35.000 ljudi bilo je opkoljeno, a onda su krenuli pregovori: Bivši ministar RSK o evakuaciji Korduna
Zločinačka akcija Oluja” je završena 7. avgusta, a mnogi i danas ne znaju da je za narod Korduna ona trajala tri dana duže
Prošlo je tačno 26 godina od najvećeg etničkog čišćenja u Evropi posle Drugog svetskog rata – zločinačke akcije “Oluja”.
Kao i do sada, u Hrvatskoj je progon četvrtine miliona Srba proslavljen uz najviše državne počasti u Kninu, dok je Srbija Dan sećanja na stradale i proterane Srbe iz nekadašnje Republike Srpske Krajine obeležila u zemunskom naselju Busije.
pročitajte još:
Zločinačka akcija “Oluja” je počela rano ujutru, 4. avusta 1995. godine i tom prilikom hrvatske snage ubile su najmanje 1.800 i proterale 250.000 Srba, posle čega su uspostavile kontrolu nad teritorijom Republike Srpske Krajine.
Zvanično, „Oluja“ je završena 7. avgusta, a mnogi i danas ne znaju da je narod Korduna ona trajala tri dana duže. Naime, oko 35.000 Srba našlo se tamo u okruženju hrvatskih snaga s jedne i Petog korpusa tzv. Armije BiH s druge strane.
O tim potresnim događajima i pregovorima sa Hrvatima za 24sedam ekskluzivno govori nekadašnji minstar unutrašnjih poslova Republike Srpske Krajine, Tošo Pajić.
O osnivanju Republike Srpske Krajine i razlozima za organizovanje Srba na tim prostorima devedesetih godina, Pajić je govorio za naš portal u PRVOM DELU INTERVJUA.
Opkoljavanje Korduna
Pajić kaže da je tada otišao na Kordun gde se, zajedno sa 35.000 ljudi u mestu Topusko našao u okruženju neprijatelja.
24sedam/ Katarina Mihajlović
– Iz Knina sam se zaputio na Kordun gde sam stigao oko 9 ujutru. Tri sata kasnije me zvao šef Evropske zajednice. Bio je to jedan danski policajac, koji je imao veliko iskustvo u mirovnim misijama. Sa njim smo imali korektnu, profesionalnu saradnju. On mi je rekao da smo u prblemu jer će Banija da padne i da ćemo morati da reagujemo. Tada sam sazvao kompletno rukovodstvo Korduna i saopštio im da su Knin i Lika pali i da, ukoliko Banija bude presečena, mi dolazimo u okruženje hrvatskih snaga i Petog korpusa tzv. Armije BiH. Hrvati su zauzeli front prema Dalmaciji i Lici i raspolažu sa oko 100.000 vojnika. Tada smo dogovarali kako da organizujemo evakuaciju naroda, ali smo nažalost sa time zakasnili. Banija je već pala… Banijski korpus je otišao a da pri tome nisu obavestili komandanta Kordunaškog korpusa i bilo koga na Kordunu. Oni u nam bili jedina veza sa RS, tako da smo njihovim odlaskom izgubili „srpska leđa“ – priča on i dodaje da su tada zvali generala Novakovića da dođe kod njih, kako bi započeli pregovore sa Hrvatima oko obustave vatre kako bi kupili vreme i smislili šta će dalje da preduzmu.
Hapšenje oficira Unprofora
Pajić dodaje da su pokušali da ostvare kontakt sa Unproforom, ali da su međunarodne snage pokazale nezainteresovanost. To ih je, kako kaže, nateralo na radialniji nastup prema njima.
– Otišli smo na pregovore u sektor „Sever“ komande Unprofora. Komandant Unprofora je bio pukovnik iz Ukrajine, koji nam, kao i kompletne međunarodne snage, nije bio naklonjen. Pre pregovora sam sekretaru SUP-a rekao da obezbedi nekoliko ljudi da, ukoliko mu ja dam signal, privede 15-ak oficira Unprofora, jer nismo znali šta planiraju sa nama da urade. Na pregovorima smo tražili da stupimo u kontakt sa Hrvatima i dogovorili primirje do 7 časova. Međutim, u toku pregovora smo videli da predstavnici Unprofora preko volje pregovaraju sa nama. Jednostavno, nisu želeli da se upliću ili budu akteri od pomoći. Tada sam tom pukovniku rekao: „Niste svesni u kakvoj situaciji se svi mi nalazimo. Kako mi prođemo, proći ćete i vi i vaši vojnici.“ Kada sam izlazio iz prostorije video sam da naši ljudi privode jednog od oficira Unprofora, jer nisu znali zašto smo se toliko dugo zadržali na sastanku. Tada su mi saopštili da su već priveli 15-16 oficira – priča Pajić i dodaje da nisu morali dugo da čekaju na reakciju.
24sedam/ Katarina Mihajlović
– Otišli smo u improvizovani štab, a posle pola sata su došli predstavnici Unprofora koji su nam usplahireno rekli da im fali 15 oficira. Nezadovoljan njihovom nezainteresovanošću, tada sam im rekao da će i oni, u slučaju hrvatskog napada, postati naši taoci, jer nemamo drugog izbora – kazao je Pajić.
On dodaje da je tada odlučio da malo “popusti” i tako nagovori Unprofor da im pomogne.
– Znajući da nije dobro da se u ovakvoj situaciji previše posvađamo sa njima, obratio sam se šefu Evropske zajednice i rekao mu da mi možemo da nađemo zarobljene oficire. On je, kao iskusan policajac, verovatno znao da smo to mi i uradili. Rekao mi je da ih, kada ih nađemo, čuvamo a da će on obavestiti pukovnika da su pronađeni. Za 40-ak minuta se vratio i rekao da je pukovnik voljan da nastavi pregovore i da moli da se njegovi oficiri vrate. Mi smo krenuli tamo i taj pukovnik mi je salutirao i rekao: „Gospodine ministre, bili ste u pravu. Mi se nalazimo u istoj situaciji. Vratite mi moje oficire, a moja komanda ide vama na raspolaganje. Kancelarija mog zamenika je sada vaša i dajte da pokušamo ovo da završimo na najbolji način“. Taj detalj je kompletno preokrenuo naše pozicije kada su u pitanju pregovori. Tada smo ih zaista, pored sumnje koju su gajili, pridobili za svoje saradnike u pregovorima koji su tek predstojali – kaže Pajić.
Pregovori
Nekadašnji ministar policije RSK priča da su prvo uspostavili red u Topuskom, kako ne bi dolazilo do incidenata koji su im u tom trenutku najmanje bili potrebni.
24sedam/ Katarina Mihajlović
– Uveče smo imali sastanak kompletne komande zajedno sa generalom Novakovićem, koji mi je rekao da ja idem na sastanak, dok on ne obavi dodatne konsultacije sa svojim saradnicima. Ja sam otišao i ubrzo je zvao načelnik hrvatskog Generalštaba i tražio generala Novakovića. Rekao sam mu da general nije tu ali da će ubrzo da dođe. To se ponovilo još nekoliko puta, bilo je već oko 12 časova, ali general nije dolazio. Tada mi je saopšteno da je on otišao u Novi Grad – priča Pajić i dodaje da su tada odlučili da formiraju grupu koja će da pregovara.
– Okupili smo tim za pregovore kojim sam predsedavao. S obzirom da nismo znali koliko će trajati pregovori, dogovorili smo se kako da organizujemo život dok se ne dođe do rešenja. Određena je jedna kuća koja je postala neka vrsta pritvora u koju su smeštani oni koji bi pili, tukli se ili pravili slične probleme. Takođe, organizovali smo tim koji je išao „u narod“ i širio informacije da su pregovori u toku i da sve teče u najboljem redu. To je bilo izuzetno bitno. Tako smo sprečili veće incidente, jer ljudi u strahu svašta mogu da urade. Iako je Hrvatima i muslimanima iz 5. korpusa bilo u intersu da do incidenata dođe kako bi imali povod da nas napadnu, to smo uspreli da sprečimo – kaže Pajić.
Šušak hteo da napadne po svaku cenu
On dodaje da su pregovori bili teški, s obzirom da su Hrvati bili u ogromnoj prednosti.
– Pregovarali smo telefonom. Sa hrvatske strane pregovarač je bio general Petar Stipetić. On mi je rekao da nemamo o čemu da pregovaramo jer su njegove snage nas opkolile i ne možemo ništa da mu ponudimo. Tadašnji ministar odbrane Hrvatske bio je Gojko Šušak, emigrant i proustaški ekstemista. Stipetić nam je rekao da je Šušak naredio da hrvatske snage napadnu na nas. Ja sam na to odgovorio da je tu Unprofor koji vidi da smo pasivni, da želimo primirje i da ćemo, u slučaju napada, sva raspoloživa sredstva koja imamo iskoristiti na sve ciljeve koje možemo da pogodimo. U tom slučaju će biti nepotrebnih žrtava na obe strane. On je, ipak, nastavio da insistira na bezuslovnoj predaji i zatim prekinuo vezu. U sledećem razgovoru Stipetić je ponovo tražio predaju govoreći da nam hrvatska vojska garantuje da nam se ništa loše neće desiti. Ja sam mu odgovorio da ne može garancija da nam budu oni koji su nas doveli u ovu situaciju i ponovio da ćemo „skupo prodati kožu“. On je ponovo prekinuo vezu – seća se Pajić i dodaje da se u takvim trenucima čovek nada i nemogućem.
– Mi smo i dalje očekivali pomoć od naših snaga, iako smo bili svesni da je to malo vervatno. Čak i kada bi naše snage, koje su se tada nalazile 70 km dalje u RS, želele da nam pomognu, ne bi mogle da dođu do nas zbog kolona izbeglica na putevima – kaže on.
24sedam/ Katarina Mihajlović
– Posle određenog vremena Stipetić je opet pozvao i rekao da moramo uživo da se vidimo u motelu „Brioni“. Tamo smo krenuli odmah pukovnik Čedo Bulat i ja. On nas je dočekao, uhvatio ispod ruke i poveo u šator na regovore. Ja sam sklonio njegovu ruku i rekao da pregovora neće biti bez predstavnika međunarodne zajednice. Stipetić je to prihvatio. Na razgovoru je rekao da moramo da predamo oružje, ponavljajući da nam je jedina garancija hrvatska vojska. Mi smo zahtevali da nam garancija budu svi evropski predstavnici i da ćemo tek onda da predamo oružje i počnemo sa evakuacijom. Pri tome smo dodali da, kada se vratimo u Topusko, moramo da razgovaramo sa svim svojim oficirima i da svaki od njih mora da prihvati taj predlog – kaže Pajić.
On ističe da su, po povratku, svi oficiri jednoglasno prihvatili plan. Posle toga ostalo je da predstavnici evropskih organizacija koje su prisutni potpušu da garantuju bezbednost Srbima prilikom evakuacije.
Problema je bilo, kaže Pajić, i oko puta kojim će se izvršiti evakuacija stanovništva.
– Hrvati tražili da idemo na Dvor na Uni. To nije bilo prihvatljivo jer je tamo bio Peti korpus, a niko nije mogao da nam garantuje da nas oni neće napasti. Zato smo tražili da idemo na Kostajnicu, ali to Hrvati nisu želeli da prihvate. Tada sam tražio pauzu na kojoj sam rekao našim predstavnicima da predložimo da idemo auto-putem. To je bilo bezbednije jer je sada ceo svet znao da smo nenaoružani i da idemo kroz hrvatsku terotoriju, tako da je mogućnost da nas neko napadne bila svedena na minimum. Dogovor je bio da pukovnik Čedo Bulat to predloži bez traženja dozvole od mene (što je bio protokol), kako bi Hrvati pomislili da mu je ta ideja u tom trenutku pala na pamet. Tako smo i uradili. Kada je pukovnik Bulat to saopštio, Stipetić je rekao da nisu razmišljali u tom pravcu ali da saglasnost hrvatske vlade može da pribavi za 15-ak minuta. Tako je i bilo – seća se nekadašnji ministar policije RSK.
Napadi sa nadvožnjaka
Posle postignutog dogovora srpska strana je ispunila svoje obećanje.
– Razoružavanje je počelo ujutru, 9. avgusta. Hrvatska policija je bila zadužena za našu bezbednost tokom čitavog puta. Meni je dodeljeno vozilo hrvatskog MUP-a i jedan njihov operativac kako bih pratio odlazak naših ljudi. Šef Evropske zajednice mi je preporučio da oficiri i ostali predstavnici naše vlasti idu na početku kolone, ali ja sam odlučio da idu na kraju kako bi narod bio siguran da ih niko neće ostaviti. Time smo sprečili stvaranje panike. Ja sam išao sa prvom kolonom, ispretio ih do granice gde sam prespavao i vratio se nazad – priča Pajić i dodaje da je do napada na civile ipak došlo.
pročitajte još:
– U povratku sam naišao na drugu kolonu koja je bila napadnuta. Na svim nadvožnjacima u Sisku su bili hrvatski vojnici i civili koji su kamenjem gađali izbegličke kolone. Odmah sam pozvao pomoćnika ministra hrvatskog MUP-a i obavestio ga o incidentu. On mi je pozvao u Županju i tamo me sačekao sa svim načelnicima. Tada sam im rekao da ćemo se, ukoliko se sličan napad ponovi, povući iz sporazuma o evakuaciji koji prati cela Evropska zajednica. Kasnije kolone su prošle bez incidenata. Ja sam se vratio u Glinu i zajedno sa našim političkim i vojnim vrhom otišao u centralnu Srbiju – kaže on.
Spaseno 35.000 ljudi
Posle toliko godina Pajić kaže da je danas srećan što je zajedno sa vojnim i političkim vrhom koji je tada ostao u okruženju uspeo da spasi 35.000 ljudi.
– Ceo naš tim je dao sve od sebe kako bi taj narod bio spasen. Pre nekoliko dana sam upoznao jednog našeg glumca koji glumi u filmu o „Oluji“ koji se trenutno snima. On je, kao četvorogodišnjak bio u Topuskom i izašao zajedno sa nama. Mnogo mi je drago da vidim da su danas ti ljudi živi – rekao je on.
Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.
Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi
Komentari