Zaboravljena heroina srpske umetnosti: Tragična priča o Mini Karadžić

Na današnji dan, 1828. godine, rođena je Vilhelmina Mina Karadžić, srpska slikarka i književnica, ćerka Vuka Stefanovića Karadžića. Mina Karadžić je jedna od tri slikarke koje su radile u Srbiji u 19. veku, pored Katarine Ivanović i Poleksije Todorović.

Wikipedia

Raskošna ličnost 

Mina Karadžić bila je izuzetno obrazovana, kreativna, talentovana, druželjubiva i senzibilna ličnost. Ova hrabra žena pojavila se u srpskoj narodnoj nošnji na Bečkom balu, gde je igrala kolo i zadivila austrijsku gospodu. Pisala je stihove, prevodila narodne pripovetke i pesme sa srpskog na nemački jezik. Njena pisma i dnevnički zapisi oslikavaju njenu izuzetnu ličnost. Bila je jedna od prvih slikarki u srpskoj likovnoj umetnosti, koja je slikarstvo učila i usavršavala u tada najboljim bečkim ateljeima.

Vuk Karadžić želeo je da ćerki pruži najbolje obrazovanje. Mina je odlično govorila francuski i italijanski, a tek u petnaestoj godini počela je predano da izučava srpski jezik. Iako je bila muzikalna, nije imala priliku da uči svirati klavir kod najboljih bečkih učitelja zbog finansijskih ograničenja. Lepa Mina kroz život je prošla sa mnogo tuge i samoće, iako je bila okružena mnogim udvaračima i onima koji su je potajno voleli.

Očeva desna ruka

Dom Vuka Karadžića bio je stecište najumnijih ljudi, a njegovi korespodenti bili su najznačajnije ličnosti evropske kulture i umetnosti toga doba. U središtu svih tih odnosa nalazila se Mina. Bila je očeva miljenica, ali i miljenica svih onih koji su često boravili kod Vuka. Bila je očeva desna ruka, prevodilac, sekretar, duboki poznavalac njegovog dela i pratilac na putovanjima. Poslovicu „drž’ se zubima za vetar“ čula je slučajno i odmah poslala ocu kako bi je uvrstio u svoju knjigu. Najveći deo njenih pisama svedoči o odnosima u porodici Vuka Karadžića. Minka, kako ju je od milošte zvao, ostavila je mnoštvo podataka o Vukovom odnosu prema deci, o prilikama i neprilikama u kojima su živeli, o njegovim prijateljima, saradnicima, o ljudima i događajima koji su obeležili srpsku književnost i umetnost. Najviše nežnosti i brige iskazivala je prema bratu Dimitriju.

Wikipedia

Pisala mu je ovako:

„Veoma me raduje, kako saznajem iz tvog pisma od 5. marta, da si primio moj portret i da te raduje. Okači ga na neko mesto gde ga najčešće možeš gledati i kad god tvoj pogled padne na njega, seti se da isto kao što je ova slika blizu tebe i moje su misli čvrsto uz tebe i niko te na ovoj zemlji ne može više voleti od mene!“

Dimitrije Karadžić bio je jedan od najškolovanijih srpskih oficira. Sklon piću i kocki, upropastio je očevo nasledstvo i otišao u Rusiju odakle je krenuo u srpsko-turske ratove kao dobrovoljac, ne bi li se iskupio. Sestra mu je pisala pred odlazak u Rusiju: „Na kolenima te molim, nemoj dalje da budeš svoj sopstveni neprijatelj. Moj blagoslov i molitva će te pratiti i neka slutnja mi govori da ćeš tamo kuda nameravaš, naći ono što si do sada uzalud tražio.“

Wikipedia

Iz pisama Mine Karadžić saznajemo da je carsko-kraljevska vlada u Beču, mesec dana nakon smrti Vuka Karadžića, dala nalog jednom umetniku da izradi njegovu bistu i da je pokloni omladini u Novom Sadu. Minu je o tome je obavestio Feliks Filip Kanic, Vukov prijatelj. Ona mu odgovara: „Kanic, kome mogu da zahvalim za prvu vest o izradi biste, sasvim se zauzeo za to da umetnik predstavi oca u kućnom ogrtaču u kome ga je često viđao. Ali, pošto je ogrtač koji je mati tebi dala moram ti dosađivati molbom da pošalješ isti povoljnom prilikom. Po mogućstvu što skorije, jer će umetnik početi sa oblikovanjem vrlo brzo."

Tragičan život i velika ljubav prema slikarstvu

Mina Karadžić je imala tragičan porodični život, ispunjen tugom, brigom i samoćom. Prvi put je verena sa Florom Ognjevim, ruskim doktorom medicine, ali je veridba raskinuta 1847. godine jer njen izabranik nije imao dovoljno sredstava za samostalan život u Moskvi. Vuk Karadžić je za zeta priželjkivao Imbru Tkalca, ali je Mina na kraju pristala na brak sa Aleksom Vukomanovićem 1856. godine. Vukomanović je bio profesor Liceja u Beogradu. Venčali su se 1858. godine, a ubrzo nakon venčanja, Mina je prešla u pravoslavlje i dobila ime Milica. Njihova sreća nije dugo trajala; nekoliko meseci nakon rođenja sina Janka, Aleksa je preminuo. O svojoj tuzi i suzama Mina je često pisala u dnevniku.

Nakon smrti muža, odbila je ponudu da postane upravnica Više ženske škole u Beogradu, jer nije mogla da napusti Beč zbog majke. Tokom godina, izgubila je i oca, brata koji je proćerdao imanje, majku Anu, i sina Janka koji je poginuo na Kavkazu. Povukla se u samoću i često pisala o svojoj patnji. 

Wikipedia

Njena ljubav prema slikarstvu bila je neopisiva. Počeci u likovnoj umetnosti bili su pod uticajem bidermajera, što se vidi na autoportretu i portretu brata Dimitrija. Minu su posebno privlačile fizionomije naočitih Bosanaca i Crnogoraca, koje je prikazivala na svojim slikama. Njeno slikarstvo prošlo je kroz faze građanskog klasicizma i romantizma. Porodične tragedije i nedaće uticale su da zauvek napusti slikarstvo.

Prevodilački i stvaralački rad

Od 1845. godine, Mina je prevodila srpske narodne pesme na nemački jezik i slala ih Jakovu Grimu. Najznačajniji je njen rad na prevođenju narodnih pripovedaka, koje je Vuk slao braći Grim od 1853. godine. Zbirka pripovedaka sa 1.200 poslovica objavljena je u Berlinu 1854. godine, sa Grimovim predgovorom. Mina Karadžić je posvetila zbirku kneginji Juliji. Jakov Grim je u njen spomenar zapisao aforizam: „Mnogo je hrane u brazdama siromašnim“, misleći na Srbe koje je Evropa smatrala kulturno siromašnim.

Profimedia

Mina je pisala o braći Grim, istoričaru Leopoldu Rankeu i mnogim znamenitim ličnostima tog vremena. Na preporuku kneza Mihaila, 1850. godine na putu po Srbiji Vuku i Mini pridružila se Engleskinja Lujza Kar. Na njen nagovor, nastao je Minin rukopis „Nekoliko dana po Srbiji“, objavljen 1895. godine. Ove beleške imaju dokumentarnu vrednost.

Kraj života

Nakon smrti oca, Mina je postala glavni oslonac porodice, posvetivši se sređivanju njegove zaostavštine. Srpska vlada je 1884. godine otkupila pravo preštampavanja dela Vuka Karadžića za šest hiljada dinara u zlatu doživotne godišnje rente. Poznavala je mnoge znamenite ličnosti tog vremena. Neki od njih, kao što su Ludvig Avgust Frankl i Zigfrid Keper, posvetili su joj svoje knjige. Njegoš i Branko Radičević posvetili su joj pesme.

RINA

Umrla je u Beču, sama, uz svakodnevnu tugu. Njeni posmrtni ostaci preneseni su u Beograd, na Tašmajdan. Kasnije su kosti njene porodice prenesene u Savinac, nedaleko od Gornjeg Milanovca.

Bonus video:

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi