Pre sto godina rođena je legendarna Rada Savićević: Anegdote iz njenog života će vas nasmejati do suza (FOTO)

Jedna od najvećih srpskih glumica svih vremena Radmila Savićević rođena je pre tačno sto godina, na današnji dan, 8. februara 1926. godine, u Kruševcu. Za knjigu „Radmila Savićević - prva i poslednja“ neki od naših najvećih glumaca, kao i članovi Radine porodice, pričali su o ženi koju su smatrali jedinstvenom i nezamenljivom i koju su voleli svim srcem. U znak sećanja na veliku Radu Savićević prenosimo vam neke anegdote koje su sagovornici u pomenutoj knjizi upamtili kao posebno drage uspomene.

Privatna arhiva/Momčilo Savićević

Možda nisi shvatio da sam žensko

Kad se krenulo sa radom na seriji „Bolji život“, praktično više nisam imao tekst u kome nije igrala. Ali, kad je trebalo da Dara ode iz Gigine kancelarije i da dođe druga daktilografkinja, znao sam da će to biti Rada, kao potpuna kontra Gorici Popović. Dakle, žena koja će ga apsolutno uzeti pod svoje. I ona je to briljantno odigrala. Jedino što sam joj zamerao bio je izgled:

„Rado, ti po tekstu moraš da se krpiš, nemaš para, nosiš onu grejalicu na kojoj od tri radi jedno rebro, a doterana si. Ja bih ipak da budeš malo narušenija, jer si ti jedna skromna daktilografkinja koja životari.“

A ona će meni: „Lale, ako do sad možda nisi shvatio, ja sam žensko!“

„Ali u pozorištu“, rekoh, „praviš svašta od sebe.“

„Drugo je pozorište. Dok on mene vidi tamo na pozornici, prođe vreme, a možda i ne vidi dobro. A na ekranu se sve vidi.“ Nije me poslušala ali je bez obzira na to, Živadinku maestralno izvela.

Siniša Pavić

Radmila Savićević Predstava “Zona Zamfirova”, Savremeno pozorište, 1970.

Radina torba

Pozorišta su tada putovala na sve strane i to su bila velika gostovanja, koja su trajala po nekoliko dana. Rada je uvek sedela na prvom mestu, a pored nogu je imala torbu iz koje je hranila ceo autobus. Kome god da je nešto falilo tražio bi od nje:

„Rado, je l’ imaš krastavce?“

Ima Rada krastavce.

Onda neko kaže: „Al’ sigurno nemaš neku ljutu papriku?“

„Molim? Ima ljuta papričica!“

Nekom se prijelo nešto slatko - ima Rada i to. Bila je kao putujući restoran. Sve si mogao da nađeš u Radinoj torbi! U Radinoj torbi je bilo ljubavi i drugarstva, bilo je poetike, bilo je snage i jednog velikog razumevanja za sve ljude oko nje.

Mira Banjac

Predstava “Gospođa ministarka”, BDP 1978.

More, marš u...

Njen oštar ali pravedan jezik me je fascinirao: „More marš u pičku materinu!“ i izađe napolje. Prisustvovao sam takvoj situaciji na jednoj probi. To je ta odbrana časti i poštenja, u čemu je Rada uvek bila beskompromisna. Od jedne žene očekivati tako nešto u našem svetu je gotovo nezamislivo, ali ona nikada nije dala na sebe. I samo se od osoba kakva je bila Rada, čak i posle takve situacije, može očekivati topao zagrljaj. Od drugih ne.

Slobodan Ćustić

Predstava “Dorćolska posla”, Kruševačko pozorište, 1951.

E, sad smo prave glumice

Mnogo smo putovali - u Švedsku, Francusku, tadašnju Čehoslovačku, u Solun: „Da kupimo, lale, zavese, da kupimo papúče.“ Uvek je imala spisak šta treba da kupi. I sva ta putovanja je pratilo bezbroj anegdota. Recimo, nije smela da uđe u lift. U Oberhofu, u Istočnoj Nemačkoj, igrali smo za naše radnike koji su zidali neki hotel od osamnaest spratova i mi baš na poslednjem spratu dobijemo sobu, jer su te bile sa najlepšim pogledom.

Možete li da zamislite nas dve koje osamnaest spratova idemo pešice, uz sve Radino „bogorađenje“ što na niškom, što na kruševačkom, što na književnom jeziku. Bukvalno sam plakala od smeha.

Onda je jedno vreme imala fazu nošenja šešira, ali sa takvim humorom, da sam ja bila oduševljena:

„Lale, mi smo nikakve glumice.“

„Što?“

„Nemamo šešír. Jesi ti videla, sve glumice nose šeširi.“

I onda smo u Pragu išle da kupimo šešire. Kao dve „suklate“ - jedna mlada i jedna starija glumica sa ogromnim, neverovatno upadljivim šeširima:

„E, sad smo, lale, prave glumice!“

Ljiljana Lašić

Radmila Savićević , predstava “Porodica Blo” Promo/Kruševačko pozorište

Je l’ opet igraš nekog ludaka?

Rada Savićević nije bila laka osoba. To sam shvatio kad smo se prvi put sreli, radeći serijal „Gunđalice“ u okviru jutarnjeg programa tadašnje Televizije Beograd. Na prvoj čitaćoj probi, ja sednem pored nje, upoznamo se, otvaram tekst i čujem: „Slušaj, ti, mali, ima taj tekst da naúčiš il’ će da te nema, je l’ znaš.“ Ja tada nisam bio preterano mlad glumac, imao sam neko iskustvo i kad god mi se tako nešto dešavalo, odmah sam pravio distancu i otklon. Međutim, kad je počelo snimanje, shvatio sam da je ona jedna glumačka „aždaja“.

Sreo sam je možda pola godine pred smrt.

„Šta radiš, ljubi te majka?“

„Evo“, rekoh, „spremamo nešto.“

„Je l’ opet igraš nekog ludaka, šizofreničara nekog?“

„Pa, zasad je tako, videćemo kako će nadalje da bude.“

„Ako, ljubi te majka, samo ti radi to svoje.“

I ja krenem, ali kao da sam osećao da je više neću videti, okrenem se i kroz osmeh joj dobacim: „I da učim tekst, majka Rado, je l’ tako?!“

„I da učiš, jebem mu život, tako je.“

Dragan Vujić Vujke

Rada i Boža Savićević , Predstava “Otelo”, Niško pozorište, 1957.

Usra ga ti, Rado, usra ga ja, Božo

Rada i Boža su sedamdesete godine došli u Beograd, i Rada mi je stalno u šali govorila: „Mamu im maminu, tek sad su me otkrili kao glumicu, a ja igram sto godina.“ Iz provincije je u to vreme bilo teško probiti se.

Kad je trebalo da se snimaju „Kamiondžije“, ona dobije informaciju da je uloga Violete Kruške pisana za nju i kaže: „Dođu kod mene ljudi da pregovaraju oko uslova. Lepo ih ja primim, slatko, voda, kafa i sve to. Boža sedi sa nama. A ja znam koliki je honorar Čkalja uzeo za tu seriju. U jednom trenutku, oni mi kažu: ’Ajde, gospođa Rado, da pređemo na finansije. Koji su vaši uslovi?’ Moj Boža ode u drugu sobu, uopšte to nije mogao da sluša.

Znajući koliko je dobio Čkalja, ja kažem istu cifru. Oni zapanjeni! A igrala bih“, kaže, „i džabe jer je ta uloga toliko lepo napisana.“ Drugo, tek je morala da se dokazuje u Beogradu. „Dobro, čuli smo vaše uslove, razmislićemo i za jedno dva-tri dana ćemo vas obavestiti.“ Oni odlaze, Boža izlazi iz sobe i kaže:

„Usra ga ti, Rado.“

„Usra ga ja, Božo.“

Međutim, posle dva-tri dana su je zvali da joj kažu da su prihvatili njene uslove.

Momčilo Savićević

Bonus video:

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi