Psihologija ljupkosti: Zašto nas minijaturne stvari i bića teraju da se osećamo srećno i zadovoljno

Da li ste ikada zatekli sebe kako lutate u odeljku za kuhinjske potrepštine u prodavnici i gravitirate ka izuzetno malim metlicama ili lopaticama, pitajući se kako bi im neko uopšte mogao da nađe primenu - a opet, osećate se čudno prinuđenim da ih kupite? Ili možda iako niste "osoba za bebe“, ispuštate nehotično cviljenje kada prvi put držite dete svog prijatelja i primetite njegove male prste na rukama i nogama? Ako jeste, iskusili ste efekte psihologije ljupkosti.

"Psihologija ljupkosti“ je izraz koji možda zvuči čudno, ali ima korene u istraživanjima koja sežu do 1943.

Poreklo psihologije ljupkosti

Čak i ako ne prepoznajete njegovo ime, verovatno ste upoznati sa radom Konrada Lorenca, nemačkog etnologa koji je uveo koncept bebeće šeme ("Kindchenschema“) 1943. "Bebeća šema“ je teorija koja određene fizičke karakteristike koje se obično povezuju sa bebama – poput okruglog lica i velikih očiju – bivaju toliko neodoljivo simpatične ljudima da će nas podstaći da osetimo divnu želju da se brinemo o tom nekome ili nečemu.

"Psihologija ljupkosti je ideja da stvari smatramo slatkim kada im je potrebna roditeljska briga“, kaže Amanda Levison, licencirani profesionalni savetnik iz Centra u Harisburgu, Pensilvanija. "Ovo izaziva odgovor da se brine o bebama ili bebama životinja kojima je potrebna briga. Videti nešto malo i slatko stimuliše ponašanje povezivanja i potrebu da se brine o tome i štiti."

I dok ovo uredno evoluciono objašnjenje ima smisla, naša privlačnost prema malim objektima nije u potpunosti rezultat primitivne želje da se ponašamo kao roditelj. U stvari, novija istraživanja su pokazala da naša reakcija na ljupkost nije nužno direktno povezana s nekom vrstom instinktivne potrebe za negovanjem, već više sa opštim, pozitivnim osećanjem koje može uticati na našu društvenu interakciju sa drugim ljudima. Evo nekih od načina koji se mogu odigrati.

Freepik

 

Naši hormoni su u igri

Gledanje divnih, velikih očiju, beba ljudi ili životinja oslobađa oksitocin, hormon ljubavi, koji je uključen u formiranje emocionalnih veza. Ali ovo prevazilazi smejanje beba i zevanje štenaca i takođe se odnosi na našu naklonost prema svim malim stvarima. Kada telo oslobodi oksitocin, to nas tera da se "zaljubimo" u objekat koji nas privlači.

Oksitocin nije jedini uključen hormon. Dopamin je jedan od najvažnijih hormona koji izazivaju sreću i pozitivan emocionalni odgovor. Kad god vidimo male stvari koje smatramo slatkim i privlačnim, naš mozak oslobađa dopamin i čini nas srećnim.

Ovo je još jedan primer evolucione biologije na delu - ljudski mozak je dizajniran da voli slatke, male stvari tako što nas nagrađuje dopaminom – zbog čega se osećamo veoma srećnim. To garantuje da ćemo biti privučeni našim malim bebama i želeti da se brinemo o njima i da ih zaštitimo, pšto osigurava njihov opstanak i opstanak naše vrste.

Male stvari vraćaju u udobnost detinjstva

Nostalgija može biti odličan izvor utehe. Ljudi mogu doživeti različite emocionalne reakcije na predmet u zavisnosti od utisnutih emocija koje mogu biti vezane za sećanje. Na primer, malo dete dobija Miki Maus sat od svojih roditelja i kasnije povezuje male figurice Mikija Mausa sa osećajem udobnosti i sigurnosti.

U vreme kada postanemo odrasli, imamo decenije iskustva u formiranju jakih emocionalnih veza sa spoljnim objektima, nešto što je deo našeg neurorazvojnog procesa. Psihoanalitičari ih nazivaju „prelaznim objektima“ jer su izvor sigurnosti dok mi obrađujemo i razumemo naš svet a ti predmeti su obično mali, poput lutke, ćebeta ili lopte.

Kako starimo, ova potreba za pronalaženjem spoljne bezbednosti se smanjuje kako naš unutrašnji svet postaje istaknutiji.

U trenucima stresa, vraćamo se stvarima koje su nam pružale utehu u ranom detinjstvu. Ne mora da bude baš plišani meda ili igračka sa kojom smo se igrali kao dete — pa čak ni igračka uopšte. To može biti minijaturna verzija predmeta. Tada podsvesno povezujemo male predmete sa sigurnošću i udobnošću koju su nam doneli u ranijim vremenima u našim životima.

Profimedia

Doživljavamo strahopoštovanje i čudo

Naš mozak često privlači jedinstveno i neobično. „Minijature — sićušni objekti — privlače našu pažnju jer su izuzetni; um zna da je objekat veoma neobične veličine, a da je poznat po dizajnu“, kaže dr Karla Mari Menli , klinički psiholog iz okruga Sonoma u Kaliforniji. „Dakle, um smatra da je mali objekat privlačan — sladak i divan — jer istovremeno izaziva osećaj normalnosti i neobičnosti.

Tu je i „faktor strahopoštovanja“ ili se pitate kako se nešto što je obično tako veliko može napraviti u tako maloj veličini. „Videti čudo ili podvig koji nas podseća na to kako neverovatni, talentovani, kreativni ljudi čine da se osećamo dobro “, kaže Gejl Salc, MD , psihijatar i vanredni profesor psihijatrije na Medicinskom fakultetu Veill-Cornell u Prezbiterijanskoj bolnici u Njujorku. „Videti nešto što nas tera da koristimo svoju maštu i toliko je originalno [da] nam pruža zadovoljstvo može, poput umetnosti, [biti] kreativno čudo.

Oni nisu pretnja

Kao ljudi, volimo da osećamo kontrolu nad barem nekim aspektima naših života (iako to u stvarnosti ne osećamo). Ovo je još jedan deo privlačnosti umanjenih stavki, kaže dr Brajan Vind, klinički psiholog i pomoćni profesor na Univerzitetu Vanderbilt. On objašnjava da bi naša fascinacija tinejdžerima „mogla biti povezana i sa činjenicom da često imamo veći osećaj kontrole i moći nad manjim stvarima“.

Na isti način, Levison ističe da nas privlači „njihova bespomoćnost i nesposobnost da nam predstavljaju pretnju“. Dakle, ne samo da su sitne stvari manje zastrašujuće, već nam mogu dati i samopouzdanje koje dolazi sa osećajem kontrole ili dominacije .

Simbolična zamena za pravu stvar

Neki ljudi mogu gravitirati prema minijaturama jer nemaju novca ili pristupa da dobiju verzije iz stvarnog života. „Iako možda nećemo moći da posedujemo živu sovu, skupi trkački automobil ili džinovsku statuu, minijaturna kopija može da ponudi neverovatne emocionalne nagrade“, objašnjava Menli.

Ovo je takođe jedan od razloga zašto ljudi kupuju (a zatim poklanjaju ili sakupljaju) male suvenire kada su van grada. Određeni sićušni predmeti sa nečijih putovanja — na primer, mali Ajfelov toranj — mogu doneti osećaj povezanosti sa važnim životnim događajima i ljudima koji su delili naše putovanje. U zavisnosti od nečijih unutrašnjih potreba, minijaturni predmet može doneti osećaj zadovoljstva, zadovoljstva, pa čak i emocionalnog olakšanja.

BONUS VIDEO:

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi