Gordan Petrić prvi put progovorio o svojoj utakmici života! Moja borba sa rakom kože!

Došao je Gordan Petrić krajem leta na klupu Partizana i sa sobom doneo jedan novi obrazac ponašanja u srpski fudbal. Za razliku od temperamentnog načina vođenja utakmica nekadašnjih trenera večitih rivala Aleksandra Stanojevića i Dejan Stankovića, ili povratnika na terene Superlige Nenada Lalatovića, nekadašnji reprezentativac uglavnom mirno pred aut linije posmatra dešavanja na zelenom tepihu.

Koji je jedan od razloga za takvo njegovo ponašanje, Petrić je otkrio u razgovoru za "Telegraf", prvi put progovorivši javno o svojoj životnoj borbi.

- Ko me bolje poznaje, zna da sam uvek bio isti, ranije kao igrač, posle kada sam se vratio u klub kao generalni sekertar i sada kao trener. Neke stvari kažem kroz šalu i ko me zna, zna da tada izgovorim i mnogo istine... A, taj mir? Pa, možda je uticala pomalo i bolest... Prestao sam da igram fudbal zbog bolesti, tačnije zbog raka kože. Možda mi je upravo to donelo dodatni mir u život i svakodnevno funkcionisanje. Bitno je kažete ono što želite, da postoji “crvena linija” do koje se može i to uvek poštuju i igrači i svi koji me poznaju. Naravno, ne možete baš uvek da ostanete imuni na neke događaje, postoji malo “golicanje” u organizmu, no, trudim se da to ne ispoljavam...

U novogodišnjem intervjuu za beogradski portal, nekadašnji defanzivac Glazgov Rendžersa osvrnuo se malo detaljnije na ozbiljan zdravstveni problem s kojim se suočio u 31. godini života i zbog kojeg je pre vremena okačio kopačke o klin.

- Kao igrač uvek sam bio izuzetno fizički spreman i mogao sam da igram bar još pet ili šest godina na tom nivou. Međutim, desilo se što se desilo, dijagnostikovan mi je rak kože i možda sam mogao da nastavim da igram, ali bih stalno bio pod nekim gripoznim stanjem, bio sam na “interferonu” godinu dana i odlučio sam potom da prestanem sa fudbalom da ne bi opterećivao organizam. U narednih pet godina sam bio na pregledima, kontrolama, lečenju, a pošto kod nas tada nije postojao “pet-sken”, često sam boravio kod Predraga Mijatovića u Valensiji. Mnogo puta sam putovao u Španiju, ali sam bio izuzetno disciplinovan, jer sa tim nema šale, to je borba - kazao je Petrić i u dahu nastavio:

- Sećam se, kada sam uradio poslednji snimak, pošto posle pet godina rak može da se vrati, preselio sam se na Avalu, na Trešnju, slušao sam ptičice u prirodi, gledao utakmice na TV-u, nisam se opterećivao ni sa čim da se ponovo rak ne bi aktivirao. Stres je jedan od ključnih faktora u slučaju tog oblika karcinoma i uveren sam da bi moj prijatelj Darko Grubor, bivši generalni sekretar Partizana, danas bio živ da je odmah napustio posao.

Podatak za, bez ikakve sumnje, dublju analizu - Gordan nije bio jedini fudbaler u Škotskoj koji se u tom periodu suočio sa najtežim protivnikom.

- Zašto se to desilo? Ne mogu da objasnim... U tom periodu je obolelo devet fudbalera Rendžersa i Seltika od neke vrste karcinoma. Brajan Laudrup je najteže nastradao, on je imao rak pljuvačnih žlezda, ali je uspeo da se izleči i dan danas dobro funkcioniše - otkrio je Petrić i onda se podsetio kako je došlo do njegovog angažmana na mestu generalnog sekretara Partizana.

- Kada se navršilo pet godina moje borbe, Žarko Zečević, koji se povlačio sa funkcije, pitao me je da dođem u klub i preuzmem njegovo mesto. Pitao me je i tokom terapije nekoliko puta, čak je i treće godine od dijagnostikovanja bolesti došao kod mene na plac na Avalu, upravo sa počivšim Darkom Gruborom, pa sam mu u svom stilu, kroz šalu, postavio ozbiljno pitanje. Pitao sam ga: Zeko, čuješ li ti nešto ovde? On me pita da li sam normalan i šta treba da čuje. Kažem mu: Čuješ li ptičice? Kaže – to čujem. E, pa ja ptičiče u kancelariji na stadionu ne mogu da čujem. Meni je potreban mir. Pet godina sam bio strašno disciplinovan i kada mi je doktor u Valensiji, Peđin drugar, rekao sad “tranquilo” (na španskom mirno ili polako, prim. aut), onda sam se pridržavao toga.

Kada je prihvatio poziv odlazećeg dugogodišnjeg prvog operativca crno-belih, Petrić je svoj angažman oročio na godinu dana.

- Rekao sam odmah da ću na toj poziciji ostati samo godinu dana i tako je i bilo. Nisam imao ugovor, ništa i posle godinu dana sam otišao. U toj godini su se desile lepe stvari, uzeli smo duplu krunu, počeo je potom sa mnom u tandemu, kao sportski direktor, da radi Ivan Tomić. Znali smo se, ne tako dobro, ali tada nismo bili tako bliski. Kasnije smo postali i ostali veliki prijatelji do dan danas, pa su redom dolazili Slaviša Jokanović, Bata Mirković, bio je tu i Miroslav Đukić ranije, postali smo složna grupa i to je dalo rezultat. A te 2009. godine je Tole Karadžić bio predsednik i okrenem ga i pitam da odem kod njega u Suboticu, saopštim mu tada da napuštam mesto gen-seka.

- Tole se malo uznemiri, počne da me ubeđuje u smislu da ostanem, jer smo oformili odličnu ekipu rukovodilaca od bivših igrača, ali sam mu ja onda rekao da me “svrbi koža”, pošto obično zaista svrbi kada se javi problem. Kaže mi Tole da ćutim, da nikom ništa ne pričam, a da on vidi, da me ubedi da ostanem. Kažem mu zatim da ću da ostanem ako on ostane predsednik, a šalio sam se, naravno, jer je on već jednom nogom bio u FSS i to sam negde znao. Mudri Tole me ubeđuje da to nije tako, no, ostao sam dosledan – ako Vi ne odete za predsednika Saveza, ostajem sa Vama u klubu. Prođe mesec dana od mog povlačenja i pita me Tole: “Je li Gogi, kako je, je l` te svrbi ono”? Ma, joook, bata Tole, to je bio neki pogrešan šampon. Posle me je “ispritiskao” da ostanem kao potpredsednik, da se nađem Ivanu Tomiću i Jokanoviću – ispričao je Gordan Petrić.

BONUS VIDEO

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi