Zaporožje je još u 17. veku bilo rusko: Sporazum sa Kozacima potpisan 18. januara izazvao je Rusko-poljski rat

Perejaslavski sporazum, akt koji je potpisan 18. januara 1654. u ukrajinskom Perejaslav, označio je prelazak Zaporoške oblasti pod kontrolu Rusije, kada se kozački hetman (titula najvišeg vojnog komandanta u Poljsko-litvanskoj državnoj zajednici, po važnosti odmah iza titule kralja) Bogdan Hmeljnicki zakleo ruskom caru na vernost u zamenu za zaštitu Ruskog carstva.

Hetman zaporoških Kozaka vodio je pobunu protiv poljske vlasti u Ukrajini od 1648. Godine 1651, suočen sa rastućom pretnjom iz Poljske i napušten od strane tatarskih saveznika, Hmeljnicki je zatražio od cara da preuzme Ukrajinu kao autonomno vojvodstvo pod zaštitom Rusije. Rusi nisu bili voljni da uđu u takav sporazum i tek je u oktobru 1653. ruski zemski sabor odobrio zahtev i Aleksej I Mihajlovič je kod Kozaka poslao delegaciju, na čelu sa Vasilijem Vasiljevičem Buturlinom.

Međutim, tek nakon što su Kozaci pretrpeli katastrofalan vojni poraz u decembru 1653. rada je primila moskovsku delegaciju u Perejaslavu i formalno se potčinila „carevoj ruci“. Dva meseca kasnije, u mart 1654, u Moskvi su pregovarani detalji unije.

Kozacima je dat veliki stepen autonomije i oni su, kao i druge društvene grupe u Ukrajini, zadržali sva prava i privilegije koje su uživali pod poljskom vlašću. Međutim, ujedinjenje Ukrajine sa Rusijom za Poljsku je bilo neprihvatljivo, pa je to bio povod za izbijanje Rusko-poljskog rata (Trinaestogodišnji rat) koji se završio podelom Ukrajine između Poljske i Rusije.

Tačna priroda odnosa predviđenih sporazumom između Kozaka i Rusije predmet je naučnih kontroverzi. 

Wikimedia/Boris Chorikov

Rat je okončan 13 godina kasnije, 1686. Rusija i Poljska postpisale su Ugovor o večnom miru kojim je ponovo potvrđen suverenitet Rusije nad zemljama Zaporoškom oblašću Seči i teritorijama levo od obale Dnjepra, kao i nad gradom Kijevom.

Pozadina pregovora

U januaru 1648. godine u Zaporožju je počeo veliki antipoljski ustanak koji je predvodio Bogdan Hmeljnicki. Uz podršku narodnih masa i Krimskog kanata, pobunjenici su izvojevali niz pobeda nad vladinim snagama Poljsko-litvanske zajednice tražeći povećanje kozačkog registra (koji se finansira iz državne kase), slabljenje poljskog aristokratskog ugnjetavanja, ugnjetavanja od strane Jevreja koji su upravljali imanjima, kao i oporavak položaja pravoslavne crkve na sopstvenoj teritoriji. Međutim, autonomija koju je Hmeljnicki dobio našla se pod znakom pitanja između tri velike sile: Poljsko-litvanske državne zajednice, Ruskog carstva i Otomanskog carstva.

Kao glavni vođa ustanka, Bogdan Hmeljnicki nije mogao da proglasi nezavisnost jer nije bio legitimni monarh, a takvog kandidata nije bilo među ostalim vođama ustanka. S obzirom na ekonomske i ljudske resurse, pobuna se odvijala u oblastima koje su pripadale poljskoj kruni, Kijevskom, Černjihovskom i Braclavskom vojvodstvu. Krimski kan, jedini saveznik, nije bio zainteresovan za odlučujuću pobedu Kozaka.

Pripreme za pregovore

Veruje se da su pregovori o ujedinjenju Zaporoške zemlje sa Rusijom počeli još u junu 1648. Takva ideja je uobičajena među sovjetskim istoričarima Ukrajine i Rusije kao što je Nikola Petrovski. Mnogi drugi ukrajinski istoričari među kojima su Ivan Kripjakevič, Dmitrij Ilovajski, Miron Korduba, Valerij Smolij i drugi tumače pregovore kao pokušaj da se car privuče vojnoj podršci Kozaka i motiviše ga za borbu za poljsku krunu koja je postala dostupna nakon smrti Vladislava IV Vase.

Zemski sabor 1653. godine, koji je održan u Moskvi u jesen, doneo je odluku o uključivanju Ukrajine u sastav Rusije, a 2. novembra 1653. moskovska vlada je objavila rat Poljsko-litvanskoj zajednici. Za vođenje pregovora između dve države iz Moskve je otišla velika delegacija na čelu sa Vasilijem Buturlinom.

Perejaslavski sporazum i autonomna kozačka država

Na sastanku saveta zaporoških Kozaka i Vasilija Buturlina 18. januara trebalo je da se pokažu jedinstvo i odlučnost „ruske nacije“. Vojne starešine i predstavnici pukova, plemića i meštana slušali su govor kozačkog hetmana Bogdana Hmeljnickog, koji je izložio neophodnost traženja ruske zaštite, sa čim su se okupljeni složili.

Ugovor, koji je inicirao Buturlin kasnije istog dana, pozivao je na zaštitu kozačke države od strane cara i bio je zamišljen kao akt zvaničnog odvajanja Ukrajine od Poljsko-litvanske zajednice (ukrajinska nezavisnost je neformalno proglašena ranije tokom ustanka Hmeljnickog).

Kozačke vođe su uzalud pokušavale da od Buturlina iznude ikakve obavezujuće deklaracije - izaslanik je to odbio, tvrdeći da nema ovlašćenja i rešavanje konkretnih pitanja odložio je pozivajući se na buduće carske odluke, za koje je očekivao da će biti povoljne za Kozake. Hmeljnicki i mnogi Ukrajinci (ukupno 127.000, uključujući 64.000 Kozaka, prema ruskom izvoru) na kraju su se zakleli na vernost caru. U mnogim ukrajinskim gradovima stanovnici su išli na centralni trg da polože zakletvu. Deo pravoslavnog sveštenstva položio je zakletvu tek posle dužeg otpora, a neke kozačke vođe nisu je položile.

Wikimedia/Juliusz Kossak

Rusi su pristali na većinu ukrajinskih zahteva, dajući kozačkoj državi široku autonomiju, veliki kozački registar i očuvanje statusa kijevskog pravoslavnog mitropolita, koji bi stalno podnosio izveštaje carigradskom patrijarhu (a ne Moskvi). Kozačkom hetmanu bilo je zabranjeno da vodi nezavisnu spoljnu politiku, posebno u odnosu na Poljsko-litvansku zajednicu i Otomansko carstvo, pošto se Rusko carstvo sada obavezalo da će braniti ove teritorije. Tako je rešen status Ukrajine, koju su pregovarači videli kao deo zajednice sa ruskom državom (a ne Poljskom).

Naizgled velikodušne odredbe Perejaslavskog sporazuma ubrzo su potkopane praktičnom politikom, imperijalnom politikom Moskve i manevrisanjem samog Hmeljnickog. Razočaran Vilninskim primirjem (1656) i drugim ruskim potezima, pokušao je da izvuče hetmanat iz zavisnosti. Perejaslavski ugovor je doveo do izbijanja rusko-poljskog rata (1654-1667) i 1667. do Andrusovskog primirja, kojim je istočnu Ukrajinu Poljska ustupila Rusiji. Kozački hetmanat, autonomna ukrajinska država koju je osnovao Hmeljnicki, kasnije je bila ograničena na levu obalu Dnjepra i postojao je pod Ruskim carstvom sve ga nije uništila Rusija 1764-1775.

Istorijske posledice

Konačna posledica po hetmanat bilo je raspuštanje zaporoške vojske 1775. i nametanje kmetstva u regionu.

Za Rusiju sporazum je na kraju doveo do potpunog uključivanja hetmanata u rusku državu. Rusija, koja je u to vreme bila jedini deo nekadašnje države Kijevska Rus u kojoj nije dominirala strana sila, smatrala je sebe naslednikom Kijevske Rusije i ujediniteljem svih ruskih zemalja. Kasnije, u 20. veku, Perejaslavski sabor je zvanično posmatran i nazivan aktom „ponovnog ujedinjenja Ukrajine sa Rusijom“.

Profimedia

Ugovor je bio politički plan za spas Ukrajine od poljske dominacije. Za Poljsko-litvansku zajednicu sporazum je bio jedan od ranih znakova postepenog slabljenje njene moći i konačnog propadanja do kraja 18. veka.

Godine 1954. proslava godišnjice uključivala je prenos Krima iz Ruske Sovjetske Republike u Ukrajinsku Sovjetsku Republiku Sovjetskog Saveza.

Nakon proslave 350. godišnjice tog događaja, 2004, administracija ukrajinskog predsednika Leonida Kučme odredila je 18. januar kao zvanični datum obeležavanja tog događaja, a 10 godina kasnije Krim se vratio Rusiji.

Odluku usvojenu u Perejaslavu ukrajinski nacionalisti vide kao tužnu priliku i izgubljenu šansu za ukrajinsku nezavisnost. Od tada je Ukrajina je bila nezavisna isključivo tokom Ruskog građanskog rata, a potom i nakon raspada SSSR. Proruske ukrajinske stranke proslavljaju datum ovog događaja i obnavljaju pozive na ponovno ujedinjenje tri istočnoslovenska naroda: Rusije, Ukrajine i Belorusije.

Bonus video

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi