Andrija Milošević za 24sedam: Sa decom želim da spasem osmehe zatrpane agresivnom promocijom budala

Navikli smo na fantastične uloge Andrije Miloševića, na njegovu misiju širenja optimizma i pozitivne energije na svakom koraku, na profile na društvenim mrežama koji su među malobrojnima koji imaju pravu svrhu, na njegovu običnost koju smo odavno zavoleli i smisao za humor koji nam trenutke provedene uz ekran ili u publici čini nezaboravnim. U ovom intervjuu ga predstavljamo na jedan sasvim drugačiji način - kao pisca. I to pisca za decu koji ukazuje na važne probleme i koji kroz priču o svojim knjigama i ljubavi prema najmlađima otkriva mnogo o sebi. Predstavljamo ga kao dečaka koji nije izgubio detinjstvo i koji zna zbog čega je čitanje bajki na 2.000 metara nadmorske visine mnogo bolji ugođaj od Netflixa. Taj dečak u sebi krije mnogo toga, pre svega emociju koja ga čini posebnim, kako u realnom, tako i u svetu mašte, gde nesumnjivo pripada.

U čemu ste pronašli najveći izazov i lepotu pisanja za decu? 

U mašti i potrazi za boljim svetom. Pisanje za decu nije samo razvijanje i podučavanje, skretanje pažnje ili zabava, već i davanje nade budućim generacijama. Nade, koja im je preko potrebna, u mogućnost da imaju srećan život.

Čime vas deca najviše inspirišu u svakodnevnim susretima, u parku ili na ulici, u publici u pozorištu, u knjižari kada im potpisujete svoje knjige... Šta prepoznajete u njihovim očima i rečima? 

Prepoznajem njihovu potrebu da imaju nekog. Oni žele svog heroja, biće koje im daje snagu i čini ih nasmejanim, boljim. Njihova srca su čista i oni prepoznaju u mojim knjigama, pa i u serijama, koje su za odrasle faktički, odraslo dete koje ja jesam. Meni su potrebni oni, a ja njima, da bismo spasli osmehe, radost, institucije drugarstva i zajedništva, koje su zatrpane agresivnom promocijom budala.

Andrija Milošević Promo/Nikola Radojčić

Šta je ono što ne razumemo kod dece, a da ste shvatili tokom pisanja svojih knjiga? Šta im nedostaje, na šta ne obraćamo pažnju, šta nam govore svojim ćutanjem? Šta moramo što pre, kao društvo, da promenimo u tom smislu? 

Društvo mahom neće da ih razume i podrazumeva ih. Današnji svet je sebičan, ohol i otuđen. Kao da je zaboravio da je i sam nekada bio dete. Ovaj svet ima miris metala, hladan je, a deci su, da bi bili ljudi, potrebne toplina i iskrenost. Nedostaje im bezbrižnosti koja je jako važna u njihovom dobu. Oni osećaju frustracije roditelja i na njih se reflektuje mahnita borba da se zaradi. Bezosećajan način života koji nam je doneo ovaj vurtelno prelepi i prepametni svet. U medijima možete naći isključivo negativne stvari vezane za decu i tinejdžere. Stvara se slika da su oni horde beskrupuloznih ludaka koji se međusobno tuku i ponižavaju rušeći sve pred sobom, što je apsolutno nedopustivo i nije tačno. Ne možete skretati pažnju na probleme konstantnom promocijom vršnjačkog nasilja i osuđujućim tekstovima, morate promovisati dobrotu, talentovane đake, školske humanitarne akcije i sportske aktivnosti, najbolje učenike, a onda se upitati zašto se dopušta da ona agresivna deca i roditelji prolaze nekažnjeno.

Pomenuli ste vršnjačko nasilje. Deca su danas često izložena strašnim stvarima u svakom smislu, u porodici, na ulici, u školama... S druge strane, lečimo ih SMS-om, sakupljamo staru garderobu i obuću da bismo nekom detetu pomogli da preživi zimu... Gde smo tako ozbiljno pogrešili? 

Osnovna greška je u potpunom nedostatku podrške deci koja nemaju te probleme. Nigde ili vrlo retko ćete naići na bilo kakvu afirmativnu priču o mladima koji su u stanju da daleko doguraju u životu. Mi smo njih potpuno gurnuli na margine, a oni su ti koji nam trebaju da bi sutra imao ko da pomaže obolelima i slabijima. To su deca koja znaju da razluče dobro od lošeg, koja izbegavaju da povrede bilo koga, koja pomažu i dobri su ljudi. To su naši budući sportisti, pisci, stvaraoci, inženjeri, ljudi na koje ćemo biti ponosni. Na njih niko ne misli i oni odlaze.

Andrija Milošević Promo/Vladimir Jablanov

Junaci vaših knjiga su veoma autentični, živopisni, iskreni... Na koji način ih oslikavate, smišljate, kako im dajete karaktere i emocije, osobine i mišljenje? 

Oni su samo došli i uspostavili se u mojoj glavi. Imam osećaj kao da je neko upravljao sa mnom dok sam pisao. Možda su to i plodovi mojih ranijih razmišljanja i iskustava na koja sam potpuno zaboravio, a sada su se pojavila u ovom obliku. Likovi i priče su provodnici emocija koje vitlaju unutar pisca poput oluje.

Koliko u svim tim likovima ima vas, kao i u sjajnim ilustracijama svake vaše knjige? Šta ste od sebe poklonili deci kroz ova dela?

Tu sam u svemu ja, moje težnje i snovi. To je upravo to. Misao je neobjašnjiva, ona se rađa niotkuda i u slikama - potpuno čudesna stvar. Ljudi zaboravljaju da imaju supermoći. Recimo, kao kada tuga ili radost- koje su samo reči, nevidljive su i potpuno nematerijalne - proizvedu suzu, odnosno materijalizuju se. Hoću reći da razlika između mašte i stvarnosti, pisca i likova, ne postoji. 

Šta je osnovna poruka svih vaših knjiga? 

Snaga je u ljubavi i dobroti.

Koju dečju reakciju na svoje knjige nikada nećete zaboraviti jer vam je potvrdila da ste napravili pravu odluku da svoj talenat usmerite i ka tome? 

Kada su počeli da recituju moje pesme i poeme na školskim priredbama i takmičenjima. To je nešto što mi je reklo sve o tome šta oni misle o mom stvaralaštvu.

Postoji ono nepisano pravilo da se treba spustiti na nivo deteta da bismo im objasnili neke stvari u životu i o životu. Da li ih, ipak, potcenjujemo takvim stavom? 

Pre bi se trebalo podići na nivo deteta. Deca se generalno potcenjuju, i to na način da se konstantno pominju, o njima se priča, oni su u fokusu samo kada je nekome to u interesu, ali se ništa konkretno po pitanju boljih uslova za decu ne događa. A ti uslovi su mnogo bolje i učinkovitije organizovano školstvo i obrazovanje. Školski život mora da im se napravi zanimljivijim, treba ih kreativno podstaći na to da hiljade digitalnih informacija koje dobiju u toku dana nisu ništa drugo do traćenje vremena i da treba da ih zamene uzbudljivim i pravim znanjem, koje će im biti saveznik u donošenju bitnih odluka u životu i možda ih profesionalno odrediti. U skladu sa vremenom, obrazovanje mora biti jasno, konkretno i zanimljivo.

Andrija Milošević Promo/Nikola Radojčić

Šta nikada nećete zaboraviti iz svog detinjstva što predstavlja inspiraciju, ali i temelj na kome ste stasali i sazreli i kao čovek i kao umetnik? 

Moja leta na planinama. Bez televizije ili radija. Čobanisanje po vrhovima rovačkim i moračkim, sa braćom i drugarima. Jahanje konja. To je bio pravi, iskonski način odrastanja. Čitanje bajki na preko 2.000 metara nadmorske visine je bolji ugođaj od Netflixa. Tada sam imao osećaj da vidim Baš-Čelika iza svakog kamena.

Kada biste mogli da se vratite u detinjstvo, čemu biste se vratili i poveli svu današnju decu? 

Oslobađajućem načinu života koji podrazumeva rad, ali ti daje slobodu koju oni u gradovima danas ne mogu da pojme. Jedno od najvećih dostignuća života na planini ili selu jeste oslanjanje ljudi jednih na druge. Tamo je komšija kao brat rođeni. Tu naučiš šta je ljudskost i solidarnost. Mi tada nismo zaključavali vrata od kuća. To vam sve govori.

U digitalnom svetu u kom živimo, i u kome tehnologija i društvene mreže diktiraju gotovo sve, kako zainteresovati decu za čitanje i motivisati ih da umesto pametnih telefona više koriste pametne knjige? 

Evo, ja sam uspeo. Treba im se posvetiti i oni će to znati da poštuju. Ponudite im sadržaj koji će biti iz srca napisan, pa ćete videti šta sve deca mogu. S druge strane, i to možemo iskoristiti na dobar način. Moji skečevi sa Sandrom, na mom Instagram profilu, imaju za vrlo kratko vreme skoro 30 miliona pregleda, a ukupno na internetu skoro 100 miliona, i to je svojevrstan fenomen. Publika nas prati kao neku seriju i to je nešto potpuno fenomenalno. U ogromnom broju šalju toliko pozitivne energije i to mi daje nadu da nismo nestali kao ljudi u nama.

Andrija Milošević Promo/Vladimir Jablanov

Nedavno nas je napustio Minja Subota, junak detinjstva mnogih od nas, vaš kolega Manda je takođe bio jedan od heroja mnogih generacija, sećamo se Dragana Lakovića, Miće Tatića i mnogih koji su ostavili neizbrisiv trag u stvaranju za decu. Šta u sebi nosite od svih njih što želite da nastavite i poklonite deci?

Vedrinu života, osmeh, nadu, upornost i misiju dobrote. Moramo tako.

Koji lik iz dečje knjige biste voleli da budete, i zbog čega? 

Ima jedna bajka, zove se „Đavolov šegrt“. E, taj momak koji prevari đavola svojom mudrošću i sve njegove veštine ukrade da bi ih koristio za više dobro, to bih voleo da sam vam ja.

Kakvo dete ste danas i koliko se ono razlikuje od onog od pre trideset i nešto godina? 

To je isto dete, samo u paralelnom univerzumu. Moja borba da opstane mašta je borba protiv tehnologije koja život čini tako suvoparnim. Ona je masovna fabrika mediokriteta, a naša stvarnost zbog toga biva tako buđava.

Iako još uvek niste otac, da li kroz rad za decu, kroz razumevanje dece, kroz zagrljaj, lepu reč, kroz ruku u ruci, kroz osmeh, svoju ljubav prema njima iskreno osećate kao očinsku i koliko zaista ne postoje granice u toj ljubavi, bez obzira na to da li neko ima ili nema decu, da li je biološki roditelj ili neko ko je usvojio dete i pružio mu dom i sreću?

Apsolutno osećam. I oni osećaju tako. To je jedno obostrano poštovanje. Deci prilazim isto kao i odraslima, ona to zaslužuju.

Andrija Milošević Tanjug/Dragan Kujundžić

Da li pripremate nove naslove i kada ih možemo očekivati?

Završio sam novu bajku u stihu „Žile pile spasava svet“. To je SF bajka u stihu koja nam otkriva jedan neverovatno čudovišan svet, koji do sada nije viđen.

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi