Generalov poslednji stroj: Srbi, Hrvati i Muslimani zajedno na poslednjem ispraćaju

Postoje ljudi čiji život ne može da stane između dva datuma. Ostanu u sećanju jednog naroda, u njegovim najvećim strahovima, pobedama i ranama. Za veliki broj Srba, Ratko Mladić bio je upravo takav čovek.

Jer srpsko istorijsko pamćenje dugo je. Pamti austrougarska vešala nad srpskim civilima u Velikom ratu. Pamti jame i stratišta Drugog svetskog rata, ustaške logore i čitave porodice koje se nisu vratile kući. Kada je početkom devedesetih ponovo počeo rat na prostoru Bosne i Hercegovine, za Srbe sa druge strane Drine to nije bio samo novi sukob. Bio je to i strah da bi istorija mogla ponovo da zakuca na ista vrata.

U tom vremenu Ratko Mladić postao je komandant Vojske Republike Srpske.

Za njegove poštovaoce, on je čovek koji je stao između svog naroda i njegovog straha od ponavljanja najtežih stranica istorije. Pod njegovom komandom Vojska Republike Srpske branila je teritoriju na kojoj je nastala i opstala Republika Srpska, zbog čega ga mnogi Srbi danas smatraju jednim od ljudi bez kojih ona ne bi preživela rat.

Ali možda o jednom čoveku najneobičnije govore oni od kojih se takve reči najmanje očekuju.

Ratne 1993. godine, dok je besneo sukob između Armije BiH i Hrvatskog vijeća obrane, hiljade Hrvata iz Srednje Bosne našle su se u očajničkoj situaciji.

Godinama kasnije, pred Haškim tribunalom, Hrvat Davor Kolenda, nekadašnji zvaničnik HVO-a iz Travnika, svedočio je da je Vojska Republike Srpske omogućila hiljadama hrvatskih civila i boraca da preko teritorije pod njenom kontrolom izađu iz ratnog okruženja.

Ostali su i snimci, kao svedoci istine.

Na njima hrvatske izbeglice pričaju kako su dočekane, kako su ranjenici odvođeni u bolnice, a gladnima davana hrana.

I ostala je priča jedne majke. Sa dvoje male dece krenula je bez hleba i bez ičega. Zaustavila je srpskog vojnika. On je seo u automobil, otišao i vratio se.

Doneo je hleb. Mleko. I keks za dete.

Više od tri decenije kasnije, pred poslednji ispraćaj Ratka Mladića, ponovo se čuju glasovi ljudi koji te dane nisu zaboravili.

Jedna Hrvatica iz Srednje Bosne kaže da su srpske snage spasile nju, njenu majku i njena dva mala brata. Nahranili su ih. Dali im ćebad. Čuvali ih. Danas je u Beogradu, kako bi odala poslednju poštu generalu spasiocu. 

Druga Hrvatica takođe prisustvuje poslednjem opelu srpskom heroju, iz zahvalnosti za sve spašene hrvatske živote tih ratnih godina od strane samog generala i njegovih vojnika. 

A iz Velike Kladuše stiže možda još neočekivanija poruka. Sabahudin, čovek muslimanske veroispovesti, jedan je od prvih koji je rekao da dolazi na sahranu jer nikada neće zaboraviti da su Mladić i Vojska Republike Srpske tokom rata štitili njegov narod u zapadnoj Bosni.

I možda upravo zato poslednji ispraćaj Ratka Mladića govori više od političkih saopštenja i svih sporova koji njegovo ime prate već decenijama. Jer dok jedni pokušavaju da spreče čak i televizijsku sliku sahrane, BH Telecom odlučio je da tokom prenosa prekine distribuciju programa, u Beograd su od ranog jutra stizali ljudi.

Autobusi iz Republike Srpske. Autobusi iz gradova Srbije. Veterani. Porodice. Mladi ljudi koji rat nisu ni zapamtili.

Srpske zastave, fotografije generala, sveće i ljudi koji su satima čekali da priđu kovčegu.

Hiljade njih okupile su se da ga poslednji put isprate.

Ratko Mladić otišao je iz života sa sramnom presudom Haškog tribunala i suprotstavljenim pogledima na njegovu ulogu u ratu.

Ali danas postoji i druga slika.

Slika čoveka pred čijim kovčegom stoje njegovi saborci i njegov narod, dok se među glasovima oproštaja čuju i glasovi pojedinih Hrvata i muslimana koji kažu: u najgorem trenutku naših života, njegova vojska nas je sačuvala.

Možda je zato za mnoge Srbe današnji oproštaj mnogo više od sahrane jednog generala.

To je oproštaj od čoveka koga vezuju za godine u kojima je nastajala Republika Srpska, za strah jednog naroda da ponovo ne nestane sa svojih ognjišta i za vojsku za koju veruju da je stala između njih i ponavljanja istorije.

Danas su utihnule komande. Ostale su zastave. Ostali su ljudi. I ostalo je sećanje.

General je poslednji put prošao kroz svoj narod. Ovoga puta bez vojske iza sebe. Samo sa hiljadama ljudi koji su došli da mu kažu:

Hvala, generale. Počivaj u miru.

BONUS VIDEO

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi