Kako se zapravo živi u Iranu? Politikolog Ljubiša Aćimović za 24sedam otkrio šta je video u zemlji pod sankcijama

Bliski istok je već 12 dana na ivici opšteg sukoba nakon izraelsko-američkog napada na Iran, koji se pripremao nedeljama, a pre koga je godinama trajala negativna propaganda protiv ove zemlje sa ciljem opravdavanja potencijalne vojne operacije.

Zato smo odlučili da dobijemo informacije iz prve ruke i kontaktirali Ljubišu Aćimovića, politikologa iz Banjaluke, koji je pre nekoliko godina proveo dve nedelje u Iranu.

Sarađivao je sa njihovim univerzitetima, ali i upoznao ovu neobičnu zemlju iznutra, njihovu kulturu i ljude koji su ga oduševili svojim znanjem i gostoprimstvom.

Za dve nedelje uspeo je da se upozna sa situacijom u zemlji koja je godinama pod sankcijama i o kojoj se malo šta suštinski zna.

On je za 24sedam govorio o svom iskustvu, svakodnevnom životu Iranaca, ali i snažnoj privrženosti ljudi svojoj državi.

Kaže, medijska slika je potpuno drugačija od onoga što je on video svojim očima.

- U Iranu stvari funkcionišu drugačije nego što se često vidi kroz medijsku sliku. To je društvo sa jakim osećajem za istoriju i državnost - priča Ljubiša i dodaje da je narod vrlo gostoljubiv i otvoren u svakodnevnoj komunikaciji, a posebno u akademskom okruženju u kom je proveo najviše vremena.

Ljubiša Aćimović/Privatna arhiva

- Na univerzitetima u Teheranu, Isfahanu i Mašhadu video sam akademsku zajednicu koja je vrlo organizovana i ambiciozna, iako su izolovani i pod sankcijama. Kada sam razgovarao sa njihovim studentima nije se osećala zatvorenost koja se Iranu često pripisuje, već želja za interakcijom, za razmenom iskustva. Postoji i velika potreba da pokažu da njihova zemlja nije samo ono što se vidi u televizijskim izveštajima.

Kaže, posebno su interesantni mladi ljudi koji su veoma obrazovani, informisani o svemu, ali i često frustrirani sankcijama i ekonomskim prilikama. Zbog svega toga su vrlo kritični prema vlastima, ali kada osete pritisak spolja, priča se potpuno okreće.

- Kada osete spoljašnji pritisak ili napad, vrlo često se aktivira refleks "odbrane države", čak i kod onih koji nisu oduševljeni sistemom. To je taj momenat nacionalne kohezije koji se često potcenjuje - priča Aćimović i dodaje da je Iran sve samo ne standardna država.

Ljubiša Aćimović/Privatna arhiva

- Kada kažem da Iran nije "standardna država", mislim na klasičnu liberalno-demokratsku ili čak tipičnu autoritarnu strukturu. Kjučni stub sistema je vrhovni vođa kao nosilac religijsko-političkog autoriteta, uokviren ustavnim mehanizmima poput izbora kroz Skupštinu eksperata i selekcije kandidata kroz Savet čuvara.

Ipak, ističe da Iran nikako nije zemlja zabrana, već zemlja gostoprimstva, jakog osećaja zajednice i nekog posebnog dostojanstva.

Ljubiša Aćimović/Privatna arhiva

- Čak i kad govore o problemima retko to čine bez samokontrole ili bez osećaja nacionalnog ponosa i taj kontrast je možda i najvažnije razumeti. Iran je zemlja u kojoj su ljudi u isto vreme veoma kritični prema sistemu, ali duboko vezani za svoju istoriju, kulturu i civilizacijsko nasleđe.

Snažan unutrašnji sistem

Ljubiša ističe da je najveći teret za običnog čoveka danas inflacija koja se vidi u svakodnevnom životu.

- Sve je manje zaliha robe kod trgovaca, praznije su kese u prodavnicama i postoji neki osećaj da novac konstantno gubi vrednost. Pad rijala i rast cena su doveli do toga da su mnogi trgovci i vlasnici radnji, posebno u tradicionalnim trgovačkim zonama i bazarima, pozatvarali lokale u znak protesta, a neki i zato što više nisu mogli normalno da posluju. 

Zato je gotovina postala nepraktična jer bi ljudi morali da nose ogromnu količinu novca za kupovinu osnovnih potrepština. Zato je Iran razvio snažan unutrašnji sistem kartičnog plaćanja, pa su kartice i POS terminali postali deo svakodnevnog života.

Ljubiša Aćimović/Privatna arhiva

- Svuda ih ima, čak i tamo gde ih stranac najmanje očekuje! Mreža terminala postala je gotovo sveprisutna, a posebno je fascinantno to što se terminali za plaćanje karticama mogu pronaći i u najzabačenijim delovima zemlje, kao što su pustinje - priča Ljubiša i dodaje da je to odličan primer paradoksa ove zemlje.

- Iran se bori sa teškom inflacijom, sankcijama i ekonomskom iscrpljenošću, a istovremeno pokazuje izuzetnu unutrašnju prilagodljivost i inovativnost. Dok novac gubi vrednost, sistem pokušava da barem tehnički olakša život ljudima.

Ideja žrtve ključna u Iranu

Osim svakodnevnih poteškoća sa kojima se nosi narod Irana, Ljubiša nam priča da je fascinatna i njihova politička, ali i duhovna i istorijska svest koja mnogo toga što se tiče ove zemlje i suštinski objašnjava.

- Da bi se razumeo Iran, mora se razumeti da je šiitska duhovna i istorijska svest u velikoj meri zasnovana na ideji žrtve. Zato im je jako bitna bitka kod Kerbele iz 680. godine koja u toj tradiciji nije samo religijski događaj iz prošlosti, već trajni obrazac mišljenja. Ističe važnost stradanja, odricanja i istrajnosti kao sastavog dela borbe za istinu i pravdu.

Ljubiša Aćimović/Privatna arhiva

Zbog toga je shvatanje žrtve u Iranu jako važno jer ona nije nešto od čega se beži već isključivo moralna obaveza svakog Iranca.

- Taj osećaj istorijskog zaveta duboko je prisutan u kolektivnoj svesti i objašnjava zašto veliki deo društva lakše podnosi teškoće, sankcije, gubitke i razne oblike pritiska, verujući da svaka žrtva ima svoje više značenje.

Zbog toga smatra i da smrt ajatolaha Alija Hamneja nije samo obična vest o kraju jednog vladara, već je ovaj događaj postao nešto mnogo veće. U zemlji u kojoj šiitska religijska tradicija duboko počiva na sećanju na žrtvu, stradanje i mučeništvo, pogibija vrhovnog vođe nije predstavljena samo kao državni udarac, već i kao nastavak jednog dugog istorijskog narativa o ceni opstanka i otpora.

Tako je za jedne ajatolah postao šehid revolucije, a za druge je njegova smrt označila kraj jedne teške epohe. Upravo između te dve slike danas se lomi i savremeni Iran, naglašava Aćimović.

O dolasku novog vođe na vlast

Kada je Iran ostao bez Alija Hamneja, nije ostao bez sistema, naglašava naš sagovornik.

- U trenutku najveće spoljne opasnosti i unutrašnje napetosti, Islamska Republika posegnula je za najtvrđim mogućim odgovorom. Na čelo države došao je Modžtaba Hamnej. I, sin pokojnog vođe, čovek koji je dugo bio u senci, a sada je iz nje izašao kao novi vrhovni autoritet Irana. Modžtaba Hamnej nije političar klasičnog tipa. Nije gradio javnu popularnost kroz izbore, niti je bio lice reformi. Njegova moć godinama je rasla iza kulisa, kroz bliskost sa strukturama bezbednosti, Revolucionarnom gardom i očevim kabinetom, gde je važio za svojevrsnog “čuvara vrata” sistema, nikada nije imao formalnu državnu funkciju, ali je ipak stekao dubok uticaj u političkom i bezbednosnom aparatu, posebno kroz veze sa IRGC-om - objašnjava Ljubiša.

Tanjug/AP Photo/Vahid Salemi

Njegovo stupanje na vrh države je zapravo poruka da Teheran bira tvrđi kurs, odnosno još jače oslanjanje na silu i manje prostora za kompromis sa Zapadom.

- Modžtaba ne dolazi kao vođa pomirenja, nego kao naslednik jedne logike otpora, osvete i izdržljivosti. U njegovoj biografiji danas je sabrano sve ono što je Iran postao - rat, ideologija, porodično nasleđe i država koja pokušava da preživi pod opsadom - priča Aćimović i dodaje da je imenovanje Modžtabe došlo posle ubistva njegovog oca u američko-izraelskom udaru, u trenutku kada je zemlja već bila pod pritiskom rata, duboke inflacije, valutnog sloma i rastućeg siromaštva.

Zato njegov dolazak na vlast nije samo smena, već simbol da je Iran odlučio da se zatvori još čvršće oko vlastitog jezgra, zaključuje Aćimović za 24sedam.

Bonus video:

 

 

 

 

 

 

 

 

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi