Ivan Ivanov za 24sedam: Tražio sam lek za smrt

Ivana Ivanova trenutno gledamo u popularnoj seriji „Kolo sreće“, ali priču o sreći ostavljamo za kraj, jer do nje je dug put kojim se ovaj glumac vozi u kontra smeru i rado zalazi na stranputice, škrabajući sopstvene misli i iskustva na papiru, dozvoljavajući da mu život škraba bore na licu, pa i neke ožiljke na duši, koju, kako kaže, treba umiti suzama dok se ponovo ne zaprljamo. I to jeste velika istina, kao i to da se ta vožnja može pretvoriti u uzbudljivu, emotivnu, živopisnu i iskrenu ispovest, kakva je ova koja je pred vama, uz poeziju Mike Antića, glumu kao igru leptira i život kao talas radosti.

Ivan Ivanov Promo/Jelena Ivanov

Koja dosadašnja iskustva izdvajate kao najvažnija jer su vam donela ličnu i umetničku zrelost, stabilnost i jasnu viziju na koji način želite da se ostvarite kako u svom poslu, tako i u životu?

Za bilo koju vrstu umetnosti, pored dara i rada, jednako bitno je iskustvo. Ne mislim samo na poslovno, već više na životno iskustvo. Što ga više imaš, dijapazon stvaralaštva je širi, povećavaš broj oktava. Oblikovalo me je to što sam rođen u Čačku, odrastao i disao sumpor i arsen u Boru, šetao rudničkom jamom 400 metara pod zemljom, školovao se u Novom Sadu i Beogradu, odbio da upišem glumu preko veze...

Umeo sam da jedem parizer sa radnicima u blatu temeljne jame na građevini pre podne, a uveče da igram na sceni Narodnog pozorišta. Glumatao sam voditelja, pa čak i novinara na televiziji, sedeo sam i delio sudbinu sa sirotinjom na pločniku La Ramble u Barseloni... Slušao mudrosti i savete Cige Jerinića... Gledam život svojim očima i iz svih uglova i voleo bih upravo da se bavim temama koje razumem i koje se tiču malih ljudi i njihovih problema i potreba.

Sudeći po prvom odgovoru, očigledno je da se trudite da osetite i iskusite sve strane života, da ih se ne plašite i da iz svega izvlačite dragocene pouke. Kada svesno ili nesvesno napravite grešku ili na svom putu zalutate na stranputice, da li odmah bežite ili dozvoljavate da i iz toga nešto naučite?

Volim svoje greške. Često su me odvodile na stranputicu. Na stranputici su mnogo lepši pejzaži. Okolina auto-puta ni približno nije lepa kao okolina kozje staze, recimo na Goliji. Kada si mlad, greške te jako bole. Onda naučiš da ustaneš, otreseš prašinu i to blato sa sebe, i ideš dalje noseći neke nove bore, sede i pokoji ožiljak.

,,Draga, da ti ofarbamo sede i stavimo malo botoksa?“, kažu jednoj mojoj koleginici u šminkernici. ,,Ne diraj, bre, ništa. To je moje. To sam ja zaradila“, odgovara ona.

Ivan Ivanov Promo/Jelena Ivanov

Prelaskom kojih stepenika ste pobedili samog sebe i izbegli „botoks“, kako u glumi, tako i u životu?

Na tom stepeniku čuči radost moje porodice. Porodica ti pomogne da kontrolišeš svoj ego, da se svedeš, poništiš, da budeš dobar sluga.

U čemu se, ipak, nikada ne poništavate, jer biste onda poništili samog sebe?

Ono što čuvam, pored porodice i prijatelja, zapravo je u papirima. Najiskreniji i najintimniji deo sebe čuvam škrabanjem nekih rečenica, misli, priča i ideja. Tu sam u potpunosti svoj i tu čuvam sebe. Tu sam na sigurnom. I jednim stavom koji sam malo kasnije shvatio i prihvatio: Ne moraš svima da se dopadneš i da te svi vole.

Ko su oni koji vas vole i koji su vas formirali kao osobu i umetnika, a na koji način vi formirate sebe?

Kao osobu su me formirali porodica, roditelji, gradovi u kojima sam živeo i školovao se, prijatelji, želje i očekivanja od života. Kao glumca, Branislav Ciga Jerinić, Boris Pingović i Dušan Duka Jovanović. To je moja najuža glumačka porodica. Sebe sam formirao suludim idejama, gledanjem života svojim očima iz svog rakursa i vožnjom kroz život u kontra smeru.

Ivan Ivanov Promo/Jelena Ivanov

Na koji način biste igrali predstavu o svom životu u kojoj ste glavni lik, i kakav bi on bio, a da vas u potpunosti oslikava i definiše?

I pored toliko likova iz dramskih dela, ja bih se ipak odredio poezijom. To bi bila zapravo autobiografska pesma Mike Antića ,,In memoriam“. To je pesma u kojoj sam se prepoznao ili me je možda i odredila za kasniji život, jer sam je rano naučio, shvatio i zahvaljujući njoj upisao Akademiju. Lik i delo Mike Antića, razumevanje dobrog i lošeg u sebi, nadigravanje sa sobom i svojim životom, interesovanje za književnost, poeziju, film, život, porodicu, kafanu, decu..., nešto je u čemu sam se prepoznao. Prišao bih sebi verovatno u kafani, jer tu je spušten gard, i igrao bih ga sam, ali kao duodramu, razgovor mene dobrog i mene lošeg - čas komedija, čas drama.

Šta taj spušten gard podrazumeva i šta bi ta duodrama otkrila o vama?

Za mene je enigma kako se rađaju ideje, kako se jaše na mašti i zašto to tako kratko traje. Gluma je igra leptira. Žao mi je što još uvek nemamo svi priliku da se bavimo svojim poslom u potpunosti posvećeno, što smo ograničeni novcem i vremenom, što nema hrabrosti kod reditelja i producenata da kopaju po kastinzima i glumcima, što se mnoge stvari rade na prvu loptu, a samim tim mnogi od nas ne mogu da pokažu pun kapacitet i potencijal. Glumac je uvek biran i retko može sam da bira, a moja potajna želja je da jednog dana ostvarim svoje ideje, na svoj način i svojim potencijalima, uz pomoć ljudi koji dele sa mnom zajednička interesovanja.

Ivan Ivanov Promo/Jelena Ivanov

Koji let u toj igri leptira vam je intimno najdraži, i zbog čega?

U svemu su počeci najlepši. Kada počneš sa nečim, kao na primer sa glumom, imaš ogromnu želju i volju, a sve je tako daleko i nedostižno. A onda, nekako neobjašnjivo, sve to dohvatiš. Upišeš glumu, ,,onaj odozgo“ ti spusti ruku na rame,  a onda, igrajući Šekspira, doživiš katarzu i sebi i drugima nateraš suze na oči i shvatiš da stvarno igraš. Staneš svojim nogama na veliku scenu Narodnog pozorišta, na setu prvi put čuješ: ,,Akcija“. I sve to iznova uvek je lepo, ali prvi put je prvi put.

Iskrene emocije se provlače kroz gotovo svaku rečenicu ove priče koju pripovedate otvoreno, konkretno i jasno, dozvoljavajući nam da vas bolje upoznamo. Koliko bez njih ni igra leptira ni igra života ne bi bile prave?

Od svojih emocija ne bežim i ne stidim ih se. Svakom suzom umiješ dušu i ideš sve iz početka dok se ponovo ne zaprljaš. Život nije samo osunčana livada, osmesi i cveće, nego i blato, mrak i suze. Kad sam bio mali i prvi put se susreo sa smrću, poželeo sam da nađem lek protiv smrti. Mešao sam sve dostupne lekove, trave i čajeve i nisam uspeo. Shvatio sam da nema leka.

Život nije pravedan. I valjda ti se zbog te činjenice useli tuga. I tek tada, kad upoznaš tugu, možeš da budeš uistinu srećan. Jedno bez drugog ne ide. Na kraju, svaki dan živiš, a samo jednom umreš. Kada slikaš svoj lik koristiš crnu ili belu za skicu, kroki (razmišljanje o životu ili smrti), a tek kada prestaneš da razmišljaš o tome u lik unosiš boje - crvenu, plavu, zelenu.

Ivan Ivanov Promo/Jelena Ivanov

Jeste li nekada kroz to skiciranje sopstvenog lika imali krizu identiteta, u bilo kom smislu? 

Glumac je kao hipohondar, u svakoj tuđoj dijagnozi vidi i deo svoje bolesti. U svakom liku koji tumačiš i baviš se njime vidiš mogući deo sebe. To jeste kriza. I nije svaka loša. Ona je rizik, ali i šansa za novi preokret i razvoj.

U kojim krizama postajete „Ivan Grozni“? 

„Ivan Grozni“ postajem kad me savladaju ego, sujeta, pohlepa, moja mračna strana koja je ujedno i moj demon, i to me plaši i nervira. A onda, čim osetim da mi nije dobro, „palim“ u sebi arlekina i nastojim da od sebe napravim budalu ili se sklonim dalje od ljudi dok oluja ne prođe. Da ne smetam. Mračnu stranu treba puštati po potrebi samo na sceni.

Sklanjate se i od medijske mašinerije, posebno one koja nam često servira banalnost i ispraznost. Koliko su vam važni ti bedemi?

Nemam ja šta da radim u toj mašineriji. Naporno je, stvara zavisnost, nemaju vremena da čuju šta zapravo imaš da kažeš, a to u meni budi antiprotivnost u svom najgorem obliku. Ne treba se u potpunosti izopštiti iz medija i glumiti ludilo i usamljenika, ali treba imati meru. Bedeme treba držati zbog svog mira i mira porodice i da ne bi pomislio da si NEKO, a ti si zapravo NIKO.

Ivan Ivanov Promo/Jelena Ivanov

U kojim situacijama ipak jeste usamljenik i šta vam to donosi?

Jako je bitno da daješ sebi oduška, da ozračiš svoj ponekad prenapregnuti način života. Za to je najbolji kontakt sa prirodom i povratak korenima. Da vidiš koliki si put prevalio, koliko si se udaljio a da nisi ni osetio. I kad se umoriš, odeš u šumu i gledaš u drvo. Dan, dva, tri..., i onda četvrtog dana vidiš na kori mrava, sa grane čuješ kosa, osetiš miris mahovine i pečuraka, vidiš tragove manjih i većih životinja i shvatiš koliko njih baš bole uši za tvoj mali životić. Pleonazam nije slučajan.

Da li ste pronašli sreću u tom „malom životiću“ i uspeli koliko-toliko da sami okrećete svoje kolo sreće?

Sreća je valjda ono što dođe posle tuge i što stalno iščekujemo. Ne volim ja nešto termin „sreća“. Ona mi je kao neka reklama, kratka, agresivna i nekako vremenski ograničena, trenutak na svojoj razvalini, onaj momenat kada smo je svesni a ona se već završila.

Ljudi žele novac, slavu i moć da bi bili srećni, a svako traži svoju malu sreće bez obzira na to koliku štetu napravi. Radost je već nešto drugo. Da bi do nje došao treba ti neka druga veština kao što su mir, spokoj, ravnoteža, iskustvo, mudrost. Ona traži vreme... onaj osećaj kada se probudiš i osećaš radost i lakoću i jašeš na tom talasu kroz dan, a da više i ne znaš šta je uzrok tvog stanja.

Ivan Ivanov Promo/Jelena Ivanov

Šta donose novi profesionalni talasi u narednom periodu?

Voleo bih da ne pravim više velike pauze u svojoj profesiji, ali da i dalje radim na više frontova. Dakle, pozorište, večernja, ali i dečja scena, drama, ali i komedija, televizijski igrani program. I da oživim neke svoje snove. I vreme je za neki film. Dobar.

Pratite sve vesti iz Srbije i sveta na našem Telegram kanalu.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi