Ivan Bosiljčić ekskluzivno za 24sedam: Iz Rusije s ljubavlju

28.10.2020

20:30 >> 17:58

0

Autor: Dejan Ćirić

Poznati umetnik prvi put javno govori o svom životu u Rusiji, ali ne toliko kroz prizmu karijere, koliko kroz lične doživljaje koji su ga u velikoj meri obel

Ivan Bosiljčić ekskluzivno za 24sedam: Iz Rusije s ljubavlju
Privatna arhiva/Ivan Bosiljčić

U susret poetsko-muzičkoj umetničkoj večeri pod nazivom „Naše veče“, koju će sutra, posle dužeg vremena, održati u Akademiji 28, glumac Ivan Bosiljčić, kroz živopisna sećanja i iskustva, sa čitaocima našeg portala deli svoje uspomene iz Rusije, koje su ga oplemenile kao čoveka i umetnika, i koje u velikoj meri boje njegovu glumu, ali i druge izraze njegove kreativnosti, kao što su muzika i poezija. U ovom intervjuu akcenat nismo stavili na glumu, ali smo zato čuli priču koja u velikoj meri dokazuje da ništa nije slučajno i da je u životu važno slediti znakove pored puta koji nepogrešivo vode ka sreći.

Čime vas je Rusija očarala na prvi pogled, a šta ste, tokom godina provedenih u njoj, postepeno otkrivali što vas je impresioniralo u umetničkom smislu, ali i kao zaljubljenika u putovanja? 

Moj deda Miodrag, pukovnik JNA, često mi je pričao o svom školovanju u Rusiji. Sa 16 godina, u toku Drugog svetskog rata, bio je u grupi mladih oficira koji su regrutovani i poslati na ruske vojne akademije. Neverovatne su bile njegove priče o prijateljstvima se ruskim oficirima, o devojkama iz susednog internata, o surovim zimama, prvom susretu sa Moskvom… Naročito mi je ostala u srcu njegova priča o tome kako su jednog ledenog jutra, kroz nekakav bočni otvoreni prozor pekare, on i njegovi drugovi pokušavali da ukradu tek ispečen hleb. I uspeli su! Neko se dosetio da vruću veknu ubode bajonetom sa puške i tako je neprimetno uzmu. Do detalja mi je opisivao krckanje vruće korice i momačko zadovoljstvo zbog tog malog „razbojništva“ u prilično strogom sistemu.

Šta se obistinilo od onoga što ste slušali o Rusiji, pre odlaska, i svega što ste zamišljali, a šta vas je najviše iznenadilo? 

Dedine priče su se na čudan način naslanjale na animirane ruske bajke koje sam kao dete gledao u obrazovnom programu na televiziji. Često se glavni junak zvao Ivan, kao na primer u crtanom filmu „Konjić grbonjić“, i to mi je kao dečaku neverovatno imponovalo. Potajno sam priželjkivao da mi nadimak bude Vanja, kao i junaku iz bajke, ali sam u stvarnosti bio samo Ivo. Kasnije sam kao student u filmu Nikite Mihalkova „Sibirski berberin“ video čitave fragmente iz dedinih dogodovština, skoro kao citate njegovih priča. Pre koju godinu, kada sam počeo da snimam u Moskvi, do poslednje ćelije sam osetio kako se pre 70 godina moj Miodrag Bosiljčić, momak iz sela pored Užica, mogao osećati kada je došao u carsku Moskvu.

Privatna arhiva/Ivan Bosiljčić

Kako ste doživeli Moskvu i šta se krije iza odore tog grada koji nosi titulu jednog od najlepših na svetu?

Sva mesta u koja putujem pamtim po ljudima. I ako se vraćam u gradove u kojima sam bio, vraćam se ljudima. Moskva je nepregledna u svakom smislu, ali lica i karakteri ljudi koje sam sreo i sa kojima sam razgovarao i radio su mi najdublji utisak. Zadivila me je količina talenta kod ruskih glumaca, imao sam priliku da budem u kadru sa najboljima među mladima i sa bardovima iz sovjetskih vremena. I jedni i drugi bili su kombinacija iskrenog zaštitničkog stava prema gostu iz Srbije i poziva na sportski glumački klinč, prsa u prsa. I bilo je tu dobrih klinčeva. Tretirali su me kao bliskog rođaka. I, što je jako važno, dali su mi nadimak Vanja!

Pored toga, gledao sam kako se ljudi vatreno prepiru i vrlo brzo u suzama mole za oprost jedni druge. Taj momenat pokajanja nije nešto što je nama svojstveno. Gledajući njih, shvatio sam da smo mi skloni tome da dugo budemo uvređeni i da iz inata ne tražimo oprost, čak i kada spoznamo grešku. Zato nam odnosi sa bližnjima trule. Prekidaju se u eksplozijama gneva ili sasvim mutavo, bez objašnjenja. Siguran sam da bismo mi, kao nacija, bili daleko vitalniji kada bismo to ispravili. S druge strane, oni nama zavide na našem južnjačkom temperamentu.

Naša bliskost sa Rusima nije mit, zajednička su nam slovenska osećanja, pravoslavlje, ali i jedna moderna okolnost – i oni i mi smo na lošem glasu u zapadnom svetu. Strani medijski pritisak je i kod nas i kod njih ostavio trag u vidu kompleksa niže vrednosti. To nisam primećivao dok ih nisam upoznao izbliza i nas pogledao sa distance. Mnogi su me tamo sa čuđenjem pitali zašto sam odlučio da dođem baš u Rusiju, zbog čega govorim njihov jezik, zašto nisam uložio sve što imam u karijeru na Zapadu. I kada bih ih podsetio na to da su oni potomci Dostojevskog i Čehova, Čajkovskog, Rubljova i Tarkovskog, Svetog Aleksandra Nevskog i Serafima Sarovskog, i kad sam im rekao da sam Bogu zahvalan što imam priliku da radim sa njima, dugo bi ostali zamišljeni, pokušavajući da se sete u kom trenutku su pomislili da su manje vredni od drugih. I za nas bi bilo korisno da se preslišamo čiji smo i od kada smo.

Privatna arhiva/Ivan Bosiljčić

Sankt Peterburg je bajka koja se uvek iznova prepričava. Na koji način ste je čitali i postali deo nje? 

U Sankt Peterburgu sam bio u jesen i u leto. Jesenji magloviti i kišni Petrograd je nešto čemu se ne bih vraćao bez preke potrebe. Ali zato, Petrograd od maja do septembra sa svojim belim noćima, Bogorodicom Kazanskom, Ermitažem, uličnim sviračima, krstarenjem po Nevi, s razlogom nosi epitet najlepšeg grada na svetu. I u njemu žive ljudi koji pričaju o svom gradu iz ličnog iskustva, a ne „second hand“ priče.

Pucanje leda na Nevi i krstarenje Volgom su nezaboravna iskustva. Da li ste ih doživeli?

Nisam krstario Volgom, niti sam zatekao led u Petrogradu, ali smo Jelena, Nina i ja jedno veče krstarili Nevom dok su se nad nama otvarali petrogradski mostovi.

Privatna arhiva/Ivan Bosiljčić

Koliko je Rusija, danas, ono o čemu su pisali njeni legendarni pisci u svojim velikim delima?

Kao student sam mislio da je intenzivnost života koja se pojavljuje u ruskim romanima i dramama zapravo stil tog književnog podneblja. Pogrešio sam. Rusija je zaista tako burna i duboka kao što su o njoj pisali najveći. Moderna Rusija na sve to dodaje sloj oštre samoironije.

Koje delo ruske književnosti je za vas posebno i zbog čega? 

Prvo što sam uradio kad sam doputovao u Moskvu, otišao sam u knjižaru i kupio roman „Idiot“ . Želeo sam da to simbolično bude prvi klasik koji ću pročitati na ruskom jeziku. I ozbiljno sam se sapleo o Dostojevskog, jedva sam pročitao prvih nekoliko stranica. Puškina i Čehova sam čitao sa lakoćom, ali Fjodora Mihailoviča tek sada, posle četiri godine neprestanog usavršavanja jezika, čitam bez zastajkivanja.

Šta nikada nećete zaboraviti iz vaše „ruske odiseje“? I na koji način vas je to obeležilo? 

Rođen sam na praznik Svetog Serafima Sarovskog, 15. januara. Dugo, do svoje 23. godine, nisam poznavao ovog prekrasnog svetog starca. U maloj crkvi Hrama Svetog Save često sam, još kao student, levo od oltara stajao ispred velike pozlaćene ikone sveca kojeg jedino od svih svetih lica nisam znao. Trudio sam se da pročitam uska i visoka slova kojima je ispisano ime iznad oreola, i jedino što sam razumeo je da su slova ruska. I oslikane crkvene kupole na ikoni su bile ruske. Iz nepoznatog razloga sam imao utisak da znam starca sa ikone. Onda sam jednog dana pitao sveštenika ko je taj svetac. Kod kuće sam iste večeri otvorio kalendar da vidim kad se slavi i shvatio da je veliki ruski svetitelj bio tu kad sam se rodio. Odatle se znamo. Proslavlja se 15. januara.

Godine 2016. snimao sam film u selu Verhnjaja Trojica, na severu Rusije, i prve slobodne dane iskoristio sam da sednem u jedini autobus koji prolazi kroz selo, presednem u voz za Moskvu, odatle sednem u drugi voz koji ide na jug, pa u sledeći autobus i stignem u Divjejevo, u Manastir Svetog Serafima Sarovskog. Putovao sam ceo dan i noć. Susret sa svetim starcem i mestom gde je živeo jedan je od najznačajnijih susreta u mom životu, i ako biste me pitali čemu sva ta snimanja i ceo taj put koji se otvorio ka Rusiji, odgovorio bih da je sve to da bih stigao do Divjejeva i moštiju mog Svetog Serafima.

Privatna arhiva/Ivan Bosiljčić

Koliko su ruska prostranstva i zime zaista sinonimi za samoću?

Jedne noći, u jesenjem Petrogradu me je potkačila neočekivano bolna nostalgija. A onda sam se setio da je sva zemlja Hristova i da, gde god da sam, ja sam kod kuće, a nostalgija je samo opsena. I zaista, nakon te misli, više se nikad nije vratilo bolno osećanje.

Šta ste namerno „zaobilazili“ i otišli da vidite i doživite tek kada su vam se pridružile supruga i ćerka? 

Balet „Labudovo jezero“ u Mihajlovskom teatru. Parter. Osmi red. Sredina. Veče za ceo život!

Privatna arhiva/Ivan Bosiljčić

Kada ruska votka najviše „udara“?

Ruska votka se služi u čašama od dva decilitra i, nakon zdravice za prisutne, pije se naiskap. Treća najviše udara. Ne pitajte me kako znam.

Još uvek snimate u Rusiji za najveće produkcije. Kada će gledaoci u Srbiji moći da vide ta ostvarenja i od kog najviše očekujete? 

Na RTV Vojvodina i na RTRS, u Republici Srpskoj, ovog proleća je sa velikim uspehom prikazana moja prva ruska serija „Hotel Rusija“. Uskoro će dva nova istorijska serijala, koja sam snimao prošle godine na Krimu, u Istanbulu i Sankt Peterburgu, imati premijeru na Prvom kanalu ruske nacionalne televizije. Nakon toga, voleo bih da i naša publika vidi ova ostvarenja, jer verujem da će sve što sam doživeo u Rusiji mimo kamera, isijavati i kroz moje uloge.

Privatna arhiva/Ivan Bosiljčić

Koliko će se vaša „ruska priča“ odraziti i na poetske večeri koje ove jeseni ponovo predstavljate publici?

U velikoj meri. Biće to večeri pune dobre energije, fantastične muzike, pokreta, plesa, strasti, buđenja iz ove sumorne svakodnevice i pozitivnih vibracija koje su nam u ovom trenutku preko potrebne. Pozivam ljude da mi se pridruže sutra, u Akademiji 28, u Beogradu, a onda ponovo 11. novembra na istom mestu. Neizmerno se radujem susretu sa publikom i kroz ovaj vid umetnosti, i obećavam divne večeri ispunjene poezijom, emocijama i muzikom. Nakon sutrašnje, uslovno rečeno premijere, krećem na malu turneju po Srbiji, i jedva čekam nastupe u Mladenovcu, Pančevu, Smederevu, Zrenjaninu, Novom Sadu i Lazarevcu. Verujem da ću „Naše veče“ nakon toga predstaviti i u mnogim drugim gradovima.

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi