Pančev je tada prvi put namestio gol Biniću, a ostalo je istorija

Čuvena utakmica Crvena zvezda – Grashopers (1:1), odigrana u Ljutice Bogdana na današnji dan pre 30 godina, otkriva da smo kao fudbalska nacija nekada imali i kvalitetnije igrače i više strpljenja za njih i trenere.

Posebno je bilo važno ovo drugo, budući da su čelnici crveno-belih okrenuli glavu od tadašnjeg trenera Ljupka Petrovića kada je došao da podnese ostavku posle „sramnog remija“, verujući najpre da će već u revanšu biti bolje i da će izgurati talentovanu generaciju igrača daleko u Evropi.

Nastavak ove priče je dobro poznat. „Skakavci“ u Cirihu su lagano preskočeni, a Ljupko je sa istom ekipom, još pojačanom Sinišom Mihajlovićem tokom zime, osvojio Kup šampiona.

Jedini dobar pojedinac u beogradskom duelu sa Švajcarcima Dragiša Binić, strelac izjednačujućeg gola, u ispovesti za „24sedam” kaže da se još dobro seća svakog detalja sa prvog meča na „Marakani“ u prvom kolu Kupa evropskih šampiona.

– Sećam se da nas ništa nije htelo! Napadali smo i sa svih strana pokušavali da ih nekako otvorimo, ali kad neće, onda te neće, i možeš samo da moliš Boga da ne bude još gore. Otprilike, samo je mene nešto slušala lopta, a ostali su počeli da padaju zbog propuštenih šansi. Nije vredelo ni što sam im vikao „ajde, bolji smo od njih, ući će sledeća“, ma ništa nije pomagalo. Švajcarci zategnuti, mogli su još neki gol da nam daju koliko su dobro igrali na kontre – priča Binić za „24sedam”.

Do odmora jugoslovenski šampion se ipak rezultatski vratio u igru. Jedan trenutak nepažnje i popularni Bina je već bio u zagrljaju Roberta Prosinečkog.

– Kako da ne pamtim taj gol?! Pa to je bio jedini centaršut koji sam te sezone dobio od Darka Pančeva! Više ih nije bilo do kraja takmičenja. Da li sam ja njemu asistirao kod nekog gola? Ne mogu baš da se setim kad je pogodio a da ga ja pre toga nisam pronašao dodavanjem (smeh)! Pančev je bio takav igrač, gledao je samo gol, ništa ga drugo nije zanimalo. Mnogo je pogađao, ali bilo je i nas koji smo radili i za njega. Videli ste kako je prošao u Interu? Tamo nije imao saigrače kao u Zvezdi.

Nakon utakmice usledila je kanonada kritika sa svih strana. Udaralo se po ekipi i treneru Petroviću, ali tandem Džajić-Cvetković nije slušao šta su im sugerisali navijači.

– Oduvek je bilo tako. Kad ne valja, prvi strada trener, a s njim najstariji igrač ili kapiten. Ja sam bio najstariji, ali meni nisu mogli da nađu zamerku, jer sam jedini nešto pokušavao da promenim. Ma, to su bila drugačija vremena. Nije morao niko da dođe i kaže bili ste očajni, sami smo sve znali. Kad dođu ti trenuci, povučeš se, ne izlaziš ni na ulicu bez potrebe, samo treniraš i jedva čekaš šansu da se nekako iskupiš pred navijačima za lošu igru ili rezultat. Mi smo našu priliku dočekali u revanšu.

Dve nedelje kasnije, 3. oktobra u Cirihu, potpuno druga priča.

– Bio je tada jedan novinar Dušan Ćućuz, dopisnik iz Ciriha. On nas je motivisao pisanjem da se nalazimo u haosu, da se raspadamo kao tim. Izašli smo i pokazali svima kome je mesto u sledećem kolu. Mi nismo imali nijednu dilemu, jer ja sam znao da onaj bek što me je čuvao može da istrči sa mnom deset sprinteva, ali će kod 11. da izgubi snagu. I ostali su znali da su bolji i jači od svojih konkurenata. Nije im pomogao ni trener Otmar Hicfeld, koji će kasnije napraviti veliki karijeru u Bundesligi.

Na proleće, 24. aprila 1991. godine, „nebo se otvorilo“ nad „Marakanom” u meču protiv Bajerna. Šta je dovelo do ogromne razlike u kvalitetu za prethodne tri decenije, pa Zvezda i svaki drugi klub sa ovih prostora više ne mogu biti ravnopravni sa Bajernom?

– Nekoliko je razloga što zaostajemo za vrhunskim ekipama, iako, tvrdim, imamo mnogo talentovane dece za sve sportove sa loptom. Prvo je vaspitanje! Danas se igrači ne sekiraju previše kad izgube, a ni fudbal se ne gleda kao nekada. Sećam se, ne primiš dobro loptu, ona ti pobegne u aut, odmah se diže „zapad” ili „istok”, svašta ti kažu, pa ti sledeći put nemoj da budeš koncentrisan kad ti saigrač pošalje pas! Onda, uzmeš loptu i kreneš ka golu, napraviš višak, stadion je u sledećoj sekundi na nogama. Navijači te nose, učestvuju u igri… Više nema toga! Čini mi se da utakmicu ne gleda niko ko je na tribinama. Ja se iznerviram kad vidim da igraču preseku poprečno dodavanje, i kad posle utakmice stanemo malo da diskutujemo o igri, shvatim da ni neki naši treneri nisu uopšte videli tu grešku. Pa kako da vidi kad i ne gleda u teren. Ni navijači ne reaguju na te gluposti. Zato igrač nema osećaj da je nešto loše uradio.

Binić na drugo mesto postavlja jaku konkurenciju, stručni rad i selekciju.

– Tada sam morao četiri godine da budem najbolji u Radničkom i ligi na svojoj poziciji, pa da molim Boga da zatreba Zvezdi ili Partizanu igrač mog profila. To je bila ta selekcija. Ako vrediš, ideš kod najboljih i tamo nastavljaš da napreduješ. Meni je bilo lakše da odigram neke utakmice u Evropi nego one u Tuzli, Skoplju, Osijeku… Bilo je mnogo jakih mečeva, bio je kvalitetniji rad na tehnici, a danas je to sve pod velikim znakom pitanja. Imaš dve-tri jake utakmice, Partizan, Zvezdu i možda Vojvodinu, pa kako da napreduješ u takvoj konkurenciji.

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi