Plan koji nedostaje: Šta bi čovečanstvo uradilo kada bi stupilo u kontakt sa vanzemaljcima?

Dokazi o postojanju vanzemaljaca još uvek nisu pronađeni ili bar nisu dostupni širokoj javnosti, a sve što ćemo pronaći u bliskoj budućnosti verovatno će se sastojati od znakova mikrobnog života koji su možda nekada postojali na Marsu pre nego od humanoidnih bića prikazanih u filmovima i televizijskim emisijama.

Mnogi veruju da je velika verovatnoća da u ogromnom univerzumu postoje inteligentni vanzemaljci, ali je iznenađujuće to što ne postoji plan kojim bi se Zemljani vodili u slučaju susreta sa stanovnicima druge planete.

- Pronalaženje života ili uspostavljanje kontakta uvek će biti malo verovatni do dana kada se to bude desilo - kazao je Džon Zarnecki, profesor emeritus svemirskih nauka na Otvorenom univerzitetu u Velikoj Britaniji.

- To me podseća na egzoplanete: kad sam bio mladi istraživač, to je bila tema o kojoj smo razgovarali, i svi smo sumnjali da egzoplanete postoje, ali nije bilo šanse da ih ikada pronađemo jer je to tehnički bilo previše teško. Sada znamo da egzoplanete postoje, a neke bi čak mogle da imaju razvijene oblike života jer na njima ima vode.

S obzirom na to da je potraga za vanzemaljskim životom u toku i da postoji mogućnost da na njega naiđemo, nije naodmet razmotriti način na koji bi čovečanstvo moglo da reaguje ako ikad bude došlo do uspostavljanja kontakta, posebno imajući u vidu da bi inteligentna vanzemaljska vrsta verovatno bila znatno drugačija od naše ljudske.

Prava vanzemaljaca

Pixabay

Za sada deluje, u čemu su složni i pisci i kreatori filmova, da je većina uverena da se ljudi ne bi dobro odnosili prema vanzemaljcima. Taj utisak možda postoji zbog tog ašto se kroz istoriju pokazalo da davanje prava stanovnicima ove planete, ljudskih ili drugih, nije bilo plodonosno niti adekvatno sprovedeno, bar u prvi mah.

Dodeljivanje neotuđivih, univerzalnih prava, odnosno prava zagarantovanih svim ljudima bez obzira na sve, međunarodna zajednica je ugradila u zakon kroz Univerzalnu deklaraciju o ljudskim pravima 1948. nakon užasa Drugog svetskog rata.

Međutim, osim sankcija, postoje ograničena sredstva za sprovođenje ovih prava čak i za ljude. Dok ovi zakoni navode da bi ljudi trebalo da imaju prava poput slobode, koja su data svakom od nas od rođenja do smrti, neki politički filozofi sugerišu da u praksi ona postoje samo na papiru.

Nagoveštaj o tome kako bismo mogli da se odnosimo prema vanzemaljcima sa kojima bismo mogli da imamo može se naći u pravima koja smo dali neljudskim vrstama na našoj planeti. Iako mnoge zemlje sada priznaju životinje u rasponu od gorila do vrana kao osećajne, grupe za prava životinja tek nedavno se napravile određeni pravni napredak u davanju „prava“ životinjama na osnovu ovog merila - slobodno definisanog kao sposobnosti da se iskuse udobnost ili tuga.

Neki etičari već razmišljaju kako bi se prava potpuno nepoznate vanzemaljske vrste uklopila u naše pravne i etičke okvire, ali je bilo veoma malo otvorene međunarodne diskusije koja se ticala vanzemaljaca. Pitanje je na sednici Generalne skupštine Ujedinjenih nacija 1977. pokrenuo premijer Grenade Erik M. Gejri, koji je verovao da su neidentifikovani leteći objekti možda znaci neprijateljskog vanzemaljskog života na našoj planeti, i predložio je osnivanje zvaničnog istražnog tela kroz UN. Ali nikakva politika nije usvojena, a britanske diplomate su ga pritiskale da odustane od te teme, pre nego što je svrgnut u puču sledeće godine.

Profimedia

Neke vlade se ipak interesuju. Još 1999. godine, novinarka Lesli Kin objavila je francuski dosije o NLO koji pokazuje da generali i admirali veruju da neobjašnjivi fenomeni mogu biti vanzemaljski. Ranije ove godine, prvi put u nekoliko decenija, američki Kongres je javno raspravljao o tome šta da uradi sa ovim misterioznim letećim objektima, iako nema dokaza da su vanzemaljskog porekla.

Džil Stjuart, specijalista za pravo svemira na Londonskoj školi ekonomije, ne veruje da će ljudi stupiti u kontakt sa vanzemaljcima tokom našeg života. Ali ona i dalje misli da je tema vredna razgovora s obzirom na to šta bismo uradili u ovoj situaciji.

- Pretražujemo univerzum da bismo otkrili sebe, jer nas to tera da razmislimo o tome kako se odnosimo jedni prema drugima, kako se odnosimo prema svom okruženju i kako se odnosimo prema drugim vrstama i ljudima. Ovi scenariji fokusirani na budućnost možda se nikada neće dogoditi, ali ceo proces ima vrednost sam po sebi - rekla je ona.

Nepostojanje plana

Ne postoje međunarodni sporazumi ili mehanizmi za to kako bi čovečanstvo reagovalo na susret sa inteligantnim vanzemaljcima, kaže Niklas Hedman, izvršni direktor Kancelarije UN za svemirska pitanja. Ujedinjene nacije bi, kao "glavna globalna međuvladina organizacija", bile pogodne za takve mehanizme, dodaje on, ali se na kraju akcija i debata "svode na volju država članica".

Trenutno se svo međunarodno svemirsko pravo odnosi na ljudske aktivnosti, kaže Hedman. Prvi sporazum o svemiru potpisali su 1967. Velika Britanija, Sovjetski Savez i SAD preko UN, kao odgovor na razvoj interkontinentalnih balističkih projektila, koji bi mogli da dosegnu ciljeve u svemiru. On služi kao osnova za sve postojeće zakone o svemiru, koji su se vremenom razvijali kako su se pojavljivale nove mogućnosti i pitanja vezana za svemir.

Profimedia

Svih pet glavnih svemirskih sporazuma, koji sada pokrivaju sve, od zabrane korišćenja oružja do odgovornosti za štetu i otpad koji prave svemirske nacije, usredsređeno je na ono što ljudi rade u svemiru i način na koji to utiče na druge ljude.

Grupa za potragu za inteligentnim vanzemaljcima na Međunarodnoj akademiji za astronautiku usvojila je okvir za post-detekciju 2010. godine, nadovezujući se na decenije debata. U slučaju bilo kakvog otkrivanja signala inteligentnog vanzemaljskog života, on preporučuje stvaranje foruma za međunarodnu koordinaciju kroz UN i njihov Komitet za miroljubivo korišćenje svemira.

Stjuart veruje da je malo verovatno da će se bilo koji široko prihvaćen međunarodni okvir razviti dok to ne bude potrebno.

Jedno od glavnih pitanja u ovom slučaju bila bi namera vanzemaljaca: ukratko, da li su dobroćudni ili neprijateljski raspoloženi. Ovo dovodi do debate o tome da li treba da aktivno pokušavamo da kontaktiramo vanzemaljce ili pasivno tražimo signale njihovog postojanja, kaže Stjuart - što je stalno sporno pitanje među stručnjacima za svemir.

Šta bi se desilo kada bi leteći tanjir iznenada sleteo negde na Zemlji? Protokoli nisu postavljeni ili čak predloženi, ali hipotetički, moguće je da bi država u koju je sleteo morala da vodi početne diskusije o tome kako da odgovori, kaže Stjuart.

- Ne bi postojao nikakav presedan ili pravna pozadina da bi postojala odgovornost“, kaže Stjuart, dodajući da ako je NLO oboren i sleteo u nacionalnu državu, može doći do slučaja da bi zemlja trebalo da preuzme odgovornost za ispasti.

Profimedia

U dokumentu za Kraljevsko društvo iz 2011. o „nadzemaljskim poslovima“, bivši direktor Mazlan Otman je predložio da bi interes zemalja u borbi protiv opasnosti od objekata blizu Zemlje - to jest asteroida - mogao da ponudi model za međunarodnu saradnju ako bi ikada bilo utvrđeno postojanje vanzemaljskog života ili inteligencije.

Sa malo usaglašenih principa o tome kako bismo se kolektivno odnosili prema vanzemaljcima na koje naiđemo, jedan pristup bi mogao biti jednostavna primena prava koja su data ljudima. Uklapanje ovoga u postojeći pravni okvir imalo bi smisla, kaže Stjuart.

Razumna je pretpostavka da bi bilo koja vrsta koja bi mogla da putuje na Zemlju bila visokog nivoa inteligencije i osećaja i da bi stoga trebalo da bude tretirana kao i ljudi. Ovo bi moglo podržati predlog da se „ljudska prava“ razviju u „prava osećaja“.

Takođe bismo morali da uzmemo u obzir različite vrste moguće inteligencije i osećaja. Čak i na našoj planeti postoje razne vrste inteligencije koje tek počinjemo da prepoznajemo. Nastavlja se debata o tome da li hobotnice, dugo poznate po svojoj inteligenciji, takođe imaju svest i mogu li da osete bol. U međuvremenu, neka otrkieć mikrobiologije ukazuju na to da neke gljive pokazuju aspekte inteligencije, kao što je sposobnost da uče i učestvuju u donošenju odluka.

Osećajnost vanzemaljaca

- Mogu li vanzemaljci da pate? Ako mogu, trebalo bi da imamo neku moralnu obavezu prema njima, pa možda čak i da gradimo zakonske okvire na osnovu toga - kaže Suzan Blekmor, pisac i gostujući profesor na Univerzitetu Plimut u Velikoj Britaniji, koji istražuje svest.

Profimedia

Etičar Piter Singer, koji je pisao na temu neotuđivih prava vanzemaljaca, kao i životinja, kaže da bi osećajnost na kraju bila ključno razmatranje.

- Pod pretpostavkom da je vanzemaljsko biće čulno, u smislu sposobno da doživi bol i zadovoljstvo, i da ima druge želje i interesovanja za koje bi nam moglo trebati neko vreme da ih utvrdimo, osnovni etički princip koji treba da primenimo jeste jednako razmatranje sličnih interesa - kaže on.

Ovaj termin, zasnovan na konceptu koji je Singer izneo 1979. godine, znači da sva bića sposobna da uživaju ili pate zaslužuju da se njihovi interesi podjednako uzmu u obzir u bilo kojoj moralnoj odluci koja ih pogađa.

- Drugim rečima, bol vanzemaljaca se računa koliko i bol Zemljana - naglašava on.

Ovde bi teško bilo utvrditi koji su interesi vanzemaljaca, dodaje on.

- Mnogo bi zavisilo od kognitivnih kapaciteta vanzemaljaca, koji mogu biti daleko napredniji od onih kod delfina ili ljudi, što se toga tiče, a ako su oni daleko napredniji od naših, možda nećemo moći da ih shvatimo - zaključio je on.

Projekat za neljudska prava, američka organizacija koja ima za cilj da obezbedi prava za životinje, veruje da je polazna tačka za ova prava autonomija, koncept koji se ceni u američkim sudovima, što znači da pojedinac ima mogućnost da bira šta da radi, gde da ide, kako postupa i sećanje na događaje koji su se ranije dogodili. U međuvremenu, svest je suviše široka kategorija da bi služila kao pravni kriterijum za prava, jer se niko ne slaže oko toga šta ona zapravo obuhvata.

Pixabay

- Danas, barem u SAD, svaki čovek se rađa sa neotuđivim pravom na slobodu, ali nije uvek bio slučaj da svi ljudi imaju to pravo. Bilo je potrebno mnogo godina, bio je potreban građanski rat i ogromna količina borbe da bi svaki čovek imao jednake uslove u pogledu prava na telesnu slobodu i integritet - kaže Džejk Dejvis, advokat u Projektu za neljudska prava.

- Želja mi je da, kada bi vanzemaljska vrsta doprla do nas, u slučaju da nije neprijateljski raspoložena, ne odlučimo da samo pretpostavimo da se poput neosećajnih životinja i da pomislimo da bismo mogli da radimo šta god želimo, jer smo ljudi, a oni nisu. Moja želja bi bila da ih ocenimo kao jednake u meri u kojoj pokažu te sposobnosti i da odatle krenemo - dodao je on.

Prema Lori Marino, bivšoj direktorki Projekta za neljudska prava, čak su i inteligencija i osećaj teški pojmovi oko kojih se stručnjaci mogu složiti.

- Oba koncepta su nejasna. Ali bila bih sigurna da kažem da je inteligencija način na koji čovek obrađuje informacije, a osećajnost sposobnost da osećamo i budemo svesni osećanja - rekla je ona.

U slučaju pronalaska višećelijskih organizama na drugoj planeti, pod uslovom da se kreću, moglo bi se pretpostaviti da su oni inteligentni i razumni, tvrdi ona, ističući da će im biti potreban neki oblik inteligencije da bi uopšte postojali.

- Trebalo bi da pretpostavimo da su oni osećajni i da su stoga sposobni da pate i da ih ostavimo na miru. Naravno da nisam toliko naivna da mislim da ćemo to uraditi, ali to je ono što bi bilo moralno da uradimo - kazala je Marino.

Ako vanzemaljci supeju da stignu do naše planete, možda njihova prava nisu stvar o kojoj bi trebalo da brinemo.

Pixabay

Set Šostak, viši astronom Instituta Seti, neprofitne istraživačke organizacije koja ima za cilj da razume i objasni poreklo i prirodu života u univerzumu, optimista je u pogledu nekog kontakta sa vanzemaljcima tokom našeg života, ali ističe da je važno razlikovati dve vrste kontakta, kaže on.

Verovatnije je da bismo primili znakove i signale od tehnološki naprednih civilizacija nego da bi nas neki vanzemaljac posetio. Kada bismo primili signale, ne bi bilo velike hitnosti, jer bi bilo kom signalu koji pošaljemo trebalo toliko dugo da stigne da bismo imali dovoljno vremena da razmislimo o načinu na koji ćemo reagovati.

Poseta vanzemaljaca bi, međutim, značila da vanzemaljska civilizacija ima pristup tehnologiji daleko naprednijoj od naše.

- Ako stignu lično, kupiću dosta smrznute pice i krenuti u brda. Ako oni mogu da stignu ovde, za razliku od prenošenja poruke, oni su mnogo napredniji od nas - rekao je Šostak, naglašavajući da bi tada prikladnije pitanje bilo da li bi nam naši novi vanzemaljski gospodari omogućili prava?

- Šta ćemo ako budu agresivni? To bi bilo kao da neandertalci pokušavaju da se mere sa američkim vazduhoplovnim snagama: neandertalci bi mogli da imaju vrhunski osmišljenu politiku, ali to ne bi bilo važno - zaključio je on.

Bonus video

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi