Piksijeva harizma polako osvaja Srbiju, fali mu jedna stvar da bi dostigao Antića

Reprezentaciju Srbije od vize za SP u Kataru sledeće godine deli još 90 minuta igre u Lisabonu. Izbor ne postoji. Piksijevoj ekipi igra samo dvojka u prestonici Portugala protiv Kristijana Ronalda i drugova, što neće biti jednostavan zadatak ako se uzme u obzir da je naš nacionalni tim u poslednjih 20 godina samo jednom pobedio tim iz Top 10 FIFA rang liste.

Dogodilo se to 2010. na Mundijalu u Južnoj Africi, protiv selekcije Nemačke, čuvenim golom Milana Jovanovića posle kojeg su strelac i njegovi saigrači završili u kanalu stadiona "Nelson Mendela" u Port Elizabetu.

MN Press

Posle tog neopisivog slavlja srpski fudbal se rezultatski vraćao na veliku scenu, ali igrački nismo izlazili iz kanala. Mlade reprezentacije i U20 selekcije umele su da pobede Španiju i Brazil, da iznenade velike i osvoje svetsku titulu, ali A tim se i pored plasmana na SP u Rusiju 2018. godine nije naigrao lepog fudbala, niti je pobeđivao velike ekipe.

Između ostalih problema, taj detalj je izvučen kao povod da se tadašnjem selektoru Slavoljubu Muslinu uruči otkaz, jer cilj je postignut, ali se igra i atmosfera iz vremena Radomira Antića nije ni blizu toga ponovila.

Ako je čuveni Antara uspostavio merni sistem uspešnosti svojih naslednika, dokle je onda na toj lestvici dogurao Dragan Stojković Piksi?

Sa harizmom legendarnog fudbalera nije ni prišao Antićevoj popularnosti. Dovoljno je pogledati tribine, pa da stvar bude svima jasna! Piksi nije uspeo da prenese svoj optimizam navijačima, reprezentacija igra gotovo bez podrške, dok mu u javnosti i to malo autoriteta ruši Zvezdan Terzić pitanjem "Ko si ti da komentarišeš izgradnju nacionalnog stadiona, regularnost lige...".

Poređenje sa Antićem zasad deluje prikladnije ako se posmatra samo teren. Piksi je "apgrejdovana verzija" najpopularnije selektora zbog stila igre, kome nedostaje samo velika pobeda da bi dobio za to i potvrdu od navijača. Još nije prepoznato to što radi sa nacionalnim timom, zato mu je potrebno da raste zajedno sa ekipom i jedan instant uspeh, što bi sasvim sigurno bila pobeda u Lisabonu i plasman na Mundijal.

Mada ima dosta sličnosti u igri dve ekipe, treba reći da se Antićev tim suočavao sa jednostavnijim zadacima u formaciji 4-4-2. Ova postavka se zbog visokog postavljanja Milana Jovanovića i Miloša Krasića najčešće menjala u 4-2-4, tako da su malo slabije ekipe iznenađene jakim pritiskom i "blickrigom" bile nokautirane još u ranoj fazi utakmice.

Taj tim Srbije imao je na prvi pogled veći defanzivni talenat i potencijal sa Nemanjom Vidićem, Branislavom Ivanovićem i Aleksandrom Kolarovom kao zamenom Ivici Dragutinoviću, ali je bio limitiran u nekim drugim aspektima igre.

Piksijeva Srbija opet napada visoko sa dva klasična špica, Aleksandrom Mitrovićem i Dušanom Vlahovićem, kao nekada sa Nikolom Žigićem i Markom Pantelićem. Krila imaju podršku bekova, a zapravo transformisanih štopera Nikole Milenkovića i Strahinje Pavlovića, koji pri povratku u defanzivu zauzimaju unutrašnjost prostora ostavljajući bokove da ih brane Filip Kostić i Darko Lazović. Srbija izgleda ponovo ofanzivno potentno, stvaraju se prilike iz dugog poseda, baš kao i iz kontri jer ravnopravno se koristi hitrina Kostića ili Radonjić kao i imaginacija Dušana Tadića ili Sergeja Milinković-Savića.

Srbija pravi šanse i ništa pogrešnog nema u oceni da " orlovi" igraju lep fudbal. Nedostaje, međutim, još jedna kockica da ovaj Piksijev mozaik dobije konačni oblik, overu fudbalske vrednosti i ljubav navijača. Sve to dolazi o istom trošku ako 14. novembra u Lisabonu, prvi put posle 11 godina, bude oborena jedna velika svetska selekcija, što Portugal kao 7. na FIFA listi, bez dileme, jeste.  

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi