20 godina bez Rade Savićević: Tajna reči „lale“ i sećanja velikih glumaca

Talenat Radmile Savićević bio je neponovljiv, autentičan i potpuno prirodan. Delom iznikao iz zemlje, delom prosut sa zvezda, onog dana kada je rođena u gradu koji je iznedrio neke od najvećih umetnika na ovim prostorima. Radmila je imala moć! Celim svojim bićem je znala da je moćna i velika glumica. Zato je postala to što jeste.

Neprevaziđena, prva i poslednja u ulogama koje je samo ona mogla da igra. Rada je igrala život! U tome je bila njena tajna. Habitus koji se verovatno više nikada neće ponoviti, dar koji je nosila lako, nasmejana i svoja u privatnom životu, gorostasna na daskama umetnosti, kada je bilo dovoljno samo da se pojavi, ne izgovori nijednu reč, i dobije desetominutni aplauz na otvorenoj sceni. Tako je bilo i u svakom kadru, kojim je vladala toliko uverljivo i suvereno da je „rušila rampu“ samo pogledom.

Predstava “Zona Zamfirova”, Savremeno pozorište, 1970.

Tako je bilo i na pijaci na kojoj je umela da ostane po dva sata pričajući sa ženama čije je poreklo i sama nosila. Radmila je bila simbol ovog naroda i zato je bila neprikosnovena upravo u takvim karakterima. I najvoljenija zbog njih i svoje neposrednosti, šarma, duhovitosti, oštrine, dobrote, topline, energije i prirodnosti. Ljude koje je volela je iz milošte zvala „lale“, što je bio odraz njene velike ljubavi, brige, dobrote i privrženosti.

Svog supruga Božu je volela beskrajno, od trenutka kada ga je prvi put videla na kruševačkom korzou, polovinom prošlog veka. Bila je to „ljubav za u pesmu“, kako je rekla jedna njena koleginica. U sebi je nosila večiti optimizam i radost života, ali i beskrajnu, samo njoj znanu tugu. Imala je neke svoje daljine i neka svoja ćutanja. Zbog njih je, takođe, postala tako velika glumica.

Otišla je pre tačno 20 godina. Bio je Mitrovdan.

Dan pred smrt ispisala je sve svoje uloge i imena glumaca sa kojima je igrala u svojoj bogatoj karijeri. Svojim vanserijskim talentom i neprolaznim ulogama ostavila je neizbrisiv trag u umetničkoj istoriji ovog podneblja. Čuvena Majka Vuka, neprevaziđena Žarka, legendarna Riska, neponovljiva Gospođa Ministarka, samo su neke od antologijskih rola kojima je Radmila Savićević stekla besmrtnost.

U knjizi „Radmila Savićević - prva i poslednja“ neki od naših najvećih glumaca svih vremena govorili su o koleginici koju su smatrali jedinstvenom i nezamenljivom i koju su voleli svim srcem. U znak sećanja na veliku Radu Savićević prenosimo vam neka sećanja koja, kao ni njen lik i delo, nikada neće izbledeti.

Predstava “Dorćolska posla”, Kruševačko pozorište, 1951.

Radmila Savićević je velika „srpska karijera“. Jedna od retkih jakih, žestokih glumica. Totalna, apsolutna, u svemu autentična. Mekota koju je imala kao osoba i žestina koju je iznosila u svojim ulogama bile su zapanjujuće.

Nije bila školovana glumica, već kao Majka Zemlja, koja izrodi plod. Mudra, neverovatno inteligentna i misleća osoba koja se izborila za svoj identitet. Sirovi talenat koji je prešao u dragulj jer je taj duh, to zdravlje, tu zemlju iz koje buja jedna takva osoba prenela u svoju umetnost. Nedavno sam po ko zna koji put gledala „Vruć vetar“ i ponovo joj se divila, shvatajući kako mi više nemamo takav remorker na sceni, jednog takvog tegljača. Radmila Savićević je bila pun kadar i puna scena. Kad ona iziđe na pozornicu, vi znate da je izišao neko! Neko ko znači! Uz to, bila je i lepa žena. Imala je lepo lice koje je kamera volela, koje je teatar voleo. Blaga, neizmerno mila osoba. Te silne majke koje je odigrala najnežnije su majke koje znam da je neko odigrao. A onda, odjedanput, vulkan proključa iz te žene. To je talenat! Nešto što niko nije mogao da joj dȃ jer je izlazilo sȃmo iz njene centrale. Ona je bila centrala svoje sopstvene umetnosti.

Sa predstavom „Čudo u Šarganu“ smo mnogo putovali. Pozorišta su tada putovala na sve strane i to su bila velika gostovanja, koja su trajala po nekoliko dana. Rada je uvek sedela na prvom mestu, a pored nogu je imala torbu iz koje je hranila ceo autobus. Kome god da je nešto falilo tražio bi od nje:„Rado, je l’ imaš krastavce?“ Ima Rada krastavce. Onda neko kaže: „Al’ sigurno nemaš neku ljutu papriku?“ „Molim? Ima ljuta papričica!“ Nekom se prijelo nešto slatko ‒ ima Rada i to. Bila je kao putujući restoran. Sve si mogao da nađeš u Radinoj torbi! U Radinoj torbi je bilo ljubavi i drugarstva, bilo je poetike, bilo je snage i jednog velikog razumevanja za sve ljude oko nje.

Mira Banjac

Predstava “Gospođa ministarka”, BDP 1978.

Mnogo sam je volela jer je suštinski bila dobro i humano biće spremno da pomogne svakome. Obožavala je nas mlade. Volela je da nas zove u goste, da nam kuva, i ta druženja su mi ostala u jako lepoj uspomeni. Sećam se da je tada pušila beli dugački „kent“, koji kod nas nije mogao da se kupi, ali ga je ona nekako nabavljala i znajući da ja volim te cigarete, stalno mi ih je donosila ili delila sa mnom: „’Ajde, lale, uzmi jednu ovu, nemoj te tvoje.“ A to „lale“, i taj njen akcenat, to je sve bilo deo njenog toliko autentičnog i nepatvorenog šarma. I šta me je još fasciniralo kod nje - Rada je mnogo volela život! Živela je punim plućima i umela je da se raduje. Da se raduje prirodi, putovanjima, kupovini: „Da vidiš, lale, što sam kupila ovo, da ideš da kupiš, neće mnogo da te košta“, da se raduje malim stvarima, što je jako važno, jer čovek je mnogo srećniji ako ume da uživa u sitnicama. Ako je sunčan dan, ako je negde putovala pa je obišla neki lep grad, ako se lepo družila i mnogo smejala, sve je to nju činilo srećnom.

Jednom sam prolazila pored tadašnje „Gradske kafane“, bila je neka nepodnošljiva vrućina, a ona i Boža su sedeli u jednom ćošku i kad su me videli, vikne Rada sva ozarena: „Dođi, lale, ovamo da vi’š kako duva!“ Pazite, to je ništa, ali ona uživa što duva vetar i što su našli mesto da se sklone od žege. Svoju pozitivnost i optimizam prenosila je na vas za tren oka. Onda smo popili kafu, ispričali se, ismejali i rastali se do sledećeg susreta, koji sam uvek jedva čekala. I danas, posle toliko godina, kada pomislim na nju, obuzme me prijatan i topao osećaj koji sam imala u njenom prisustvu jer je svaki trenutak bojila nekom samo njoj svojstvenom radošću. Bila je vesela i vedra žena, volela je viceve i umela je da ih priča. I divno se smejala - zarazno, gromoglasno, od srca.

Svetlana Bojković

Predstava “Poltron”, BDP, 1986.

Šta reći o raskošnom, eruptivnom i ruralnom daru Radmile Savićević, nesvakidašnje vladarke glumišta?! Svu čaroliju svojih uloga gradila je srcem. Od Kruševca, preko Niškog pozorišta, gde sam je prvi put ugledao sa njenim Božidarom, do Beograda, gde je postala neizbežni majstor scene, filmova i televizijskih serija. Začuđujuća je njena jednostavnost u glumačkim kazivanjima i nadmetanjima! Nosila je iskrenost i ubedljivost kao krunu glumišta, koju niko nije mogao da spori. Sve do svog kraja igrala je srcem, instinktima, harizmom, zadivljujućom toplinom i prisnošću.

Milina je bila igrati sa njom. Uvek predana, vredna, prijatna i spremna za nadigravanje! A njen čapkunski, đavolski osmeh razgaljivao je ljude i gledališta i vraćao veru u dobrotu.

Ljubiša Samardžić

Radmila Savićević , predstava “Porodica Blo” Promo/Kruševačko pozorište

Bila je i ostala neprevaziđena. Prava tradicionalna srpska glumica u najboljem smislu te reči. Deo te tradicije su bile Ljubinka Bobić i Žanka Stokić. Mislim da nju vreme nikada neće pregaziti, jer pripada redu antologijskih glumaca, kao što su Čkalja, Guta, Taško, Cica Perović i mnogi drugi. Ona je bila iz tog miljea i kolege su je tako i cenile. Mnogo su je voleli Paja Vuisić i Čkalja, koji su privatno bili vrlo strogi i kojima se nije moglo lako prići. Birali su i društvo i partnere sa kojima igraju, ali su Radu jako poštovali. Vreme je nije prevazišlo. I danas kada je gledate, to ne deluje kao starinska gluma i apsolutno joj ne možete ništa zameriti. To je jedan stihijski talenat, jedna energija, jedna sila, mašta, ludilo, jedna lepota.

U junu ’76. godine sam rodila sina, a „Šargan“ je putovao na gostovanje u Iran. Mi iz Ateljea smo, inače, bili jako bliski i mnogi su mi čestitali rođenje deteta, ali mi je jedino Rada iz Irana donela punu kesu stvari - neku svilu, neki šal i razne džidža bidže. Hoću da kažem koliko je ona bila jedna topla žena! Nedugo zatim, pozvala me je da dođem kod nje. Sećam se da smo sedele u kuhinji, koja je bila kao iz serija u kojima je igrala, i poklonila mi je patofnice i prslučić za bebu koje je sama naštrikala. Sve onako šareno, pravo narodsko. Niko se toga nije setio. Možda smo svi mi tada bili kao nešto „elitniji“ i „sofisticirani“, pa nikom nije palo na pamet da naštrika patofnice. A ona ih je sama naštrikala, i stvarno je Stefan to nosio i dobro mu je došlo. Bile su predivne. I prosto, kada vam neko tako ukaže pažnju i ljubav, makar i sitnicom, pogotovo ako je za dete, onda to upamtite zauvek. I danas mi je to jako dirljivo.

Seka Sablić

Rada i Boža Savićević , Predstava “Otelo”, Niško pozorište, 1957.

Imala je zasluženo veliku karijeru, jer takav talenat se ne rađa često u ovom narodu. Imali smo Ljubinku Bobić pa je mnogo vremena prošlo dok se nije pojavila Radmila Savićević, koja je, ako ne računamo Ljubinku, jedina glumica, ja mislim od rata na ovamo, koja kad izađe na scenu, ne mora ništa da kaže a dobije aplauz. Drugi su morali da se potrude da ga zasluže. Tako je bilo u svim njenim ogromnim ulogama - Živka u „Gospođi ministarki“, Doka u „Zoni Zamfirovoj“, Lepa Pekarka u „Sabirnom centru“. Ja sam po nekoliko puta gledala te predstave samo da bih videla taj trenutak kada Radmila izlazi na pozornicu, cela sala je u delirijumu, a pritom reč nije rekla. Svojim hodom, pojavom, svojim mudrim pogledom u gledalište izazivala je neslućene aplauze. Umela je da ostvari neverovatan kontakt sa publikom.

Bila je beskrajno omiljena među ljudima. Kad smo putovali u Solun, carina je zaustavila rad. Eto, dokle je to išlo. Carina, prosto, jedno vreme nije radila jer su svi izašli da vide Radmilu Savićević! Ja ne pamtim da mi je prošlo ijedno letovanje u Grčkoj da mi ljudi koji me prepoznaju na ulici ili plaži ne kažu: „Da pozdraviš majka Vuku.“ Ona je jednostavno bila u narodu, kao deo svačije kuće, kao neka dobra sestra, majka ili baka. I često se desi da se čovek slomi pod tolikom popularnošću, ali ne i Rada, koja je najnormalnije odlazila na pijacu Zeleni venac, pričala sa svima redom, kupovala jaja i druge namirnice. Mnogi glumci se „voznesu“, kako je govorila, a njoj je popularnost bila normalna stvar. Plenila je na svakom koraku.

Mnogo smo putovali - u Švedsku, Francusku, tadašnju Čehoslovačku, u Solun: „Da kupimo, lale, zavese, da kupimo papúče.“ Uvek je imala spisak šta treba da kupi. I sva ta putovanja je pratilo bezbroj anegdota. Recimo, nije smela da uđe u lift. U Oberhofu, u Istočnoj Nemačkoj, igrali smo za naše radnike koji su zidali neki hotel od osamnaest spratova i mi baš na poslednjem spratu dobijemo sobu, jer su te bile sa najlepšim pogledom. Možete li da zamislite nas dve koje osamnaest spratova idemo pešice, uz sve Radino „bogorađenje“ što na niškom, što na kruševačkom, što na književnom jeziku. Bukvalno sam plakala od smeha.

Onda je jedno vreme imala fazu nošenja šešira, ali sa takvim humorom, da sam ja bila oduševljena:

„Lale, mi smo nikakve glumice.“

„Što?“

„Nemamo šešír. Jesi ti videla, sve glumice nose šeširi.“

I onda smo u Pragu išle da kupimo šešire. Kao dve „suklate“ - jedna mlada i jedna starija glumica sa ogromnim, neverovatno upadljivim šeširima:

„E, sad smo, lale, prave glumice!“

Bila je beskrajno duhovita i zabavna, i stvarno mi je ulepšala život.

Ljiljana Lašić

Radmila Savićević/BDP

Negovala je neposredan i pažljiv odnos prema kolegama, sa izraženim poštovanjem za svakog od nas, pritom beskrajno osvajajući ljudskom toplinom. Bilo je pravo zadovoljstvo kad uđe na set i obrati nam se onako bučno, kako je to samo ona umela, ili tiho i smerno, sve u zavisnosti od atmosfere koja bi u tom trenutku vladala. Dolaskom u ekipu unosila je svoj dobri duh među sve nas, bez želje da se nameće. Mirno, dobrodušno, kao pravi prijatelj i kolega, sjajno se uklapala sa raznim glumcima i rediteljima. Bila je veoma otvorena i svoja razmišljanja je iznosila bez mnogo taktiziranja, kao i sve osobe sigurne u sebe. Zračila je dobrotom, koja joj je nekako prirodno pomagala da, pored urođene spontanosti i otvorenosti, bude i sjajan diplomata.

Malo se zna da je bila velika dama. Prava dama, besprekornog domaćeg vaspitanja, oličenje srpske žene, majke, sestre. Požrtvovana i snažna do poslednjeg trenutka dok se radi, bez ambicije za samoisticanjem, poštujući i shvatajući glumu kao zajednički čin. Nije živela u oblacima, bavila se temama iz života koje su sve nas tištile i mudro i sa razumevanjem ih tumačila i predviđala. Delili smo zajedničke probleme i dileme i jako sam voleo te naše razgovore i njene specifične komentare i upadice, kojima je umela da postavi stvari na svoje mesto, ako bi se neko od sagovornika uzneo više nego što je uobičajeno. Bilo je prijatno u njenom društvu, jer je bila zanimljiva osoba, koja je uvek imala nešto interesantno da kaže i prokomentariše. Šalili smo se kako mi je u pojedinim periodima karijere igrala neke tetke, da bismo nakon više od četrdeset godina „završili“ kao muž i žena. Govorio sam joj da sam je ja definitivno podmladio. Imali smo i neke svoje tajne. U životu se ljudi pronađu ili ne, i to se brzo oseti.

Bila je i ostala simbol srpske narodne žene, stuba familije. Simbol okrilja i skloništa u koje se prijatelj uvek može sa sigurnošću vratiti. Kroz svoje uloge, bila je simbol topline doma i nečeg što bi se moglo nazvati srećom. Ostavila je budućim generacijama u amanet prohodnost da se ne plaše da budu svoji, da veruju u sebe, i u to da umetnost nije samo nebeska, već i ovozemaljska, da je možemo pronaći, uvek i svuda, pored nas. Potrebno je samo biti radoznao i igrati se. Baš kao Rada, čiji je najveći uspeh bio to što su je voleli ljudi. Redom i bez izuzetka. Na kraju nam samo to i ostaje - koliko vredimo u očima drugih, a naročito onih koji ostaju iza nas.

Bata Živojinović

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi