Dan kada je otišao veliki Radomir: Emotivna priča Dušana Antića, sina najvećeg srpskog trenera

Godinu dana je prošlo otkad je sa životne scene u 72. godini otišlo najveće trenersko ime srpskog fudbala i bivši selektor Radomir Antić.

Bio je trener velikog znanja, harizmatični lider sposoban da od totalnih autsajdera stvara pobednike i ljudsko vrelo dobre energije i optimizma, koje je širio gde god da je radio. Španija će ga pamti kao jedinog trenera koji je sedeo na klupi tri velikana, a Srbija kao selektora koji je autoritetom znanja pokazao kako rezultat najčvršće vezuje fudbal i patriotizam. Izgrađujući poseban stil igre reprezentacije, napravio je prve korake ka stvaranju toliko željenog kulta reprezentacije.

Nažalost, nije stigao da ode dalje od temelja, ali se o tom vremenu i dalje priča kao o najlepšim danima nacionalnog tima Srbije kada su navijači tražili kartu više za utakmice “orlova”.

Španci, na drugoj strani, još dugo će prepričavati njegov podvig iz 1996. godine sa Atletikom Madridom i osvajanje duple krune ispred moćnih Reala i Barselone. Svima je, međutim, stvarao igrače, buduće osvajače trofeja Lige šampiona, ali sam nikad nije došao do svog najvećeg cilja u karijeri!

Njegov sin Dušan, u razgovoru za 24sedam, ispričao je kako je njegov otac doživeo smenu sa mesta selektora Srbije, koliko je 2019. godine bio blizu da ponovo preuzme “orlove”, o ljubavi prema Partizanu, Užicu, Zlatiboru i njegovoj najvećoj neostvarenoj želji:   

– Ostala mu je neispunjena želja da osvoji Ligu šampiona. Dva puta je dolazio do četvrtfinala, jednom je ispao sa Atletikom od Ajaksa, drugi put sa Barselonom od Juventusa. Oba puta posle produžetka. Nedostajalo je i malo sreće za prolaz u polufinale. Mislim da ga je ta ambicija držala do kraja života i da je se nije odrekao nikada, jer još su ga zvali klubovi i reprezentacije. Verovao je da može ostvariti i taj san. Možda je nekima bio star, ali on je bio fizički i mentalno besprekorno zdrav, u punoj kondiciji i u toku sa svim što se dešavalo u fudbalu. Izgubili smo ga u onom haosu,  koji je zbog korone tresao Španiju pre tačno godinu dana. Bio je na bolničkom lečenju zbog benignog problema, na dan ili dva od otpuštanja sa klinike kao potpuno oporavljen. Sve bi prošlo kako treba da zbog prevelikog broja obolelilh od korone nisu počeli da prave novi razmeštaj za ostale pacijente. U tom premeštanju došao je u dodir sa bakterijom koja se nalazi samo u operacionim salama. Otišao nam je zauvek, a da je bolovao samo dva dana – priča za 24sedam Dušan Antić, sin najboljeg trenera kojeg je Srbija imala.

Da se stvarao red od zainteresovanih klubova, ta kolona bila bi baš dugačka. Između ostalih, omiljeni selektor Srbije bio je u junu 2019. godine na pragu povratka na klupu “orlova, pre postavljenja Ljubiše Tumbakovića.

– Mnogo klubova je zvalo, da ih ne nabrajam, ali imao je svoj sistem vrednosti i nije pristajao da vodi sve što mu se nudilo. Recimo, malo ljudi zna da je bio na dobrom putu da postane opet selektor Srbije. Pričam o periodu kada se birao naslednik Mladena Krstajića, pre nego što će Ljubiša Tumbaković postati selektor. U samom startu nije bio baš oduševljen idejom da se vrati, ali smo mi u porodici izvršili pritisak na njega i bilo je već sve gotovo, kad posle nekog vremena dođe informacija da su se tzv. “fudbalski krugovi” uključili u priču i zaustavili taj povratak u reprezentaciju. Ja sam ga najviše nagovarao, jer znam da je prvi boravak osećao kao svoj nedovršeni posao, i baš kad sam uspeo da ga ubedim, neki ljudi su uradili sve da se to ne ostvari. Oni znaju zašto su to uradili.

Nije to bila jedina nepravda prema Antiću od “fudbalskih krugova”. Način na koji je režiran odlazak u jesen 2010. godine vratio se srpskom fudbalu kao bumerang direktno u lice već na prvom meču protiv Estonije u Beogradu, pa se posle par dana dogodila afera “Đenova”… I danas, 11 godina od tih događaja, navijači sa nostalgijom pričaju o energiji koja je postojala oko Antićeve Srbije i priželjkuju da se ona vrati sa Piksijem.  

– Žalosno je šta sve dešavalo oko njegove suspenzije posle Mundijala i kako su se pred medijima pronalazili izgovori da bi se raskinuo ugovor. Al’ dobro, bilo, pa prošlo. Videli smo svi kako se završilo i koliko je kazna od tri utakmice bila beznačajna u odnosu na izgubljene kvalifikacije za EP i stvorenu atmosferu u srpskom fudbalu posle njegovog odlaska. Njega je iskreno sve to bolelo mnogo. I kako je otišao, i šta se posle dešavalo. Pratio je preko interneta. Čitao je po ceo dan na kompjuteru naše portale, gledao tv ili držao telefon u rukama. Da li je znao šta navijači misle o njegovom vremenu sa reprezentacijom? Naravno, bio je super obavešten, ali nigde niste mogli da vidite da je nešto pričao. Ostavljao je ljudima da sami izvuku zaključke.

Koliko je voleo fudbal i bio mu posvećen, najbolje je opisao prijatelj porodice Slaviša Jokanović, izjavivši svojevremeno da se kod Radomira Antića na tri ekrana gledaju utakmice i analizira igra i da bi voleo da upozna onog ko je zajedno s njim odgledao jedan film ili seriju. Fudbal je kod Antića bio na drugom mestu, jer jedino je porodici bio odaniji.

– Radomir je bio uvek posvećen porodici. Bio je brižan kao otac, kasnije i deda svojim unucima. Iz te ljubavi prema nama najbližima dolazila je energija za sve ostalo, a fudbal je stvarno mnogo voleo i dosta mu se predavao, jer je video da se sve brzo razvija. Toliko je bio upućen u nove tehnologije da ih je prvi uključio i u treninge Barselone. Ima jedna anegdota iz vremena kad je preuzeo Barsu. Tadašnji trener golmana Frans Hojk, kojeg je doveo Luj van Gal, rekao je zanimljivu rečenicu: “Ja sam mislio da smo za inovacije u fudbalu zaduženi, mi, Holanđani, a sad se pojavio Srbin da me razuveri”. Trudio se da iskoristi sve što nauka ponudi samo da bi podigao kvalitet treninga i igre.

Dušan odlično pamti zlatno vreme očeve karijere. Ko zna kako bi se ona razvijala da mu se  tog jednog leta, na njegovom trenerskom vrhuncu sa Atletiko Madridom ispunila želja u prelaznom roku.

– Najviše je žalio za Ronaldom! Pravim Ronaldom! Tad je Brazilac bio igrač PSV Ajndhovena, a vlasnik Filipsa je imao kuću u Marbelji i pregovarao je sa Hezusom Hilom oko njegovog prelaska u Atletiko Madrid. Bilo je blizu, ali se nije ostvarilo. Gde bi bio na kraju završili on i Atletiko te godine, teško se sada može reći, ali Ronalda je voleo da vidi u svom timu. Želeo je i Slavišu Jokanovića, Rusa Onopka…

Ništa manje strasti kod Antića nije bilo prema Partizanu, rodnom Užicu, Zlatiboru…

– Otac se samo rodio u Žitištu, ali je detinjstvo do rane mladosti proveo u Užicu i uvek se osećao Užičaninom. Mogao je da putuje po celom svetu, ali njemu ništa lepše nije bilo od Zlatibora i da se tamo okupimo svi zajedno. To je voleo i tako je živeo. Što se tiče Partizana, klub je smatrao za svoju drugu kuću. Bio je igrač, mlađih kategorija, pa prvotimac i kapiten, kasnije trener u omladinskoj školi i trener prvog tima, pa član uprave, tako da nije voleo kad bi neko nešto loše pričao o Partizanu u njegovom prisustvu. Možda mu se neke stvari i nisu dopadale, ali kad bi ga pitali o tome izbegavao je da kaže nešto protiv kluba. Eto, klub mu se na neki način odužio posvetom sa odštampanim likom na sezonskim kartama. Hvala im u ime porodice! Mogao je i Savez da mu se oduži minutom ćutanja na prvoj utakmici reprezentacije, a nije! Čuo sam neko objašnjenje, kao “bio minut ćutanja na Izvršnom odboru na Kopaoniku i na utakmici omladinaca”. Niti je bio član IO, niti je vodio omladince. Mislim da je zaslužio da se pomene pre meča nacionalnog tima kao bivši selektor! Bio je minut ćutanja za Vladicu Popovića – i trebalo je! Bio je igračka i trenerska legenda. Bio je minut ćutanja za Iliju Petkovića – zasluženo! Reprezentativac i selektor! Bio je red i da mom ocu daju taj pomen. Jako nas je zabolelo to kao porodicu. Pri tome ne mislim da je bivši predsednik Slaviša Kokeza nešto kriv. Vidim da je sad popularno da se njemu prebacuje krivica za sve živo.

Možda i nezasluženo Antićeva igračka karijera ostala je u senci onoga što je ostvario kao trener.

– Da, pa čak i kad se razgovara na tu temu odmah se spominje njegov gol za Luton protiv Mančester sitija u Engleskoj koji je sačuvao klub u ligi. Uopšte se ne govori o tome da je golom za izjednačenje protiv Galatasaraja doneo titulu za Fenerbahče. Imao sam šest godina, gledali smo taj meč na TV, jer je Galata bila domaćin na zajedničkom stadionu. On je na drugoj stativi dočekao centaršut i glavom pogodio gol, ali je u tom skoku došlo do sudara glavama. Videli smo krv i ništa više. Narod je izašao na ulice da slavi, totalni haos u gradu, a mi ništa ne znamo ocu, gde je odveden, šta mu se desilo, da li je uopšte živ. Tek posle nekoliko sati iz kluba su nam javili da je završio na ušivanju glave i da će sve biti u redu. Posle toga je prešao u Saragosu. Dve godine zaredom bio je proglašen za najboljeg stranca u španskom prvenstvu, zato su u Realu želeli da ga dovedu, ali onda je Bernabeu doneo pravilo da se ne dovode stariji igrači. Tad je tata već uveliko prešao tridesetu, jer iz Srbije je zbog starog pravila izašao sa preko 28 godina, pa godina u Feneru, dve u Saragosi… Dovoljno star da Bernabeu kaže “ne”.

I veliki Radomir izgrađivao je sebe gledajući ispred sebe sliku svojih idola.

– Više su oni bili uzori! Prvi Vujadin Boškov! On mu je bio trener u Saragosi. Voleo je njegovu posvećenost porodici i način na koji se postavljao prema igračima. Takođe, Dejvid Plit iz Lutona. Njega je dovodio kao gosta na svaku svoju važniju utakmicu, ostali su u kontaktu do kraja života. Nikad nije zaboravio Marka Valoka koji mu je bio prvi trener u užičkoj Slobodi.

Svojevremeno se pričalo da nije bilo srpskog sportiste u Madridu koji nije prošao kroz kuću Antića…

Pročitajte još

Nekadašnji šef sudijske komisije: Bilo je nameštanja u srpskom fudbalu, ja predložim skidanje sa liste, a FSS je izmeni

Večiti derbi iz neutralnog ugla: Danijel Ljuboja prognozira ishod 164. sudara Zvezde i Partizana

– Zvali su nas “Druga ambasada Srbije”. Da, tako je otprilike i bilo. Voleo je naše ljude i bio im je uvek blizu ako im zatreba pomoć. Pa i kad su išle priče o ratu, bombardovanju, pozivi na televizije, uvek se odazivao da bi se čuo naš glas. Branio je i borio se protiv laži, ponekad je završavao na sudu zbog tužbi, ali takav je bio. Kad je bila u pitanju Srbija i njegovo dostojanstvo vadio je novac i sa zadovoljstvom plaćao kazne, ali nije želeo da prećuti nepravdu.

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi