Ivan Zablaćanski za 24sedam: Majka je najveći heroj u mom životu, a ,,neko to od gore vidi sve''

Ivana Zablaćanskog trenutno gledamo u popularnoj seriji “Kolo sreće”, kao “ludog” Spasu, jednoj od onih uloga koje se smatraju sporednim, ali koje glumac vremenom pretvara u jednu od glavnih i omiljenih. A to jeste odlika specifičnog talenta koji ovom mladom čoveku krči put ka velikim ostvarenjima, iako ih i u dosadašnjoj karijeri nije imao malo. Čuveni glumci takozvane “stare škole” su govorili da nema malih uloga, i to možda jeste jedna od najvažnijih Ivanovih karakteristika kao umetnika, koja će usloviti da ga i u budućnosti gledamo u značajnim projektima. U priči koja je pred vama potrudili smo se da što bliže upoznamo njegov životni i glumački put i istaknemo one najvažnije osobine koje ga kao glumca i čoveka čine takvim da bi se njegov otac, veliki Milenko Zablaćanski, svakako ponosio.

U kom momentu je gluma postala onaj najvažniji životni impuls koji vas je poveo putem kojim je koračao i vaš otac?

Nije to bio momenat ili trenutak, već duži period, zapravo moje odrastanje. Kao mali, više vremena sam provodio u pozorištu, oko scene i po garderobama, nego u vrtiću. Mnogo više mi se dopadao boravak u rekviziti ili u fundusu nego u obdaništu ili, kasnije, u školi. Naravno, kad je škola počela proredio sam odlaske na omiljeno mesto, ali sam gledao da, kad god mogu, provedem neki trenutak u toj magičnoj atmosferi teatra. Srećom, predstave počinju uveče, pa sam često stizao da odem i po ko zna koji put pogledam neku od onih koje sam već gledao, uvek sa istim uživanjem. To me je začaralo, ni sam ne znam kako, i eto, ta magija traje i trajaće.

Ivan Zablaćanski Promo/Aleksandar Krstović

Koja iskustva su u toj magiji bila najvažnija jer su vam donela jasnu viziju na koji način želite da gradite svoju karijeru?

Moje prvo pozorišno iskustvo desilo se u Pozorištu na Terazijama, 2011. godine. U pitanju je bila predstava “Zona Zamfirova” u režiji Kokana Mladenovića. Tu počinju prvi koraci na sceni i, ni manje ni više, ja otvaram predstavu. Izlazim sam, pre podizanja zavese, pred punu salu. Noge su mi se odsekle, naravno. To je bilo moje ,,vatreno krštenje'' i shvatio sam da će mi posle toga sve biti mnogo lakše. Srećan sam što je baš ta predstava u Kokanovoj režiji bila moj početak. Imao sam veliku podršku starijih i iskusnijih kolega - Dragana Vujića Vujketa, koji je još na akademiji pratio moje ispite, i Ivana Bosiljčića, koji je igrao glavnu ulogu u “Zoni Zamfirovoj”. To je nešto što pamtim, i baš tako bih voleo da ja jednog dana pomognem nekom mlađem kolegi.

Hiperprodukcija je danas gotovo nezaustavljiva. Vi ste, srećom, u kvalitetnim podelama sa izuzetnim glumcima, daleko od banalnih projekata u kojima glumac lako skrene u površnost. Kako birate svoj umetnički prostor?

Baš zato što sam okružen kvalitetnim kolegama i što zaista imam sreću da radim kvalitetne projekte, bilo to pred kamerom ili u Beogradskom dramskom pozorištu, gde trenutno najviše radim, ne smem sebi da dozvolim površnost ili olako pristupanje projektu. Na neki način jedni druge čuvamo i jedni drugima smo inspiracija.

Ivan Zablaćanski Promo/Aleksandar Krstović

Šta ste pronašli u pozorištu a da to jeste ono što vam je oduvek govorio unutrašnji osećaj o vama kao umetniku?

U pozorištu sam pronašao mnogo toga. Izdvojio bih žar i želju. Zapravo, to je ona klinačka želja za igrom koja je na daskama dobila neki drugi oblik. To je nešto što me raduje od malih nogu, i verujem da će tako i ostati. Uvek sumnjam u sebe i preispitujem se, a zapravo od sebe želim više. Nadam se da je to ispravan put i da će me to podizanje lestvice samom sebi voditi u dobrom pravcu.

U mnogim TV serijama i pozorišnim predstavama ostvarili ste zapažene uloge. Temeljno gradite svoje ime i svoj uspeh, a njih u korak prati popularnost. Dozvoljavate li da vas ona u bilo kom smislu odredi?

Verujem da sam dovoljno zreo za stvari koje mi se trenutno dešavaju. Popularnost je neminovna nakon pojavljivanja na televiziji i ne treba bežati od nje, ali sama po sebi mi nije cilj, već nešto što prihvatam kao normalno.

Ivan Zablaćanski Promo/Aleksandar Krstović

Čini se da, uprkos mladosti i vedrini, u sebi nosite melanholiju i setu. Vidi se to i u ulozi Spase u seriji „Kolo sreće“. Ima li istine u tome, i šta vas povremeno čini takvim?

Ja se lično ne osećam tako, mada nije prvi put da mi neko tako nešto kaže. Istina je negde između, verovatno. Trudim se da se osmehom borim protiv svega, ali naravno da ima trenutaka kada želim da budem sam, da zamračim sobu i pustim muziku koja mi u tom trenutku prija. Mislim da je ćutanje dobro, mene odmara, nema čovek uvek šta pametno da kaže, a nekad i ne mora. Nekad je prijatnije ćutati. S druge strane, zdravo je i kad se čovek isplače, to je pročišćenje i nije sramota. Ipak, draže su mi suze radosnice.

Kada se izgovori ime Milenko Zablaćanski, koja je prva misao i uspomena?

Njegovo ime mi uvek izmami osmeh.

Šta je od njega ostalo u vama i zauvek će biti u svakom smislu?

Sve ono što su me i on i majka naučili. Zajedno su me vaspitali, pa mi nije lako da to razdvajam, i naravno, ne zaboravljam ništa, ali moram neke tajne sačuvati za sebe. Majka je najveći heroj u mom životu, a ,,neko to od gore vidi sve''.

Ivan Zablaćanski Promo/Aleksandar Krstović

Delujete kao zreo mlad čovek koji paralelno sa glumom gradi kvalitetan život. Šta je ono najvažnije što vas u tom smislu definiše i da li uspevate da makar u većini slučajeva budete zadovoljni?

Porodica mi je na prvom mestu i uvek težim miru, sreći i nekom laganom ritmu. Često se dešava da ritam posla utiče na privatan život, ali trudim se da to što više razdvajam. Neophodno je imati svoju sigurnu luku i mesto gde je uvek mirno.

Šta vas sputava i ograničava i u životu i u karijeri, a šta vas vraća na prave koloseke?

Umem da se iznerviram zbog gluposti, da se zakačim za neke trivijalnosti kojima ne treba davati baš nikakav značaj. To je nešto na čemu radim i što bih voleo da promenim kod sebe. Sad sam na 50 odsto, nekad mi uspe, nekad ne, ali i to je nešto što se uči, to je proces. Uglavnom su porodica i prijatelji ti koji me vraćaju na pravi put ako ja ne mogu da ga pronađem.

Ivan Zablaćanski Promo/Aleksandar Krstović

Kakva iskustva nosite sa snimanja jedne od trenutno najpopularnijih serija “Kolo sreće” i gde vas publika još može videti?

Uživam u svakom danu provedenom na setu. Ekipa mi je postala mnogo draga i mislim da radimo dobru, lepu stvar. Kada je tako, čovek nema osećaj da nešto radi, već je svaki dan uživanje. Takođe, u Beogradskom dramskom pozorištu igram u predstavama “Zelena čoja Montenegra”, “Baal”, “Cement Beograd”, “Kad su cvetale tikve” i “Ružni, prljavi, zli”, a biće i nešto novo sledeće sezone. S nestrpljenjem iščekujem i emitovanje pete sezone serije “Ubice mog oca”.

Čemu se posvećujete u onim periodima kada gluma nije primarna u vašem životu?

Uvek priroda... Planina, šuma, sneg, dobro vino i, naravno, pucketanje vatre...

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi