Island zalupio vrata EU: Šamar Briselu i upozorenje kandidatima

Island neće ponovo pokrenuti pregovore o članstvu u Evropskoj uniji nakon što je 52,8 odsto građana na referendumu glasalo protiv nastavka pristupnog procesa. Za nastavak pregovora izjasnilo se 47,2 odsto birača, a vlada premijerke Kristrun Frostadotir saopštila je da će poštovati volju građana i da tokom njenog mandata neće vraćati zemlju za pregovarački sto.

Rezultat predstavlja ozbiljan politički udarac za zagovornike proširenja EU. Island nije siromašna niti institucionalno nestabilna država kojoj su članstvo i evropski fondovi neophodni za opstanak. Reč je o bogatoj, demokratskoj i uređenoj zemlji koja je već duboko povezana sa Unijom, ali čiji građani nisu zaključili da bi im punopravno članstvo donelo dovoljno koristi.

Referendum, međutim, nije bio glasanje o neposrednom ulasku Islanda u EU, već o tome da li treba nastaviti ranije prekinute pristupne pregovore. Čak ni eventualna pobeda opcije „da“ ne bi automatski značila članstvo, već bi konačni sporazum ponovo morao da bude iznet pred građane.

Island već koristi veliki deo pogodnosti EU

Islandski slučaj razlikuje se od položaja većine država kandidata. Kao članica Evropskog ekonomskog prostora i Šengena, ova zemlja već ima pristup velikom delu jedinstvenog evropskog tržišta, učestvuje u slobodnom kretanju ljudi, robe, usluga i kapitala i primenjuje značajan deo zakonodavstva EU.

U prethodnom pristupnom procesu Island je otvorio 27 od ukupno 35 pregovaračkih poglavlja, od kojih je 11 bilo privremeno zatvoreno. Pregovori su zaustavljeni 2013. godine, nakon dolaska evroskeptične vlade.

Upravo zbog visokog stepena usklađenosti procenjivalo se da bi novi pregovori mogli da budu završeni znatno brže nego u slučaju država Zapadnog Balkana, Ukrajine ili Moldavije.

Ipak, većina Islanđana očigledno nije videla dovoljno razloga da ono što već ima kroz Evropski ekonomski prostor zameni punopravnim članstvom, koje bi sa sobom donelo i dodatne obaveze.

Ribarstvo presudilo

Jedno od najosetljivijih pitanja bila je kontrola nad ribarstvom, koje predstavlja jedan od stubova islandske privrede i čini gotovo 40 odsto robnog izvoza zemlje.

Protivnici članstva upozoravali su da bi ulazak u EU značio prihvatanje zajedničke evropske politike ribarstva i mogućnost da se odluke o kvotama i korišćenju islandskih voda više ne donose isključivo u Rejkjaviku.

Za stanovnike zemlje koja je decenijama gradila ekonomsku i političku samostalnost na kontroli svojih mora, to nije bilo sporedno pitanje, već pitanje suvereniteta.

– Islanđani nisu glasali protiv Evrope. Kada zemlja već ima jedinstveno tržište, Šengen i otvorene granice, dodatna vrednost mesta za stolom mora da bude veća od cene podele kontrole nad njenim ključnim resursima – ocenio je Mika Altola, poslanik Evropske narodne partije.

Rezultati su pokazali i jasnu geografsku podelu. Rejkjavik je bio jedina oblast u kojoj je većina podržala nastavak pregovora, dok su ruralni delovi zemlje, posebno oni povezani sa ribarstvom, glasali protiv. Izlaznost je bila viša od 82 odsto, što odluci daje snažan demokratski legitimitet.

Evro nije bio dovoljan mamac

Vlada premijerke Frostadotir tvrdila je da bi približavanje EU moglo Islandu da donese veću ekonomsku stabilnost i snažnije bezbednosno uporište u trenutku rastuće nestabilnosti na Arktiku.

Zagovornici pregovora posebno su ukazivali na visoku inflaciju, skupe kredite i nestabilnost islandske krune. Kao jedan od glavnih argumenata pominjana je mogućnost uvođenja evra, koji bi, prema njihovim tvrdnjama, mogao da smanji troškove poslovanja i zaštiti građane od velikih valutnih oscilacija.

Ni bezbednosni argument nije bio zanemarljiv. Rat u Ukrajini, rastuće tenzije na Arktiku i sporovi oko Grenlanda pojačali su raspravu o tome da li bi Island bio sigurniji unutar EU.

Građani su, ipak, procenili da ekonomske i bezbednosne koristi ne nadmašuju rizik od gubitka dela kontrole nad ribarstvom, trgovinskom politikom i drugim pitanjima od nacionalnog značaja.

Ne može se isti model nuditi svima

Brisel će pokušati da rezultat predstavi kao posledicu posebnih islandskih okolnosti, a ne kao presudu politici proširenja. Tačno je da položaj Islanda ne može neposredno da se poredi sa položajem Ukrajine, Moldavije ili država Zapadnog Balkana.

Ukrajina i Moldavija članstvo pre svega vide kao geopolitički i bezbednosni izbor. Za njih je približavanje EU način da se udalje od ruskog uticaja, ojačaju institucije i dobiju pristup velikim evropskim fondovima.

Crna Gora, Albanija, Srbija, Severna Makedonija i Bosna i Hercegovina računaju na veće investicije, lakši pristup tržištu, infrastrukturne projekte i dodatnu političku stabilnost.

Island, međutim, veliki deo tih koristi već ostvaruje bez punopravnog članstva. Zbog toga je i pitanje postavljeno drugačije: ne šta zemlja dobija ulaskom u EU, već da li dodatne koristi opravdavaju prenošenje još jednog dela suvereniteta na Brisel.

Odgovor većine bio je – ne.

Poruka i za Srbiju

Rezultat na Islandu ne znači da će druge države kandidati automatski odustati od evropskog puta, ali pokazuje da EU više ne može da računa na to da je obećanje članstva samo po sebi dovoljan politički cilj.

Posebno je važna poruka državama koje godinama ili decenijama čekaju pred vratima Unije. Turska ima status kandidata od 1999, a pregovore je počela 2005. godine. Srbija pregovara od 2014, Crna Gora od 2012, dok Severna Makedonija na napredak čeka uprkos višegodišnjim ustupcima i promeni imena države.

Za Srbiju islandsko glasanje predstavlja još jedan razlog da se evropske integracije sagledavaju kroz konkretne državne i ekonomske interese, a ne kao cilj koji nema alternativu i cenu.

Ako građani jedne bogate, stabilne i demokratske evropske zemlje procene da im je postojeći nivo saradnje dovoljan, legitimno je da i ostali kandidati jasno izračunaju šta članstvom dobijaju, čega se odriču i da li se uslovi koji im se postavljaju uopšte mogu opravdati stvarnim koristima.

Proširenje potrebno EU koliko i kandidatima

Odluka Islanda dolazi u trenutku kada Brisel proširenje predstavlja kao jedno od svojih najvažnijih geopolitičkih sredstava. Uključivanje Ukrajine, Moldavije i Zapadnog Balkana trebalo bi da ograniči uticaj Rusije i Kine, smanji nestabilnost na evropskim granicama i proširi tržište EU.

Zapadni Balkan ima posebno važan položaj jer predstavlja kopnenu i energetsku vezu između različitih delova kontinenta, dok se gotovo ceo region već nalazi okružen državama članicama EU.

Zbog toga više ne važi jednostavna predstava prema kojoj kandidati mole da budu primljeni, a Brisel određuje uslove. U vremenu novih bezbednosnih podela, proširenje je potrebno i samoj Evropskoj uniji.

Islandsko „ne“ upravo tu činjenicu čini još vidljivijom. Evropska unija moraće da ponudi više od apstraktnih obećanja, dugih pregovora i stalno novih političkih uslova ukoliko želi da ostane privlačna i zemljama koje mogu uspešno da funkcionišu i bez punopravnog članstva.

Referendum na Islandu zato nije kraj evropskog proširenja. Ali jeste upozorenje Briselu da se poverenje i privlačnost ne podrazumevaju — čak ni na severu Evrope.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi