Da li bi manji broj letova mogao da spasi planetu? Klimatski aktivisti imaju nekoliko predloga

Nije novost da letenje avionima negativno utiče na životnu sredinu. Povratni let od Lisabona do Njujorka emituje u atmosferu skoro istu količinu ugljen-dioksida kao prosečna osoba u Evropskoj uniji koja greje svoj dom tokom cele godine.

U poređenju sa kopnenim transportom, avionu je potrebno mnogo više energije, kaže Agnes Jočer, profesorka na Tehničkom univerzitetu u Minhenu, koja je istraživala održive načine kretanja u budućnosti.

U izveštaju iz 2019. o smanjenju emisija kroz promenu ponašanja Ričard Karmajkl, istraživač društvenih nauka na Imperijalnom koledžu u Londonu, primetio je da je letenje „jedinstvena aktivnost sa velikim uticajem“ i „najbrži i najjeftiniji način za potrošača da poveća svoj ugljenični otisak".

Umesto da ograniči putnike da lete, Karmajkl je predložio alternativu: ograničiti pogodnosti koje putnici dobijaju od avio-kompanija. Među njegovim preporukama nalazi se i potpuna zabrana vazdušnih milja i programa lojalnosti za česte putnike, za koje kaže da podstiču „preterano” letenje.

Prema jednoj proceni, putovanja sa vazdušnim miljama čine oko 10 odsto ukupnih rezervacija. Ali da li bi otklanjanje ovih planova moglo da obuzda rastuće emisije avijacije ili takva politika ne bi urodila plodom?

Letenje radi letenja

Programi lojalnosti u avijaciji stari su oko 40 godina. Teksas internešenel erlajnz, sada nefunkcionalni avio-prevoznik, stvorio je prvi 1979. godine. U to vreme vlade su ublažavale ograničenja u pogledu toga koji avio-prevoznici mogu da lete, gde mogu da lete i kada, tako da se konkurencija među prevoznicima pojačala.

Profimedia

Rukovodiocima avio-kompanija bili su potrebni novi načini da unaprede svoj brend. Jedno rešenja bilo je da se putnicima ponudi nešto dodatno kako bi se osigurala njihova lojalnost.

Putnici koji su redovni zaradili bi „milje“ na osnovu toga koliko često i koliko daleko lete, koje bi potom mogle da se zamene za dodatno putovanje. Iako su ovi programi od tada evoluirali (današnji letači se takođe nagrađuju na osnovu toga koliko potroše), osnovna premisa ostaje ista.

Neki klimatski aktivisti sugerišu da je vreme da se ove šeme ukinu.

- Poslednja stvar koju bi trebalo da uradimo jeste da nagradimo one koji često lete. Programi za česte letače nisu fer prema klimi i većini ljudi širom sveta koji skoro nikada ne lete. Ne možemo dozvoliti da avio-kompanije podstiču životni stil koji uništava planetu dok primaju velike poreze i subvencije i pune džepove prodajom više karata - kaže Hervig Šuster, aktivista za transport Grinpisa.

Putnici prelete svet četiri milijarde puta godišnje. Svaki od njih može da bira između više od 22.000 ruta kojima leti preko 25.000 komercijalnih aviona koji zajedno čine preko 42 miliona letova. To dovodi do biliona pređenih milja širom sveta, što je potencijalni rudnik zlata za česte letače kojima se često prevoznici dodvoravaju.

Neiskorišćene milje

Ispostavilo se da je skupljanje milja jedno, a njihovo korišćenje drugo. Iako deluje iznenađujuće, veliki broj milja se ne koristi.

Profimedia

Severnoamerička avio-kompanija Erlajnz for Amerika odbila je da komentariše koji broj milja se ne koristi, ali je globalna konsultantska kompanija Makinsi izračunala da do 30 odsto svih vazdušnih milja ostane neiskorišćeno: procenjuje se da preko 30 biliona milja za česte letove trenutno stoji nepotrošeno na računima (što je dovoljno da omogući besplatan let u jednom pravcu za skoro sve četiri milijarde putnika koji lete tokom godinu dana).

Postoji nekoliko razloga za to što milje nisu iskorišćene. Ponekad one isteknu, a ponekad letači nemaju dovoljno milja da stignu tamo gde žele. A kada konačno imaju dovoljno milja, pronalaženje „prostora za nagradu“ - sedišta u avionu koje se može rezervisati kako bi se iskoristile sakupljene milje - može biti izazov.

Slično tome, kada se koriste milje, letači imaju više izbora na koje vrste nagrada će one da se troše. Umesto da rezervišu samo besplatno putovanje, sada putnici imaju mnogo drugih izbora. Putnici mogu da se odluče za noćenje u hotelima, poklon-kartice ili čak fudbalske majice.

Tu je i opcija za let u premijum kabini, a sa dovoljno prikupljenih milja možete da zameniti i mesto sedenja, da iz zadnjeg dela aviona pređete u prednji ili čak u drugu klasu.

Letenje prvom ili poslovnom klasom, međutim, može imati daleko veći uticaj na emisije ugljendioksida nego ekonomično letenje jer obuhvata više prostora u avionu, što znači više emisija po osobi. Međunarodni savet za čist transport (ICCT) procenjuje da ovakvi letovi dovode do dva do tri puta više emisija po putniku od letova u ekonomskoj klasi, u zavisnosti od tipa aviona.

Sve u svemu, međutim, ne koriste se sve milje, ne koriste se sve milje za letenje, a kada se koriste, ponekad se koriste da letenje bude udobnije.

 

Profimedia

Ako bi svaki putnik unovčio svoje nepotrošene milje, emisije ugljenika bi skočile. Ta putovanja se mogu preduzeti samo ako se milje mogu iskoristiti bez ograničenja (npr. za bilo koji let, u bilo koje vreme, bez ikakvih dodatnih naknada), a rukovodioci avio-kompanija staraju se da to skoro nikada ne bude slučaj.

Putnici koji plaćaju prevoz vredniji su za prevoznike od besplatnih letača. Ako avio-kompanija misli da se sedište može prodati za više od ekvivalentnih milja, to će otežati trgovinu miljama za to sedište, ako ne i onemogućiti je.

Podaci govore u prilog tome. Vremenom je udeo letova plaćenih u miljama opao, a nedavni eksperiment Si-Bi-Es njuza u SAD otkrio je da 45 dana zaredom nema raspoloživih sedišta za prikupljene milje na ključnim tržištima.

Karmajkl kaže da podržava letove na kojima su avioni puni, umesto da lete sa praznim sedištima, jer je to efikasnije. Ali bi više naše pažnje trebalo da zahetva „način na koji se to postiže", kaže on. Takođe je potreban rad da se vidi koje milje i šeme nagrađivanja podstiču dodatno letenje, dodaje on.

Karmajkl i drugi takođe naglašavaju potrebu za smanjenjem energetski intenzivnih aktivnosti poput letenja u potpunosti. Međunarodna agencija za energiju, na primer, ukazala je na potrebu da se smanji potražnja za letenjem putem mera kao što su porezi na letove sa ciljem dostizanja nulta emisija do 2050.

Foto: Wikipedia

Neki aktivisti i istraživači pozvali su na politiku koja bi iznosila sušta suprotnost nagradama za česte letače - „namet za česte letače“, koji bi podrazumevao da što više neko leti, to veći porez mora da plati na svakom letu.

Ali da li bi se putnici u vazdušnom saobraćaju ikada složili sa merama za smanjenje letenja? Tako misli Lucia Reisch, profesor bihejvioralne ekonomije i politike na Univerzitetu u Kembridžu.

- Proteklih godina je primećena opšta tendencija potrošača da budu više zainteresovani za održivu potrošnju i da se više angažuju u njoj - kaže Lusija Rejh, profesorka bihejvioralne ekonomije i politike na Univerzitetu u Kembridžu.

Pored poreza ili propisa, takozvani „meki politički alati“, kao što je jednostavno pružanje informacija ljudima ili podsticanje da manje lete, jedan su od načina da se to uradi, kaže ona, i „mogu biti veoma uspešni, efikasni i često veoma prihvaćeni“.

Programi čestih letača mogu izgledati kao očigledna meta, ali u stvarnosti je njihov doprinos emisijama iz avijacije mali u poređenju sa smanjenjem emisija koje je potrebno da postignemo.

 

Bonus video

 

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi