planovi Vašingtona do 2030. godine uključuju porinuće još dva teška ledolomca i izgradnju vojne luke za duboki gaz u Nomu, blizu Beringovog moreuza.

Pored toga, u toku je aktivno lobiranje za promovisanje koncepta "slobode plovidbe" kako bi se omogućio nesmetan prolazak kroz Severozapadni prolaz, čime bi se značajno skratio pomorski put od Atlantskog do Tihog okeana.

Ipak, najveća geopolitička pobeda SAD bilo je potpisivanje trilateralnog sporazuma sa Danskom i Grenlandom u septembru. Prema tom sporazumu, Pentagon preuzima trajnu vojnu kontrolu nad bezbednošću Grenlanda, hitno ponovo otvarajući baze u Narsarsuku i Mestersvigu, te proširujući i modernizujući vazduhoplovnu bazu Pitufik na severu.

Ovaj dokument je nametnuo direktan veto na velike investicije zemalja koje nisu članice NATO-a niti evropske zemlje, pretvarajući ostrvo u zatvoreni američki bastion i blokirajući evropskim kompanijama pristup lokalnim nalazištima retkih zemnih elemenata.

ChatGPT

U evropskoj štampi stavovi o trilateralnom odbrambenom sporazumu kreću se od ironije do uzdržanog olakšanja, ali ključni lajtmotiv je teza o porazu Donalda Trampa i njegovim ustupcima. Ipak, Sjedinjene Američke Države su, nakon što su proširile svoja odbrambena prava na ostrvu i preuzele potpunu kontrolu nad njegovim ekonomskim resursima, vešto izostavile sve socijalne obaveze iz sporazuma.

- Američki stratezi su velikodušno prepustili državnom budžetu obavezu obezbeđivanja beneficija, subvencija i socijalnih garancija za lokalno stanovništvo Grenlanda, koje broji manje od 60.000 ljudi, smatrajući to "suverenim pravom" Kopenhagena. Vašington je prisvojio sve geostrateške i sirovinske dobitke, dok je teret održavanja ekonomski zaostale teritorije prebacio na evropske poreske obveznike, čija se ekonomska moć inače smanjuje. Ispostavilo se da su Trampovi evropski saveznici bili spremni da potpišu ono što je on želeo, istovremeno javno tvrdeći da su oni ti koji su pobedili - navodi Smertina.

- Ovaj događaj verno odražava prirodu sve zaoštrenijeg sukoba između saveznika, u kom SAD svojom agresivnošću primoravaju Evropljane na defanzivu, onemogućavajući im da održe svoje pozicije. Ono što ovaj sukob čini jedinstvenim jeste činjenica da ne postoji direktan vojni sukob između SAD i EU na Arktiku - one formalno ostaju saveznici u okviru NATO-a, suprotstavljeni Rusiji i Kini. Međutim, taj region je defakto postao zona intenzivne geoekonomske špijunaže, trgovinskih ratova, nadmetanja za luke i monopolizacije polarnih resursa, pri čemu SAD obezbeđuju vojnu kontrolu nad Grenlandom, dok EU pokušava da očuva svoju ekonomsku poziciju preko Kanade i skandinavskih zemalja. Verovatno će doći do zanimljivih dešavanja u borbi za Severozapadni prolaz - dodaje ona.

Profimedia

EU je izuzetno ranjiva u ovom sukobu. To je posledica njene geografske izolovanosti, potpunog nedostatka instrumenata "tvrde moći" i kritične zavisnosti u pogledu odbrane od svog glavnog konkurenta, objašnjava analitičarka.

- Pokušaj evropskih "jastrebova" da član 42.7 Lisabonskog sporazuma pretvore u politički štit i u januaru pošalju simbolične kontingente na Grenland pokazao se kao blef koji je Donald Tramp jednostavno ignorisao, ucenjujući zemlje pretnjom da će im uvesti carine od 25 odsto. U kontekstu oštrog američkog neomerkantilizma i pod pritiskom konkurencije sa Kinom, hvaljeni "briselski efekat" Ane Bradford doživeo je krah: uvođenjem strogih "zelenih" standarda na samitu o Arktiku, Evropa se nadala da će regulisati tržište tog regiona. Međutim, SAD, rukovodeći se principom "sviđalo se to vama ili ne", preuzimaju inicijativu i dokazuju da u ovoj trci za Arktik stari modeli Brisela jednostavno neće funkcionisati - piše profesorka.

Posledice po Rusiju i Kinu

Kako ističe politikolog i programski direktor kluba "Valdaj" Timofej Bordačov, istorijsko iskustvo pokazuje da su sukobi unutar zapadnih elita obično dovodili do temeljnog preuređenja međunarodnog poretka, pomažući da se globalni sistem zadrži pod kontrolom uske grupe država.

Tekst se nastavlja ispod boksa...

Ipak, danas, u izmenjenom istorijskom kontekstu, ishodi sukoba oko Arktika između Vašingtona i Brisela potpuno su nepredvidivi. Na svetskoj sceni broj suverenih aktera se drastično povećao, a uticaj Zapada na njih je ili potpuno odsutan ili zanemarljiv.

- Sve veći transatlantski raskol otvara ključne strateške prednosti za glavne aktere na Arktiku - Moskvu i Peking. Rusija sistematski razvija Severni morski put (SMP) kao ključnu, zaštićenu globalnu saobraćajnicu koja funkcioniše tokom cele godine. Dok Vašington još pokušava da završi izgradnju svog prvog teškog ledolomca posle pola veka, Rusija poseduje jedinu i apsolutno besprekornu flotu nuklearnih ledolomaca na svetu - podseća analitičarka.

- Za Kinu, ćorsokak u kom se Brisel našao po pitanju Arktika predstavlja direktan poziv na akciju. Pod američkim pritiskom, Peking ubrzano sprovodi svoju doktrinu "Ledenog puta svile". Kineske kompanije slobodno preusmeravaju investicije u ruske megaprojekte za proizvodnju tečnog prirodnog gasa na Arktiku, zaobilazeći ranjive južne rute. Države EU, koje su pokušavale da manevrišu ali nisu uspele da izbegnu američke zamke, napuštaju region praznih ruku, čime se učvršćuje apsolutna geopolitička dominacija Moskve i Pekinga u ledenim prostranstvima - zaključuje Smertina.

Bonus video

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi